Милан Стеванчевић – оснивач хелиоцентричне метеорологије: ДА ЛИ ИРМА УГРОЖАВА МИЛАНКОВИЋА?!

Разговарала Дијана Ивановић

Како је и с којим циљем започела пропаганда о брзим климатским променама услед загађења животне средине повећањем концентрације CO2, и како су подобни метеоролози добили (и остварили) задатак да у псеудонаучним теоријама појаву урагана, поплава и свих других природних катастрофа доведу у везу са загађењем животне средине, односно са CO2

Катрина, Сенди, Рита, Ирма – сви ти урагани и харикени сложени су феномени које безуспешно настоје да демистификују мислеће главе из највиших научних и новинарских кругова. У часопису „Национална географија Србија“ овако их „стручно“ дефинишу: „Наиме, понекад се догађа да изнад мора настану и огромни вртлози ваздуха, широки стотинама километара. То су такозвани вртложни системи ветрова који веома утичу на климу…Када се ветар окреће око области нижег притиска, систем таквих вртложних ветрова се назива циклон што је име за низак притисак. Циклони се окрећу и са мора прелазе на континенте, путујући све док не изгубе снагу…“

А др Мичио Каку, чувени физичар с хроничним катастрофичарским расположењем, под утиском Ирме, у интервјуу „Си-Би-Есу“ превазишао је себе, и утврдио да су недавни урагани резултат владиног програма за модификацију времена у коме је небо прскано нано честицама које су „активиране“ употребом ласера! Молим, др Каку!? Знамо да се теоријска физика озбиљно заглавила, али то не значи да ви смете да фантазирате и причате небулозе. Јер, др Каку, ако сте ви у праву, не само у вези с ураганом него и с глобалним загревањем уопште, онда Милутин Миланковић може да иде кући! Онда значи да је Миланковић био у праву за претходне милионе година, али више није!? Јесте ли ту да нас плашите или нечему научите? Ипак, славни физичар може да буде спокојан: на Сунцу, хвала Богу, ништа ново! Ако не верује, може да пита НАСУ!

И управо је НАСА извор података на основу којих наш саговорник Милан Стеванчевић, оснивач хелиоцентричне метеорологије, објашњава зашто је Миланковић и даље у праву, зашто и како настају харикени и торнада, зашто би без њих Земља буквално експлодирала…

[restrict]

Да почнемо од харикена, сада су у центру јавне пажње. Како настају?

Харикени су уобичајена природна појава која настаје енергијама што полазе са Сунца. У већини случајева настају у другом делу сунчевог циклуса – када се на Сунцу јављају велике коронарне рупе.

Тако су се у претходном, 23. циклусу активности Сунца јавили снажни харикени Катрина, Вилма и Рита.

Због дужине трајања ерупција честица Сунчевог ветра харикени се обично напајају електричном конвекционом струјом, чији је извор коронарна рупа на Сунцу. Да би дошло до појаве харикена, потребно је да честице имају велику брзину, да носе велику конвекциону електричну струју и да је вектор брзине честица Сунчевог ветра нормала на вектор магнетске индукције магнетног поља Земље.

У принципу, харикен се јавља изнад великих водених површина где је најслабија магнетна одбрана Земље, али где постоје линије магнетног поља Земље. Ове линије представљају статор природног електричног мотора.

Колика је енергија потребна да се створи таква олуја? Може ли је човек направити?

Снагу једног харикена човек не може ни да замисли, а камоли да створи или утиче на њу. Ред величине снаге која се троши за настанак и кретање ваздушних маса које су захваћене честицама Сунчевог ветра, а које називамо харикен, може се упоредити са снагом од 1.000 до 2.000 атомских бомби.

Честице Сунчевог ветра које су еруптоване из коронарне рупе напајале су харикен Ирма брзином од 861 километар у секунди.

Хемијски састав Сунчевог ветра садржавао је атоме гвожђа које су у садејству са великом брзином омогућиле продор кроз магнетно поље Земље у екваторијалном подручју где је одбрана Земље најслабија.

Сви ветрови на Земљи настају дејством силе количине кретања честица Сунчевог ветра. Харикени имају велике сличности са Теслиним електричним моторима. Честице Сунчевог ветра стварају ротор, а магнетно поље Земље је статор природног електричног мотора.

У свом кретању кроз атмосферу честице захватају ваздушне масе и стварају земаљски ветар. Брзина ротације харикена и свих других ветрова зависи од јачине електричне струје и брзине еруптованих честица.

Харикен Ирма имао је космичку енергију која је немерљива са становишта човека. Човек нема никакве могућности да утиче на енергије које долазе са Сунца, па је модификација времена велика заблуда. Нема ветра у атмосфери Земље без енергије честица Сунчевог ветра.

Да ли то значи да су тврдње да човек може да утиче на временске прилике, да их мења, да ствара урагане, само политичка манипулација, а не научно заснована тврдња?

Неко се досетио да се за убеђивање јавног мњења искористи важећа метеорологија која пружа могућност да се природне појаве субјективно тумаче у складу са економским и еколошким интересима великих сила и атомског лобија.

Први задатак великих сила је да се уз помоћ важеће метеорологије натерају мале земље да се одрекну својих термоелектрана и прихвате подизање атомских централа. Будући да сиромашне земље немају финансијских средстава за подизање скупих атомских централа, велике силе би им дале кредит, а отплату дуга (камату) отплаћивале би електричном енергијом.

Подобни, добро плаћени метеоролози, заговорници атомских централа, лобисти из сенке, оптужили су CO₂, који производе термоелектране, да је главни кривац умишљеног глобалног загревања.

Ту превару нису прихватили људи од науке јер се апсорпциони спектар CO₂ само малим делом налази у термалном спектру Земље, а већим у фреквенцијском спектру Сунца.

То значи да би повећање CO₂ у слободној атмосфери Земље смањило прилив енергије Сунца, па би се температура на Земљи смањила, а не повећала. Нећемо сада наводити и прецизирати за читаоце компликовану научну аргументацију, али она рецимо само да она јасно указује да је утицај угљен-диоксида безначајан као гаса са ефектом стаклене баште. Повећање концентрације угљен-диоксида је еколошки проблем, а не климатски.

Првих година плашили су народ озонским рупама, топљењем ледника, наглим повећањем температуре, нестанком киша и појавом суша. На њихову жалост током свих ових година температура се не повећава, озонске рупе су природна појава која се јавља сваке године и омогућава опстанак свих живих бића на Антарктику, а лед на половима се не смањује јер сателитска мерења показују да се и повећава.

Увидевши да се њихова ненаучна пророчанства о повећању температуре не остварују, смислили су нову превару, брзе климатске промене, иако је у науци познато да се климатске промене мере хиљадама година. и да у току једног човечјег века не постоје. Тако је и у нашој земљи започела пропаганда о брзим климатским променама услед загађења животне средине повећањем концентрације CO₂. Подобни метеоролози имали су задатак да у псеудонаучним теоријама појаву урагана, поплава и свих других природних катастрофа доведу у везу са загађењем животне средине, односно са CO₂.

После састанка великих сила најзад се сазнало шта је циљ пропаганде у вези са умишљеним глобалним загревањем. На састанку великих сила закључено је да би мале земље (читај и Србија) требало да угасе термоелектране до 2030. године или да плаћају пенале за стварање гасова са ефектом стаклене баште.

Озбиљни људи од науке знају да умишљено глобално загревање нема никакве везе са науком, па се питам зашто да плаћамо пенале за нешто што не постоји.

Дугорочна стратегија лобирања је да се народ убеди (превари) у неопходност подизања атомских централа. Питам се да ли су подобни већ одабрали локацију где ће складиштити нуклеарни отпад, односно да ли су одредили територију у Србији где ће затрти сав живи свет.

Како глобално загревање руши Миланковићеву теорију?

Заговорници измишљених брзих климатских промена и глобалног загревања у својим наступима у електронским и штампаним медијима поистоветили су промене температуре са климатским променама. Међутим, разлика је огромна. Настанак топлоте на Земљи је електромагнетни процес, а климатске промене настају прецесијом осе ротације Земље.

Топлота која се развија на Сунцу не допире до Земље. Земља се креће у екстремно хладном простору. До Земље долази само електрично поље Сунца које не носи топлоту већ електричну кондукциону струју. Конверзијом електричне кондукционе струје настаје топлота на Земљи. Ако се зна да заговорницима глобалног загревања није блиска пропагација електричних поља, а још мање конверзија електричне кондукционе струје, онда се може рећи да њихово субјективно тумачење климатских промена, без аргумената, нема научну основу.

Тако заговорници глобалног загревања и брзих климатских промена својим незнањем покушавају, уз помоћ политике, да сруше епохалну теорију Милутина Миланковића којом се поносимо.

Доналд Трамп, председник Сједињених Америчких Држава, иза кога стоје хиљаде научника, у праву је када каже да су брзе климатске промене велика измишљотина.

У сваком злу има неко добро, каже се у народу. Је ли могуће да то правило важи и за највеће природне катастрофе?

Кад их не би било, када би Земља само примала енергију, а не би је трошила, експлодирала би. Земљотрес је у суштини богом дан процес који смањује електричну енергију у унутрашњости земље. Муња смањује електрични потенцијал у атмосфери. Иако на први поглед поплава јесте катастрофична, она је у ствари вид неутралисања негативног потенцијала на Земљи. Када не би било киша, дошло би до катастрофалних експлозија, односно муња огромних снага. Киша троши највећу енергију која долази са Сунца. На пример, да би се створила енергија за једну малу кишу, потребно је да већа хидроцентрала ради годину дана. Онда можете да замислите колика енергија долази са Сунца. Она мора да се конвертује у нешто, не може да остане на том нивоу.

Кажете да је Земља толико далеко од Сунаца да топлота која се развија на Сунцу уопште не долази до нас. Знамо и да се Земља креће у изузетно хладном простору. Шта нас онда греје?

Греје нас електромагнетно поље Сунца. Оно не носи топлоту већ електричну струју. А како се то дешава? Као кад, на пример, укључимо пријемник и нађемо фреквенцију неке радио-станице. Дакле, радио прима неки сигнал. Земља је подешена на све фреквенције Сунца. Она прима електрични сигнал са Сунца. Када се атом нађе у том електричном пољу, његови електрони се истог тренутка усмеравају у одбрану тог атома, односно у смеру ка Сунцу. У том свом кретању сударају се са кристалном решетком. Приликом судара део кинетичке енергије се претвара у топлоту. Што више електрона, то више судара, и ми се у ствари грејемо изнутра. Ваздух се не греје од Сунца него од Земље чији се атоми загреју и тако греју ваздух. Тако се и ми грејемо кад нас обасјава Сунце. Сваки атом, свака ћелија усмерава се у борбу за одбрану, односно усмеравају се електрони у правцу Сунца. Што више судара, електрони предају све већу температуру. Значи, нема топлоте са Сунца.

Када је јака електрична струја која долази са Сунца, тада долази до нежељених физиолошких манифестација. Нагле промене температуре и притиска нису узрок појави поменутих манифестација. Када би то било истина, онда би после сваког изласка зими из топле собе људи имали проблеме. Што се тиче нагле промене притиска, у време промене времена притисак се промени за 10 милибара. Међутим, за људе који живе на Звездари и дођу на Нови Београд, притисак се промени за 50 милибара, а никог не заболи глава. Због тога су биопрогнозе постале велики фактор ризика за целокупну нацију. Витамин Д који добијамо сунчањем омогућава здрав живот, спречава појаву слабих костију, остеопорозе. Деструктивне и ничим доказане теорије о опасном Сунцу заправо угрожавају здравље нације.             

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Милан Стеванчевић, дипл. инг. телекомуникација и електронике, аутор је бројних радова који су добили највећа светска признања и објављени су 1982, 1986. 1990. године у Рапорту 840, Spectrum Utilization Volume 1 CCIR-a. Рапорт представља први признати научни допринос Југославије из области телекомуникација Уједињеним нацијама за које је аутор добио и признање од генералног секретара Уније чиме је увршћен у групу од 20 европских експерата. Написао је и више стручних и научних радова о коришћењу радиофреквенцијског спектра из области електромагнетне компатибилности који су објављени од 1975. до 1988. године. Руководилац групе за истраживање радиофреквенцијског спектра, професор телекомуникационих мерења од 1971. до 1975. године. Повереник (експерт) Савезне владе за међународне конвенције из области телекомуникација које је ратификовала Савезна Скупштина од 1975. до 1998. године.

[/restrict]