ПРЕТИ ЛИ РАТ БАГДАДА СА КУРДИМА

ИРАК ПОСЛЕ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ

Ирак је једна од земаља за које се може рећи да производе превише историје, толико да саме једва могу да се носе с тим. Мало-мало ирачка држава нађе се на раскршћу, када њено устројство бива суштински доведено у питање. Тако је и данас

Свега неколико месеци након што су ирачке снаге запоселе нека кључна упоришта Исламске државе у Ираку, укључујући и град Мосул, дошло је до наглог заоштравања односа са ирачким Курдима. Подсећамо, курдистанска регионална влада, предвођена Масудом Барзанијем, одржала је референдум о независности Курдистана 25. септембра. Већина изашлих на гласање стала је иза Барзанијеве иницијативе.

Уследило је снажно противљење централне владе у Багдаду уз широку подршку регионалних фактора, пре свега Ирана и Турске. У понедељак, 16. октобра, ирачке снаге су успеле да муњевитом акцијом овладају подручјем града Киркука одакле су се повукле курдске снаге „Пешмерге“. У граду је више хиљада људи дочекало ирачке снаге, док је више хиљада Курда одлучило да се повуче из града заједно са јединицама Пешмерга.

Да ли је реч о договореном (и зато веома брзом) повлачењу курдских снага из Киркука и враћању на унутарирачке границе пре почетка унутрашњих сукоба и стварања Исламске државе или је посреди прва фаза у сукобу који се разгорева биће јасније наредних дана. 

[restrict]

Потцењена опасност Курдски лидер Масуд Барзани је по свој прилици потценио снагу противљења курдској независности и у широј међународној заједници и међу регионалним чиниоцима.

Међу регионалним силама само је Израел подржао курдске аспирације, док је Јордан исказао умерену подршку. Израелска подршка ни најмање не треба да изненађује с обзиром на то да је „велика стратегија“ израелске спољне политике концентрисана на спутавање иранског утицаја у региону и разбијање арапског јединства. На који начин ће то бити остварено за Израел није превасходно значајно. Јордан је такође исказао умерено прокурдско расположење.

Но списак сила које су мање-више благонаклоне према курдским државотворним амбицијама овим се исцрпљује. Иако из сенке стоје иза курдских аспирација, САД су јавно недвосмислено подржале ирачки територијални интегритет, а чак је и Саудијска Арабија, иначе супротстављена Ирану на сваком регионалном попришту (укључујући Сирију, Бахреин, Катар и Јемен), осудила курдски референдум.

Ирачка влада је реаговала недвосмислено оштро, а ирачки премијер Адаби упутио је ултиматум у коме захтева да се гранични прелази и ваздушни коридори врате под јурисдикцију Багдада. Однос две важне регионалне силе – Ирана и Турске – био је последњих година унеколико двосмислен због чега су курдистанске власти можда и донеле исхитрене одлуке.

Турска је одржавала директну комуникацију са курдистанском владом у Ербилу и омогућавала последњих неколико година да курдистанска нафта доспе на међународно тржиште. Барзани је по свој прилици очекивао да је овај економски однос допринео стварању снажнијих веза, али је курдски сепаратизам, где год он био, црвена марама за Анкару.

И Турска и Иран оправдано страхују да би евентуално утемељење курдске државности у Ираку могло да послужи као почетак процеса сепаратизма територија насељених Курдима и у ове две земље, као и у Сирији. Када је Џефри Голдберг, сада уредник престижног „Атлантика“, писао заговарајући курдску независност 2014. године, навео је како „нема лепка који ће повезати ово место“. Подршка Курдима има истакнуте заговорнике у западној јавности. Међу њима је и један од водећих идеолога „либералног интервенционизма“ Бернар-Анри Леви о чему је недавно писао у ауторском тексту за „Волстрит џорнал“.

Евентуални успешан сецесионистички покрет у Ираку на више начина би оштетио иранске интересе: прво, он би ослабио Ирак који временом постаје све важнији ирански савезник; друго, курдска држава би могла да постане експонент америчких спољнополитичких интереса у региону, и на крају, можда би дошло до буђења курдског покрета и у Ирану.

Иран је зато реаговао жестоко – одржане су војне вежбе на граници са ирачким Курдистаном у којима су учествовале револуционарна гарда и редовне војне снаге. Такође су обустављени летови са најважнијим курдистанским аеродромима у Ербилу и Сулејманији.

 

Јуриш на Киркук У овако незавидној ситуацији курдски лидери су одбили захтев Багдада да пониште резултате референдумског изјашњавања. Како извештава интернет-портал „Курдистан 24“, на састанку лидера две водеће партије у Курдистанском региону – Курдистанске демократске партије и Патриотске уније Курдистана – расправљало се о ситуацији у провинцији Киркук, а закључено је да се не одступа од резултата септембарског референдума. На овом састанку учествовали су Масуд Барзани, потпредседник курдистанског региона Косрат Расол, премијер Ничирван Барзани и председник Ирака Фуад Масум.

У недељу 15. октобра курдске снаге су одбиле упозорење ирачких снага да се повуку са стратешки важног раскршћа јужно од Киркука. Овај положај је веома значајан за контролисање нафтних поља и постројења за прераду нафте код самог града.

Прошле недеље ирачки премијер је предложио да се у Киркуку установи заједничка управа коју би чинили ирачки и курдски званичници. Пошто ни до каквог договора није дошло, Абадијев тон је постао ратоборнији и он је наредио да се „над Киркуком завијори ирачка застава“. Остаје у домену спекулација (али добро информисаних домишљања) да ли је овај „јуриш на Киркук“ био подстакнут недавном оштријом реториком америчког председника према Ирану. „Економист“ пише да је Касем Сулејмани, заповедник иранских елитних снага Кудс, у освит напада на Киркук допутовао у Ирак, а ударну снагу за напад на град чинили су „Народна мобилизација“ (Хашд ел Шааби) и ирачка Федерална полиција. Обе групације блиско су повезане са Ираном.

Заузимање Киркука протекло је без већих жртава и одиграло се веома брзо. У понедељак, у послеподневним часовима, конвој оклопних возила ушао је у град. Пешмерге су се, према ирачким изворима, повукле без борбе. Међутим, један курдски званичник ког цитира „Харец“ навео је да су се пешмерге сукобиле са „Народном мобилизацијом“. Између ових формација дошло је до размене артиљеријске ватре јужно од града и према истом извору пешмерге су одбиле два напада ове формације и уништили су неколико борбених возила. Коалиција коју предводе САД а која дејствује у овом подручју издала је саопштење да је реч о покретима ирачких снага, а не о нападима, као и да су размене ватре између курдских и ирачких снага резултат „неспоразума“.

„Ројтерс“ је такође известио како су курдски оператери накратко обуставили испумпавање нафте на две бушотине недалеко од града због, како наводе званичници, безбедносних страховања. Ова два поља производе 350.000 барела нафте дневно. Према истим извештајима, производња је брзо обновљена пошто су ирачке снаге запретиле да ће у противном преузети контролу над бушотинама. Ове информације сугеришу да постоји извесна комуникација међу супротстављеним странама на терену и да још није дошло до пуне ескалације.

Команда пешмерги, како преноси агенција „Рудав“, издала је саопштење у коме наводи да је „напад флагрантна објава рата против курдистанске нације“. Пешмерге су такође навеле да је до брзог преузимања Киркука од стране ирачких снага довела подељеност међу самим Курдима. Према њиховим речима једна фракција Патриотске уније Курдистана починила је „велику и историјску издају“. Реч је о странци дуго супротстављеној Барзанијевој регионалној влади. Његов дугогодишњи ривал који је недавно преминуо Џалал Талабани обављао је дужност председника Ирака између 2003. и 2014. године. Талабанијева удовица је изјавила како је ова операција изведена уз међународну сагласност и да странка њеног покојног супруга није имала могућност да је спречи преговорима.

Стотине демонстраната су на улицама поздравили улазак ирачких снага у град. На снимцима објављеним на интернету види се вијорење ирачких застава и уклањање билборда на којима је лик курдског лидера Масуда Барзанија. На подручју колапсирајуће Исламске државе и око њега наступио је својеврсни вакуум моћи. Јагма за овим подручјем се наставља.

[/restrict]