Kako „pripitomiti“ Donalda Trampa

Donald Tramp očigledno nije engleska šoljica čaja. Britanske analize Trampovog dosadašnjeg učinka kao predsednika „bratskih SAD“ naprosto su nepovoljne

Amerika nema boljeg strateškog saveznika od prekomorskog britanskog rođaka, ali kada bi se zvanični London pitao, Britanija bi u Beloj kući radije videla nekog drugog stanara umesto ovoga koga prošle sedmice visokotiražni „Ivning standard“ opisuje preko cele naslovne strane kao „klovna“, istina, kao – „Najmoćnijeg klovna na svetu“.

[restrict]

TUMAČENJE TRAMPA Pre godinu dana, dok je Donald Tramp bio samo predsednički kandidat u američkoj predizbornoj kampanji, opšte mesto u londonskim projekcijama bilo je očekivanje da, bez obzira na kontroverze i „greške u koracima“, Trampa treba uzimati ozbiljno, ali ne i doslovno. „Verba volant, scripta manent“ (Reči lete, napisano ostaje) danas je krilatica kojom počinje svaki ozbiljniji opis Trampove „politike“.

„Verba volant, scripta manent“, danas je, takođe, tumačenje i odgonetka Trampa, na godišnjicu njegove izborne pobede nad Hilari Klinton.

U toku predsedničke kampanje Tramp je govorio Amerikancima da će hermetički zatvoriti američke kapije pred imigracijom muslimana u SAD; zaklinjao se da će srušiti trgovinske barijere sa susedima – Kanadom i Meksikom; da će podići zid na granici sa Meksikom kako bi se SAD ratosiljale meksičkih ilegalaca na američkom tržištu radne snage… Uvešće, obećao je, liberalne trgovinske odnose sa severnim susedom Kanadom; novi paket mera bezbednosti za američko stanovništvo (ma šta to značilo); staviti pod kontrolu sadašnji haotični, nekontrolisani upad ljudi i robe iz Meksika i Kanade … Verba volant!…

U poslednjem merenju javnog raspoloženja „Vašington post“ je pitao Amerikance šta misle o predsedniku Trampu – 59 posto ispitanika smatra da Tramp ne obavlja predsednički posao u skladu sa obećanjima, interesom i ukusom stanovnika SAD – „najgori rejting jednog američkog predsednika, u prvoj godini mandata“.

MESIJANSKA OBEĆANJA Uprkos tom podatku, u Americi 81 odsto članova Trampove Republikanske partije i dalje čvrsto stoji iza njega, iako analitička predviđanja sugerišu da mnoga od njegovih nonšalantnih obećanja Americi (i svetu) neće biti ostvarena. Obećani svojevrsni Kineski zid na granici s Meksikom – dve hiljade milja – već je doveden u pitanje i relativizovan izjavom samog Trampa da na nekim delovima duž granice s Meksikom Americi neće ni biti potreban zid, tj. da se taj prostor može „braniti“ ljudskim faktorom, iako je u blizini San Dijega izgrađen „prototip zida“, a američki Kongres je, u tu svrhu, odobrio finansiranje. Zajedno sa projektom izgradnje „prototipa“ iz Meksika je, na vašingtonsku adresu, upućeno obaveštenje da će Amerikanci morati da taj njihov zid podižu vlastitim novcem; meksička strana nema ništa s tim, niti je voljna da u tu fantaziju ubaci i cent.

Novi, meksički predlog mera o regulisanju protoka ljudi i robe između dve zemlje blokiran je odmah od strane američkog Federalnog suda jer Vašington (stoji u jednoj londonskoj informaciji) ne želi ništa manje od Kineskog zida.

U daljem opisu „lika i dela“ Donalda Trampa za ovih godinu dana njegovog mandata – posebno u domenu unutrašnje politike – upisana mu je i averzija, po nekim komentarima i mržnja, prema političkim elitama što pak ide rame uz rame sa njegovim čuvenim mesijanskim obećanjem da će, kada dođe na vlast, u Americi „isušiti močvaru“ moćnih i bogatih. Oni mu smetaju zato što, kako je rekao, faktički (mimo njega) kontrolišu američku politiku. U Londonu mu je, ovim povodom, zabeleženo da je reč o ogoljenom cinizmu budući da pretnja dolazi od čoveka okruženog upravo falangom moćnih i bogatih u toj američkoj „močvari“ – ljudi koji u SAD drže sve poluge vlasti i novca.

Jedan od vodećih britanskih političkih komentatora Metju Dankon napisaće prošle sedmice da Tramp predstavlja „izazov svim pravilima baziranim na vladavini prava i demokratskih pojmova“. Tramp se u ovoj analizi povezuje i s bregzitom – odlaskom Britanije iz Evropske unije, usponom radikalne desnice i Marin le Pen u Francuskoj, porastom desnih snaga u Nemačkoj, pa sve do toga da je spiritus movens i vetar u leđa „međunarodnoj klasi tehnokrata otuđenih od realnosti svakodnevnog života ljudi; da je tiranin u SAD, a zagovornik liberalnog globalizma u svetu“; da se ne obazire na živote običnih ljudi, socijalnu koheziju i nacionalni identitet.

 

NEUOBIČAJENO OŠTRA NOTA „Trampova politika je, ide dalje analiza, neuspešna, ali je u stanju da zatruje milione glava na Zapadu i u Americi… To stanje će zahtevati decenije oporavaka ako je oporavak uopšte moguć“ (Radio „Bi-Bi-Si 4“).

U nekoliko londonskih analiza Trampov dosadašnji učinak sveden je pod kategoriju „tiranija“ – upravo ono što su „osnivački oci“ moderne Amerike hteli da izbegnu i zbog čega je, notira se, „američki ustav još uvek odbrambeni zid od tiranije“.

U opservacijama koje prete da zatalasaju još više vode između dve obale Atlantika „Ivning standard“ posvećuje celu stranicu američkom „Klovnu“ opasnom po Ameriku, ali i po svet.

Na ovako neuobičajeno oštroj noti, sugeriše se još da je sada, na području geostrategije, u opasnosti i kakav-takav manir tolerantne komunikacije između Putinove Rusije i Trampove Amerike. Polazište je činjenica da je istraga specijalnog američkog islednika u aferi navodnog ruskog mešanja u ishod američkih predsedničkih izbora (2016) već blizu prvih optužnica; da se neće okončati kao „prazna priča“ posebno u delu koji se tiče optužbe da Tramp nije „čist u toj sagi, te da će još morati da objašnjava u kojoj meri mu je bila potrebna i data ruska pomoć za kompromitujuće detalje o njegovom predsedničkom protivkandidatu Hilari Klinton“. Vladimir Putin je već rekao da s tom aferom Moskva nema nikakve veze, ali se, u analizama, i dalje govori kako Tramp nije još izašao iz tunela i kako bi, na kraju, mogao da mu se dogodi „impičment“ – pravni proces opoziva američkog predsednika.

PRETNJA ATOMSKOM KAZNOM „Impičment“ ili ne, visoko letećem Trampu predstoji, po londonskim predviđanjima, podsecanje krila i pre nego što se vine do visina njegovih prethodnika u Beloj kući. Prošlonedeljni komentar „Ivning standarda“ na ovu temu neuobičajeno je surov „Donald Tramp vlada najmoćnijom zemljom sveta, metanišući između stavova i fakata bez racionalnog rasuđivanja; rukovodi se opsesijom vlastitog interesa – kao propovednik ideja u službi ličnog uspeha; ali, pri tome, radi se o zarobljeniku vlastite veličine, vrlo talentovanom da odgovornost prebaci na druge… Reč je o čoveku koji je opsednut svojim rejtingom, daleko više nego svojom zemljom; koji više brine kako će proći na društvenim mrežama nego u društvenoj realnosti“.

Uz ovo idu i ove najnovije pretnje predsednika SAD Severnoj Koreji da će je zadesiti apokalipsa američke srdžbe, ako ne bude kooperativna prema Trampovoj politici u regionu Južnog kineskog mora. Pjongjangu se, ukazuju neki londonski insajderi, stavlja do znanja da je Amerika u stanju da, ako zatreba, pritisne i atomsko dugme.

Upitan povodom trenutne krize na Dalekom istoku da li bi Vašington bio spreman da zaista upotrebi A-bombu, Tramp je, tvrdi „Standard“ u sredu 8. novembra, navodno, odgovorio: „Ako je već imamo (A-bombu), zašto je imamo ako je ne bismo upotrebili“!

U jednoj analizi skreće se pažnja da Tramp vitlajući sabljom na Dalekom istoku namerava da poruči kako on, i samo on, poseduje mogućnost i „odvažnost“ da pritisne to dugme.

Pretnju atomskom kaznom Donald Tramp je već jednom, ima tome godina, izrekao, a „Standard“ će s tim u vezi zaključiti: „U najmanju ruku, mi smo, evo, godinu dana posle prve Trampove pretnje, hvala Bogu, još tu. Nažalost, i on je.“       

[/restrict]