Национално (не)продуктивна игра

Интерес Србије је да рационално развија стратешке партнерске односе с Русијом, тражи модус вивенди са западним силама и прагматично води своју аутентичну националну политику у региону. Последње је потпуно занемарено

Бивши шеф словеначке дипломатије Иво Вајгл је пре неки дан на конференцији одржаној у Подгорици говорио о улози Русије на Балкану. Како је рекао, „мешање Русије у прилике на Западном Балкану учинило је проширење на Југоисточну Европу приоритетом ЕУ“. Његове речи су погодне да се поново осврнемо на српско-руске везе, руску политику у нашем окружењу, нашу регионалну политику са акцентом на Црној Гори и генерално „српско питање“. И све то без емоција, односно „фобија“ и „филија“, већ крајње хладно, из призме наших националних интереса.

[restrict]

ГЕОПОЛИТИЧКИ ФЛЕШБЕК Стигматизовани смо, наш простор је раскомадан, гурнути смо у економски суноврат. А због несрећне ближе прошлости у коју шире нећу улазити, једини смо на Балкану који се и даље макар асиметрично опиру евроатлантској доминацији. Томе погодује и континуирано понашање неких западних центара моћи који, у настојању да окончају успостављање свог балканског геополитичког поретка, настављају да делују антисрпски. Већим или мањим интензитетом, како када, пружају подршку централизацији БиХ на штету Српске; промовишу косовску квазинезависност; благонаклоно се односе према спровођењу пројекта идентитетског геноцида над Србима у Црној Гори, односно незаинтересовано посматрају ниподаштавања права Срба од Хрватске до Македоније.

Из свега тога јасно је што су Срби радо дочекали повећање интересовања Кремља за Балкан. Тако смо, то је чињеница, добили бар с једне стране делимичну потпору за одбрану наших интереса, од спречавања даљег слабљења РС до онемогућавања уласку Косова у ОУН. Повећање руског ангажовања на нашем подручју уследило је после минхенског говора Путина којим је обзнанио неспремност његове земље да даље трпи америчку хегемонију и самовољу. Руси су проценили да је Балкан једна од погодних зона да се супротставе Западу. У контексту државне енергетске геополитике, али и своје пословне рачунице, руске компаније су 2007–2008. постале већински власници Нафтне индустрије РС и Нафтне индустрије Србије, да би се ускоро Москва отворено супротставила нелегалном проглашењу косовске независности под покровитељством водећих западних сила. Уједно је Русија почела да пружа активнију подршку борби Бањалуке за очување изворног дејтонског уређења БиХ.

Све то је представљало преокрет у односу на руску политику из претходног периода.  Јељцинова Русија, утонула у национални мазохизам који је скупо коштао Русе, била је у најмању руку резервисана према српском фактору, а неретко је прихватала да прати антисрпски курс водећих западних држава (од подршке увођењу санкција СРЈ и првим НАТО акцијама против снага РС, до незаинтересованости за страдање Срба у Хрватској и Крајини). Путинова Русија се и пре заоштравања односа са Западом према Србији понашала коректно, али ништа више од тога, док је према српском питању ван Србије местимично показивала озбиљно неразумевање, па и негативан став (показало се убрзо себи на штету).

РУСИЈА НА БАЛКАНУ Шта су тада били руски интереси на Балкану, прецизно је, у оквиру студије „Југоисточна Европа у епохи кардиналних промена“, дефинисао утицајни „Институт Европе“, Руске академије наука. Руски интереси су се сводили на три тачке: 1) да се Русија што више економски и енергетски учврсти на Балкану (поготово у земљама које имају ЕУ перспективу а још нису ушле у Унију); 2) да искористи транзитни потенцијал региона (пре свега у светлу енергетске геополитике); 3) да блокира потенцијалне антируске тенденције. Толико о државним интересима Руске Федерације. Уз њих су свакако значајно место имали лини интереси дела руске политике и економске елите.

Они су, у то доба, нажалост, водили ка томе да је за Москву у нашем региону прворазредни партнер била Подгорица. То се манифестовало и кроз крајње позитиван однос руских официјелних структура и медија према пројекту црногорске независности. У томе се ишло толико  далеко – о чему наша јавност мало зна – да је било и покушаја руског посредовања између Подгорице и СПЦ са циљем да православна црква у Црној Гори добије статус сличан какав унутар Руске православне цркве имају Белоруски или Украјински егзархат. Ради се о суштинској црквеној аутономији, крајње непримереној у нашем случају, што је СПЦ одлучно ставила до знања неформалним посредницима.

Брзо се показало да је Москва себи, због кратковидости и похлепе дела своје елите, ископала јаму. Омогућила је Ђукановићу да је злоупотреби и после баци на геополитичко сметлиште, а своју земљу уведе у НАТО. И ми смо скупо платили ту руску грешку. Коштуничина влада се, нема сумње, опирала сецесији Црне Горе. У томе је против себе на овај или онај начин имала и Запад и Русију. Резултат је био да је опскурни подгорички режим извојевао победу (вероватно на основу од стране великих играча легализованог фалсификовања референдумских резултата) и потом пуном паром кренуо у вођење политике идентитетског геноцида, односно разним видовима притиска наметања „својим“ Србима измишљеног црногорског националног (уместо регионалног) идентитета.

 

ПРОМИШЉЕНО ПАРТНЕРСТВО Како кажу Енглези: „Не вреди плакати над просутим млеком“. Идемо даље. А околности су такве да смо у много чему ми и Руси стратешки партнери. Нама је, како је већ речено, руска подршка неопходна да бисмо наставили какву-такву борбу за Косово и Метохију, а када се ради о РС, у оквиру Додиковог рационалног вишеслојног грађења савезништва, од јеврејског фактора преко неких конзервативних чиниоца на Западу, врло је битна и улога Русије. Бањалука мудро не ставља сва јаја у једну корпу, али је у конструкцији коју гради важна и руска корпа.

Са своје стране ми смо Русији, и то како време иде, уз асиметричну али све опаснију изолацију Русије од стране низа западних земаља, све битнији партнер. То смо на начин који превазилази нашу величину и геополитички потенцијал. У модерно доба меке моћи и са њом скопчаних пропагандних ефеката, руско-српско партнерство има важну глобалну и руско-унутрашњу димензију. Без обзира на страшне притиске, Србија, разуме се и зато што је то наш витални интерес (као и руски да на неким пољима нама помогне), истрајава у одбијању да се дистанцира од Русије. То Москви много значи, што се види и из речи председнице Савета Федерације руског парламента, која је ових дана посетила Београд.

Како је Вaлeнтинa Maтвиjeнкo рекла: „Mи смo зaхвaлни Србиjи, српскoм рукoвoдству и српскoм нaрoду нa тoмe штo нису признaли нeзaкoнитo прoглaшeнe сaнкциje прoтив Русиje. Зaхвaлни смo штo улaжу нaпoрe у циљу развоја eкoнoмскe сaрaдњe.“ Уз све страхове од одмазде Запада које имамо, и врдања као када се ради о статусу Хуманитарног центра у Нишу, Србија је посвећена изградњи односа с Москвом, од домена војнотехничке сарадње до отвореног гласања против антируских предлога у разним европском и међународним телима.

 

НАЦИОНАЛНИ ПРАГМАТИЗАМ Тако мора и да остане. Чак и да Запад понуди Србима озбиљне уступке – од статуса РС до неког компромисног решења за Косово и Метохију – ми не бисмо смели да се окренемо вођењу русофобне политике. Једно је платити уступке контрауступцима Западу, макар се они и не допали Москви, а друго је недвосмислено се окренути против ње. Но све ово је само теоријски речено. Запад нам за сада ништа велико и не нуди, да бисмо уопште имали дилему око односа према РФ. То ипак не значи да немамо начине да се на рационалан начин боримо у прилог бар делимичне заштите српских националних интереса у договору са Западом, по принципу шта се може – може се. Немамо биолошки и други потенцијал да другачије резонујемо.

Да се у светлу тога, а у сврху конкретног сагледавања онога шта нам је чинити, вратимо речима Вајгла о Црној Гори и Русији. Како је рекао, ЕУ, а нема сумње да је мислио и на НАТО, веома је заинтересована за стабилизацију прилика у нашем региону. ЕУ и НАТО су спремни да први пут за то нешто дају. У конкретном црногорском случају, пошто су ту земљу ставили под контролу, сада им је важно да она не буде проблем већ користан елемент у њиховом геополитичком мозаику. У сврху тога „између опозиције и владе мора постојати инклузивна атмосфера, а парламент је место где сва мишљења треба укрстити“. Све у свему, јасно је да је Западу који је прогутао Црну Гору важно исто оно што је било Трећем рајху на нашим просторима 1941. године А то је да се обезбеди мир на покореном подручју како се ту не би трошили ресурси.

Ту постоји простор за нас да постигнемо бар у једној витално значајној сфери за наш народ компромис са НАТО-ом. Ако не можемо да правимо целовите аранжмане, окренимо се парцијалним под условом да нам користе. Свакако Србима у Црној Гори и ван ње не годи што је она ушла у НАТО. Али то се десило и ништа више не можемо да променимо. Уосталом, умногоме је конфузна политика оних руских фактора који се баве Балканом томе погодовала. Све је рађено без јасне стратегије, у последњи час, анахроно као да се ради о средини прошлог века, на начин да се злоупотребљавају фондови (Москва издвоји средства која преко низа руских и српских посредника стигну драстично умањена). Тако је било и у Македонији.

 

СЛУЧАЈ ЦРНЕ ГОРЕ Када је већ тако, а јесте, не треба да жртвујемо српство у Црној Гори само зато да би НАТО имао проблем на једном делићу свог простора. Даљим противљењем црногорском чланству у том пакту нека се баве индивидуално грађани те земље у складу са својим (гео)политичим убеђењима, без обзира на националност. Нека тај рат и даље води Русија за свој рачун ако јој је интерес. Али не треба да постоји српски анти-НАТО фронт у Црној Гори. Напротив. Време је да српски политички чиниоци у тој земљи изађу из те приче. Уместо тога српске и просрпске партије треба офанзивно да крену у борбу за колективна права Срба. И то не треба никако повезивати с Русијом јер због тога ће Срби и даље бити третирани као таоци.

Брисел и Вашингтон, упркос високопарној реторици која би требало и нашем народу да иде у прилог, потпуно игноришу прaвa Србa у Црнoj Гoри. Кaдa су Срби у питaњу, прeвиђa сe дa je у пoслeдњe двe дeцeниje у Eврoпи дoшлo дo рeвoлуциoнaрнoг прeoкрeтa у сфeри пoштoвaњa мaњинских прaвa. To je пoстaлo услoв зa приступaњe EУ. Нoминaлнo сe у тoм смислу oпрeдeлилa и Пoдгoрицa. Црногорска регулатива у вези са националним прaвимa признаје висoкe нoрмe, oд прoсвeтнe сфeрe и упoтрeбe jeзикa дo укључивaњa у институциje систeмa. Штавише, предвиђено је да „мaњински нaрoди и другe мaњинскe нaциoнaлнe зajeдницe имajу прaвo нa срaзмeрну зaступљeнoст у jaвним службaмa, oргaнимa држaвнe влaсти и лoкaлнe упрaвe“.

Кaдa сe рaди o српскoм нaрoду, oнo штo je фoрмaлнo усвojeнo збoг Брисeлa грубo сe гaзи, дoк EУ из гeoпoлитичких рaзлoгa гoтoвo и нe рeaгуje. Нaжaлoст, ћути и oфициjeлнa Србиja дoк сe српски jeзик, ћирилицa, српскa књижeвнoст и истoриja – избaцуjу из oснoвних и срeдњих шкoлa. С другe стрaнe, Срби нe дoбиjajу свoje шкoлe. Чак, „према информацији о заступљености националних заједница, у државним органима и органима управе ради свега 7,3 одсто Срба“ (Нoвицa Ђурић). И тo стoгa штo су мнoги oд њих зaпoслeни у лoкaлним сaмoупрaвaмa, тaмo гдe je oпoзициja нa влaсти. У црнoгoрскoм судству, тужилaштву, спeциjaлним службaмa, пoлициjи – Србa скoрo и нeмa. To je дeo мeхaнизмa спрoвoђeњa идeнтитeтскoг гeнoцидa нaд њимa: кo рeaлнo жeли дa дoбиje пoсao кojи мнoги смaтрajу прeстижним, мoрa дa сe oпрeдeли кao Црнoгoрaц.

 

СРПСКО ПИТАЊЕ И ЕУ Ако наставимо као до сада, а то је да Срби у Црној Гори уз подршку Русије воде битку против НАТО-а и Запада док се Београд прави невешт, градећи добре односе са Подгорицом као да је у питању престоница Финске где Срба има врло мало и уз то су дошљаци, а не аутохтони народ – лоше нам се пише. На следећем попису становништва биће нас 20 посто или мање. Милова машина за идентитетско млевење постепено испуњава план негирања Срба. На попису становништва 2003. године у Црној Гори је било 32 одсто декларисаних Срба и 63,5 посто оних којима је српски матерњи језик (и ту су свакако доминирали Срби који су избегли директно тако да се изјасне). На прошлом попису (2011) већ је број изјашњених Срба пао на 29 процената а грађана којима је српски матерњи на 43 одсто. Замислите шта ће бити 2021. године ако наставимо као до сада?

Да српска идеја у Црној Гори постепено не би доживела суноврат, Србија мора да се активира на више нивоа. Прво, важно је да се српско питање у Црној Гори у складу са ЕУ стандардима интернационализује. Србија као матична држава српског народа има право да се у вези с тим обрати Бриселу. Друго, важно је да пружи већу финансијску, стручну и сваку другу подршку српском народу у Црној Гори у борби за његова национална права, али промишљено уз контролне механизме, а не на начин који омогућава делу тамошњих професионалних Срба (од којих сигурно неки раде за Мила Ђукановића водећи стерилну борбу, као што Ђукановић има и много лобиста у Београду) да целу ствар злоупотребљавају као причу око борбе против НАТО-а. Треће, Београд треба да подстакне српске политичаре у Црној Гори да покушају да направе компромис са Западом.

Шта би он подразумевао? Трасирање пута ка стабилизацији Црне Горе тако што би се пре свега ЕУ заложила за поштовање колективних и индивидуалних права Срба, док се српски фактор не би на хомоген начин бавио великим геополитичким питањима. А уверен сам да је довољно да у Црној Гори престане прогон Срба и наш народ добије оно што му по ЕУ нормама и црногорским законима припада, и већ на следећем попису становништва биће више Срба. То је важније него да ли је Црна Гора у НАТО-у. Приче о лажним државним ударима и слично служе за застрашивање народа и полако дају резултат. Ако се елиминише та врста притиска и с тим спрегнути темељи социјалног црногорства – дискриминација оних који се изјашњавај као Срби, односно фаворизација декларисаних Црногораца – многи који у смислу последњег прибегавају мимикрији неће се устезати да покажу да су Срби!

ВЕШТИНА МОГУЋЕГ Србија врло мало чини да се бори за интересе српског народа у региону, од Црне Горе и Македоније преко муслиманско-хрватског дела БиХ до Хрватске. Растрзани низом проблема као да превиђамо приоритет – залагање за српство. Тако ем директно чинимо штету нашим националним интересима, ем је чинимо индиректно тако што остављамо празан простор који постаје погодан за велике геополитичке игре које нам се на крају обију о главу. У тај просторе се, наравно на начин који њој одговара, на српској страни фронта убацује Русија. А разуме се она води битку за своје геополитичке интересе, а не примарно за опстанак српства. Ми смо с Русима историјски пријатељи и на многим пољима савезници, али су нам приоритети другачији. Русима је најважније да се одупру западном притиску, а нама би требало да буде да очувамо оно што је остало од нашег националног и државног простора. Додуше, велико је питање да ли је тако и да ли ми имамо било какве националне приоритете или се збуњено вртимо у кругу тек купујући време.

Да нас понор пре или касније не би прогутао, крајњи је тренутак да заиграмо офанзивно на рационалан начин. Он подразумева одржавање партерских односа с Русијом на свим пољима где нам то одговара (Косово, РС) и реципрочно одбијање да подлегнемо притисцима да било шта негативно учинимо Русији (санкције, прекид војнотехничке сарадње, подршка разним резолуцијама против Москве). Прагматично и морално је да будемо уз Русију где год то за нас није фатално. Но тамо где нам повезивање нашег деловања с руским не иде у прилог, важно је да заиграмо самостално. Мислим пре свега на Црну Гору и Македонију. Чињеница је да је Русија ту озбиљно поражена и да јој српски фактор само користи ради ефекта позадинске дестабилизације противника. Једна ствар је била док је постојала и најмања нада да ће Русија ту тријумфовати, друга је сада када је јасно да је матирана. Од тога да бијемо њену изгубљену битку ми немамо никакву корист, а само можемо да имамо још већу штету привлачећи бес евроатлатнских моћника. Опет, имамо шта да им понудимо, а то је да допринесемо стабилизацији онога што је већ Запад покорио. На основу тога треба да тргујемо.

Политика, а тим пре геополитика, вештина је могућег. И ту нема слепе љубави према другима. Као што Москва са Загребом изграђује енергетско и друго стратешко пријатељство и то не сматра чиниоцем који би требало да наруши везе са Србијом, и ми слично треба да поступамо са САД и НАТО-ом тамо где можемо да имамо корист. Али пре тога, да би то све било у функцији српских интереса, а не изговор за селективно дистанцирање од Русије, Београд мора озбиљно да отвори српско питање, а не да бежи од њега у испразне приче о регионалној сарадњи, апстрактним добросуседским односима и помирењу. Да се вратимо на топле емоције: оне у (гео)политици и те како имају своје место, али морају да буду усмерене према себи. А ми пословично патимо од дефицита истог који се испољава кроз хронични национални мазохизам и краткорочне калкулације.   

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *