MSJE, OTPALI SU VAM BRKOVI!

Optužujući vrlo ugledne prestoničke kolege – pisce za kukavičluk i suštinsku otuđenost od sudbine ruskog naroda, Zahar Prilepin se ironično osvrće na njihovo lažno i licemerno pozivanje na tradicijski kontinuitet sa velikanima ruske klasične književnosti

Pre nego što će kao dobrovoljac poći u rat za odbranu Donbasa, Zahar Prilepin je u listu „Kultura“ objavio članak „Klasici i savremenici“ – što je, po običaju, izazvalo burne polemike u ruskoj intelektualnoj javnosti.

Optužujući (naročito na Zapadu) vrlo ugledne prestoničke kolege za kukavičluk i suštinsku otuđenost od sudbine ruskog naroda, Prilepin se ironično osvrće na njihovo lažno i licemerno pozivanje na tradicijski kontinuitet sa velikanima ruske klasične književnosti.

Kratak sadržaj: savremeni ruski pisci (bivši inženjeri duša, a sad samo lovci na duše – tehnologije su se uprostile) utrošili su mnogo snage i energije da bi ličili na ruske književne klasike: istrenirali su se da naprave inteligentan izraz lica, pustili bradu i brkove… U mirno vreme – mnogi su im verovali. Oni su skoro ubedili celu državu da su direktni naslednici Aleksandra Sergejeviča, Lava Nikolajeviča, Fjodora Mihajloviča, Antona Pavloviča… A onda su počeli ratovi, u kojima se nekako našla i Rusija, i brkovi su otpali. Novoprojavljeni klasici odjednom su poludeli, jogunasto zatrupkali nogama: nećemo da ratujemo, ne želimo takvu Rusiju! Hoćemo nešto prefinjeno, čipkasto – i drugi narod. Jer ovi oko nas – ovo su divljaci i agresori! I sve zbog toga, zaključuje Prilepin, što su oni u stvari – banalni buržuji. A ruski klasici nisu bili takvi.

[restrict]

Razlika između „klasika“ i „savremenika“, prema Prilepinovim rečima, ne ogleda se samo u njihovom odnosu prema „ratovima“ i „agresijama“. Ponekad su i klasični ruski pisci nastupali kao humanisti i pacifisti (mada mnogo ređe nego šta nam se pričalo; a ratovali, naprotiv, češće nego što mislimo). Ruski pisac mogao se oduševljavati ratovima i čak, otvoreno govoreći, tiranima, mogao je da brine o malom čoveku (uostalom, Puškin, Gogolj i Dostojevski i te kako su znali da povežu prvo sa drugim) – ali ruski klasik nikad nije bio buržujski nastrojen. „Buržuj Puškin“ i „buržuj Ljermontov“. Nezamislivo! „Buržuj Ljeskov“ i „buržuj Dostojevski“. Košmar.

Da, priznaje Prilepin, neki ruski pisci – i naročito, koliko god to bilo čudno, iz nižih slojeva – umeli su da koriste izvesna dostignuća i vrline buržoaskog sveta. Gorki je bio uspešan izdavač i bogat čovek. Sergej Jesenjin, u društvu sa Šeršenjevičem i Mariengofom, otvorio je nekoliko kafića, posedovao neke knjižare i čak bioskop. Pa ipak, Gorki nije bio buržuj; sav njegov izgled, sva njegova proza, sva njegova filozofija, pa i svi njegovi postupci vapiju protiv toga.

A Jesenjin? Cilindri, kožne rukavice, lakovane cipele – ni na minut ga nisu činili buržujem; on je samo parodirao one kojima je u mladosti zavideo i nervirao one koje je prezirao: pređašnje i nove buržuje. A šta da kažemo o Andreju Belom? O Baljmontu? O Marini Cvetajevoj?

A onda – Prilepin prebacuje most prema današnjem vremenu. I šta vidimo? Hoće li se Boris Akunjin uvrediti ako ga nazovemo buržujskim piscem? Akunjin je kumir buržoazije, kumir malograđanštine, kumir inteligencije. Ali on sam nije građanin i jedva je inteligent – on je upravo buržuj, i sav njegov izgled to nam vrišteći saopštava. Tatjana Nikitična pisala je ushićene eseje o buržoaziji, panegirike, ode – isto onako kao što je Majakovski proslavljao „atakujuću klasu“. A Ljudmila Jevgenjevna? Stroga, pametna, poštena buržujska spisateljica. A najsmešnije je to što je i Vladimir Sorokin, uz sav njegov bekgraund – običan buržujski pisac. Svi njegovi maniri, svi njegovi tekstovi u buržujskim evropskim izdanjima to dokazuju. O, taj buržujski sjaj! Pogledaš i zažmuriš. Ne, mi nikad ne možemo tako izgledati. A Viktor Jerofejev – to je bezuslovno buržujstvo, patentirano.

I sad Prilepin poentira: oni misle da, postajući buržuji, automatski postaju aristokrate, da je svaki od njih plemić. Ali avaj! Ne, nećete postati aristokrate, nikada. Poslušajte sami: „aristokrat Akunjin“, „aristokrat Jerofejev“ – kako zvuči, a?

Na kraju, Prilepin precizira da u buržujstvu samom po sebi nema ničega lošeg. Postoje određene klase, i one imaju određene vrednosti. Mi uglavnom i živimo u svetu koji je ustrojila buržoazija – u svetu udobnosti, uvažavanja ljudskih prava, losiona, četrdeset vrsta jogurta, ajfona i čega sve ne. Time se koristimo. Pa zar buržoazija nema pravo na svoje pisce? Na dobru reč o sebi? Naravno da ima. Međutim, bez obzira na sve buržujske prelesti – Aleksandar Sergejevič, Mihail Jurjevič, Nikolaj Vasiljevič, Lav Nikolajevič, Fjodor Mihajlovič, Anton Pavlovič, Osip Emiljevič i Sergej Aleksandrovič nisu te prelesti smatrali odlučujućim i temeljnim stvarima u životu, i tim pre – u ruskom životu. A ovi današnji – smatraju. I zato – oprostite: msje, vama su otpali brkovi!

Prilepinovu glavnu tezu u načelu podržava i Lav Pirogov, sa svoje strane dodatno precizirajući. „Buržuj“ – to bi u prevodu sa francuskog bio građanin. Sećate se, kod Bulgakova: sve njih je pokvarilo stambeno pitanje. Jer je grad teskoban, naročito u Zapadnoj Evropi. U Parizu, sve do njihove perestrojke, ljudi su mokrili s balkona i prosipali pomije jedni drugima na glavu. To je na izvestan način formiralo fenotip građanina.

A kod nas je, kaže Pirogov, više prostora, i zato reč buržuj u ruskom jeziku ne postoji. Ljudi iz gradskog staleža uvek su nazivani meštanima. Meštanin – to je od reči „mesto“, a mesto označava grad koji nije stešnjen između gradskih zidina. Ako ti je nužda, pođi u stranu. Ima mesta.

I čime se meštanin razlikuje od buržuja? Baš po tome: buržuj svoju teritorijalnu, fizičku neslobodu pokušava da kompenzuje slobodom unutrašnjom. Ja sam u gomili – ali sam za sebe! Kod buržuja se razvija kvalitet usamljenosti – osećanje da si neponovljiva ličnost, uz žudnju za građanskim pravima i slobodama. A naš meštanin, koji živi slobodnije, na oskudicu unutrašnje slobode reaguje spokojnije. Naprotiv, on živi imajući u vidu „zajednicu“, „ono što će ljudi reći“. Kako svi, tako i on. To je ruski istorijski građanin.

Međutim, kaže dalje Pirogov, krajem 19. veka počinju nevolje: naši građani načinom života i ponašanja pokušavaju da podražavaju „blagorodni stalež“ – aristokratiju. I to je ispadalo dosta nezgrapno, bez obzira što su neki građani bili sto puta bogatiji od aristokrata. Najviše zato što je aristokratija po pravilu bila vojnički stalež. U svakom trenutku biti spreman da daš život za otadžbinu, to je bilo, takoreći, zapisano kao tehnički zadatak plemstva. Plemić je svoj dug otadžbini vraćao samim sobom. Odatle, a uopšte ne iz životnih navika, proisticalo je to što mi nazivamo blagorodstvom. A građanin je imao drukčije kulturne kodove.

Eto zašto naš današnji buržujski pisac ne želi da bude sa svojim narodom – „tamo gde se narod na nesreću nalazi“. Individualac jednostavno prelazi iz neudobne zone u udobnu. A Puškin, Ljermontov, Gogolj – uviđajući nedostatke i mane otadžbine – razumeli su i osećali: drugog naroda nema i neće ga biti. To se nije dešavalo zbog njihovog iskustva nego je tako bilo zapisano u kulturnom kodu, jer aristokrata nije inteligent. Njega sloboda malo interesuje, zato što je on čovek dužnosti. Umesto slobode, njegova glavna moralna vrednost je čast, a čast – to je sledovanje dužnosti i, na kraju krajeva, suprotnost slobodi. Aristokrata je za otadžbinu vezan idejom služenja. Čak i Puškin, glavni pesnik slobode i slobodni mislilac, pošto se proveselio u mladosti, postao je „gosudarstvenik“.

Inteligent, međutim, uopšte nije staleški pojam. To je pre način mišljenja. On je „filozof“. A filozofu je domovina – istina. I eto, tako se to događa: čim dođe rat, gradski pisac-inteligent – umesto da duboko uzdahne i pravo u čizme – počinje da trepće očima: a gde je istina, a ko je u pravu? A istina je – zaključuje Pirogov – da su tokom rata u pravu „svoji“, ali to našem inteligentu ne pada na pamet.            

Zahar Prilepin: Muke Viktora Jerofejeva

Uštinite me! Petar Veliki nije bio imperijalista? Zaista? Ako bi Viktor Jerofejev u snu video kako bi se Petar Prvi ponašao u današnjoj geopolitičkoj situaciji, on bi skočio iz kreveta potpuno sed, sa totalnom dezorijentacijom pokreta. Ako bi došao Petar – Viktor Jerofejev i njegovi prijatelji bosonogi bi trčkarali seoskim putem za Putinovim taljigama, vrišteći: „Vrati se! Mi smo se samo šalili! Zar nisi shvatio?“

NA STRANI „SVOJE DIVLJE OTADŽBINE“

Strašna je stvar ruska klasika. Kada naša inteligencija priznaje ljubav prema „Puškinu-Ljermontovu-Dostojevskom“ itd. – pa onda u pomoć zove Čehova i Pukšina, a usput govori: „ali mi ne volimo ovu čudovišnu Rusiju, s njenom državom, s njenim zverstvima“ – to znači da oni ili nisu čitali našu klasiku, ili su je čitali na neki poseban način. Po dijagonali, od kraja ka početku, u prevodu s ruskog na drevnoaramejski, tako nekako, nemam pojma… Vi stvarno mislite da su žandarmi nekad bili dobri, da su kasarne mirisale na cveće, da nisu tukli šibama? E pa ne, nije bilo tako, bila je ista ova Rusija, koje se „plašio“ i koju je „prezirao“ „sav civilizovani svet“. Ali su prokleti klasici uporno bili na strani svoje divlje otadžbine!

Viktor Jerofejev: Rat dva virusa

U perspektivi, u organizmu Rusije počeće novi rat između dva virusa: imperijalnog i evropskog. Teško je nadati se da će u narodu prevladati evropski duh. Moraćemo da sačekamo novog Petra Prvog sa njegovim prinudnim proevropskim reformama. A još ga ne vidimo.

[/restrict]