KONAČAN OBRAČUN SA MUŠKARCIMA UZ ASISTENCIJU IMENICA ŽENSKOG RODA

Kako da od postojećeg vaspitno-obrazovnog sistema ne ostane ni kamen na kamenu

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti najavljuje revolucionarne promene ne samo u jeziku nego i u celokupnom društvenom životu. Zahteva se, između ostalog, i da se jezička pravila usaglase sa evropskim vrednostima i ljudskim pravima po cenu kršenja normi koje proističu iz lingvističkih zakonitosti i prirode srpskog jezika. Da li Predlogom ovog zakona feministkinje zapravo žene Srbije pozivaju da otmu ono što odavno imaju?

Politička sukobljavanja koja su se javljala proteklih decenija, ne samo u Srbiji nego i na prostorima nekadašnje jugoslovenske države, počinjala su sporenjima o jeziku. Raspravama o jeziku dočekan je ovih dana i Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti u kome se najavljuju promene u svim oblastima ustaljenog društvenog života, a posebno se tiču srpskog jezika. Zahteva se da se jezička pravila usaglase sa evropskim vrednostima i ljudskim pravima po cenu kršenja normi koje proističu iz lingvističkih zakonitosti i prirode srpskog jezika. Feministkinje, od kojih neke sebe nazivaju lingvističarkama, nude promene koje kao da su preuzete iz hrvatskog jezika budući da ga odlikuju mnogobrojne veštački proizvedene reči. A ova pojava u hrvatskom jeziku, što se nudi i Srbima, uzela je maha iz novogovora stvaranog u vreme Nezavisne Države Hrvatske i njenog poglavnika Ante Pavelića kako bi se njihov jezik što više udaljio od srpskog.

O izmenama standarda srpskog jezika, koje spremaju feministkinje, a koje bi uslovio Zakon o rodnoj ravnopravnosti, izjašnjavali su se ovih dana ugledni srpski lingvisti, među kojima je bilo i žena, i svi su izneli mišljenje da su promene koje zahtevaju feministkinje neodržive, i da predstavljaju nasilje nad jezikom. 

Podstrekači sveobuhvatnih društvenih promena koje bi pokrenuo Zakon o rodnoj ravnopravnosti su feministkinje ateisti, koje svoje knjige štampaju latinicom. Premda među njima ima dosta bivših levičara, listom se zalažu za vrednosti neoliberalnog kapitalizma. Uglavnom je reč o „samozvankama“ koje nemaju zvanja ni bilo kakva zvanična ovlašćenja da se bave pravnim i jezičkim reformama i zaštitom žena Srbije, iako se predstavljaju da govore u ime obespravljenih i ugnjetavanih srpskih žena. Njihova nastojanja idu za tim da svojim delovanjem menjaju svest većine Srpkinja, da menjaju tradicionalne srpske hrišćanske vrednosti, i za njih ne postoje verujuće žene.

[restrict]

NABOJ ZAKONSKE „REVOLUCIJE” Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, sudeći prema verziji koju je na internetu postavilo Koordinaciono telo Vlade Srbije, pun je naboja zakonske „revolucije“ što se desila sedamdesetih godina 20. veka, posle čuvene knjige Edvarda Kardelja „Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja“ zasnovane na floskuli „pluralizam samoupravnih interesa“, iz čega je proistekao Zakon o udruženom radu, a na osnovu koga je menjano celokupno zakonodavstvo. To zakonodavstvo tada su najčešće krojili ljudi koji s pravom nisu imali veze, a primenom takvih zakona postizani su neočekivani rezultati. Ovakva razmišljanja o nametanju zakonskih rešenja podsećaju na vremena samoupravnog socijalizma koji se temeljio na ideologiji Saveza komunista kada je, kako se tada govorilo, progresivna manjina predvodila i menjala reakcionarnu većinu. Progresivna manjina u ženskom delu današnjeg srpskog društva su feministkinje školovane ili usavršavane na specijalnim studijskim grupama pojedinih univerziteta Evropske unije, a regresivna većina su hrišćanke, tradicionalistkinje stasale u srpskim hrišćanskim porodicama.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti bi, ako bi se prihvatilo sve što se predlaže, izmenio ne samo norme srpskog jezika nego i gotovo celo srpsko zakonodavstvo, počevši od Ustava. Da bi to sve bilo sprovedeno u delo, trebalo bi zaposliti brojne činovnike, novoobrazovane stručnjake za rodnu ravnopravnost koji bi sprovodili i kontrolisali ono što zakonodavstvo nalaže. U tom slučaju valjalo bi odrediti i sudije koje bi kažnjavale one koji se ogreše o nove zakonske norme o rodnoj ravnopravnosti. Posebno velike promene nacrt ovog zakona najavljuje u srpskom obrazovanju, vaspitanju, nauci, kulturi, informisanju i sportu. Velikim promenama bilo bi podvrgnuto školstvo, menjali bi se i novim zakonskim rešenjima prilagođavali nastavni planovi i programi, udžbenici, nastavne metode i celokupna dosadašnja decenijama osmišljavana pedagoška praksa. Sve te promene bile bi propraćene „korišćenjem rodno osetljivog jezika u udžbenicima, nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, kvalifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima vaspitnog rada“. Posebno se tvorci ovih zakonskih propisa bave prosvetnim radnicima. Polazi se od pretpostavke da su njihovo znanje, završene škole i stečena praksa nedovoljni da udovolje zahtevima liberalnog kapitalizma oličenog u evropskim vrednostima. Morali bi se ponovo školovati. Od postojećeg vaspitno-obrazovnog sistema ne bi ostao ni kamen na kamenu.

DODATNA PREOKUPACIJA JEDNE MINISTRAKE Iza novog zakona o rodnoj ravnopravnosti i promenama koje on nosi stala je predsednica Koordinacionog tela Vlade Srbije Zorana Mihajlović, ujedno i, da podsetimo, potpredsednica Vlade Srbije i ministar građevinstva, saobraćaja i infrastrukture. Iza nje je i bogata politička karijera koju je započela u stranci G 17 plus gde je bila savetnica nekadašnjeg političara Miroljuba Labusa. Zatim se učlanila u Srpsku naprednu stranku u kojoj je obavljala važne dužnosti. Po obrazovanju je ekonomista, diplomirala je i doktorirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a njena uža specijalnost je ekonomisanje u energetici. Bavi se i zaštitom čovekove okoline. Poslednjih godina vodi srpsko građevinarstvo. Rodna ravnopravnost, borba za pravo žena i novo evropsko zakonodavstvo njena je dodatna preokupacija.

Da će novi zakonski propisi o rodnoj ravnopravnosti, ako budu usvojeni i primenjeni, izazvati velike promene najavila je i Zorana Mihajlović u autorskom tekstu objavljenom 3. septembra u „Večernjim novostima“. Zakon o rodnoj ravnopravnosti ona je uvrstila u one zakone „koji ulaze u sve pore naših života, koji menjaju dosadašnji način života, koji tresu učmalost i donose nova pravila kojima će građani i građanke imati više slobode… Ovo je zakon koji osvaja slobodu. Koji menja sutrašnjicu. Ovo nije zakon jedne stranke. Ovo je zakon kulture, vaspitanja, moderne i evropske Srbije“.

Ako bude prihvaćen i primenjen, zakon Zorane Mihajlović izazvaće lančanu reformu srpskog pravosuđa, pa samim tim i srpskog društva, srpske porodice, srpskog jezika, srpskog školstva. Sudeći po predloženim rešenjima, ovaj zakon počiva na feminističkoj teoretskoj literaturi novijeg datuma, a najviše, čini nam se, na jednom „kapitalnom“ delu domaće literature te vrste, na „Rečniku rodne ravnopravnosti“ Vesne Jarić i Nadežde Radović u izdanju Uprave za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije. Novac za štampanje ove knjige, koja je doživela dva izdanja, dala je i Švedska agencije za međunarodni razvoj i saradnju i Fondacija „Hajnrih Bel“.

FILOLOŠKINJE NADAHNUTE SAMOUPRAVLJANJEM Prvopotpisana autorka ili autoristica „Rečnika rodne ravnopravnosti“, filološkinja Vesna Jarić školovana je na italijanskom Univerzitetu Ca’ Foscari u Veneciji, gde je stekla sertifikat za „profesionalnu obuku za medijatore za jezik i kulturu u socijalno edukativnoj oblasti i rešavanju konflikata“, a pored toga usavršavala se na brojnim seminarima pod zajedničkim nazivom „Imigracija, interkulturalnost, rodne razlike i kulturološka medijacija“. Njene master studije u Veneciji obuhvatale su japanologiju i komparativnu književnost. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu pripremala je doktorat.

Druga autorka „Rečnika rodne ravnopravnosti“ Nadežda Radović, „feministička spisateljica i novinarka, dugogodišnja aktivistinja ženskog pokreta, urednica edicije „Ženski identitet“, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavila je više knjiga gde se javlja kao samostalni autor, ali često i kao koautor. Jedno od njenih ranih dela je i „Izveštaj okruglog stola ’87 ’Socijalizam, nacije, međunarodna saradnja’“, koji je pripremila u saradnji sa Dušanom Janjićem i Milošem Nikolićem, a koji se pojavio 1988. godine u izdanju Centara za društvena istraživanja Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Bavila se i sudbinom dunavskih Švaba koji su 1945. proterani iz jugoslovenske države.

Po stilu, koncepciji i obradi pojedinih odrednica, „Rečnik rodne ravnopravnosti“ podseća na znatno obimniju „Enciklopediju samoupravljanja“, objavljenu 1979. u izdanju „Komunista“. Oba dela odlikuje prečesto pominjanje određenih vrednosti, u jednom evropskih, u drugom samoupravnih.

Zanimljivo je kako su se Vesna Jarić i Nadežda Radović iskazale kao „filološkinje“ i „mislilice“ kada su u odrednici „Rodno osetljiv jezik“ definisale sam pojam jezika. Za njih srpski jezik predstavlja „niz dogovora, konvencija stvorenih tokom ljudske istorije, pa shodno vremenu i načinu nastanka nosi sve karakteristike, žudnje i zablude tog vremena. S obzirom da je istorija opresije (pritiskivanje, tlačenje, prim. J. B.) nad ženama, potiskivanja žena iz javnog u privatni život duga koliko i ljudska pisana istorija, dakle koliko i svest čoveka o jeziku, to su tragovi te opresije, izostavljanja i marginalizovanja ženskog roda u jeziku i te kako vidljivi. Još uvek je uobičajeno da se muški rod nameće kao opštečovečanski, to jest da se imenicom muškog roda oslovljava i žena jer ’eksperti’ za jezik smatraju da je reč o korektnoj jezičkoj formi. Interesantno je posmatrati u kojim slučajevima muški rod postaje nosilac umesto ženskog. To se događa, pre svega sa imenicama koje obeležavaju prestižnu poziciju ’predsednik’, ’premijer’, ’poslanik’, ’direktor’, ’urednik’, ’autor’, iako postoje reči ’predsednica’, ’premijerka’, ’poslanica’, ’direktorka’, ’urednica’, ’autorka’. Kod profesija, onih društveno prestižnih češće se koristi oblik muškog roda, pa da bi se izbegla nelagoda i nelogičnost ispred reči koja se odnosi na profesiju ubacuje se reč ’gospođa’ ili ’drugarica’. Na primer, reči: ’sudija’, ’policajac’, ’lekar’, ’advokat’, ’psiholog’, ’sociolog’, ’filozof’, ’biolog’, ’matematičar’… imaju odgovarajuće imenice ženskog roda koje se nedovoljno, a često i nerado koriste: ’sudijka’, ’policajka’, ’lekarka’, ’advokatkinja’, ’psihološkinja’, ’sociološkinja’, ’filozofkinja’, ’biološkinja’, ’matematičarka’. Kao opravdanje jezičari/jezičarke navode: ’nije uobičajeno’ (’odskače’); ’i žene na koje se te profesije odnose više vole da se koriste imenice muškog roda’; ’grdo zvuči’. …Ta praksa se može izmeniti samo drugačijom jezičkom politikom u medijima, na univerzitetima, u društvenim aktima (Ustavu, zakonima, propisima). Kada imenice ženskog i muškog roda budu ravnopravno stajale jedna uz drugu, svest o važnosti rodno osetljivog jezika postajaće deo uobičajene jezičke prakse“.

NEPREDVIDLJIVA BUDUĆNOST Ako bi bila prihvaćena jezička načela lingvistice Vesne Jarić i feminističke spisteljice i novinarke Nadežde Radović, teško je sada pretpostaviti kako bi izgledali tekstovi koji bi bili pisani ili izgovarani po njihovim pravilima, gde se pre svega zahteva da jezička praksa bude „obogaćena pojmovima čije je razumevanje od ključnog značaja za proces evropskih integracija naše zemlje“. Možda se to može naslutiti prema tekstu kojim Vesna Jarić i Nadežda Radović preporučuju svoju knjigu „Rečnik rodne ravnopravnosti“: „Štivo je namenjeno raznim i različitim ciljnim grupama, od državnih službenika/službenica, preko prosvetnih radnika/radnica, aktivista/aktivistkinja koje zagovaraju ženska ljudska prava, do svakog/svake zainteresovanog/zainteresovane čitaoca/čitateljke, jer rodna ravnopravnost je pitanje koje se tiče svake i svakog od nas.“

Sudeći po „Rečniku rodne ravnopravnosti“ Vesne Jarić i Nadežde Radović i Nacrtu Zakona o rodnoj ravnopravnosti iza koga stoji Zorana Mihajlović, obespravljene žene Srbije spremaju se za konačni obračun sa muškarcima, da od muškaraca otmu pravo „da budu na mestima gde se odlučuje. Žele da donose odluke o budućnosti Srbije, o bezbednosti, o pitanju Kosova, odnosima sa Republikom Srpskom, regionom, Evropom, svetom. Žele da dele breme i teških i lakih odluka. To je pravo žena, da biraju i da odlučuju“. Žene Srbije pozivaju da otmu ono što odavno imaju. Današnje feministkinje iz Srbije ne uzimaju u obzir činjenicu da je većina srpskih žena, posebno najobrazovanije i profesionalno najuspešnije, hrišćanke koje žive hrišćanskim životom u hrišćanskim porodicama, da tako usmeravaju i svoje potomstvo. U „Rečniku rodne ravnopravnosti“ Srpska pravoslavna crkva proglašava se konzervativnom organizacijom koja predstavlja smetnju afirmaciji žena. Feministkinje kao da ne čuju argumente teologa da je hrišćanstvo prvo u istoriji čovečanstva uzdiglo žene, izjednačilo ih a neke od njih, kao na primer Bogorodicu, uzvisilo iznad muškaraca, da je Hristos bio jedan od prvih boraca za ženska prava, da je među njegovim prvim sledbenicima bilo dosta žena koje su uvažavane kao i muškarci.            

 

ZABORAVLJENA ALIJANSA ŽENSKIH POKRETA

Savremene srpske feministkinje ne pominju, a možda i ne znaju, da je u prošlosti Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije bilo dosta žena hrišćanki koje su zahvaljujući školovanju i delima koja su stvorile izjednačavali sa muškarcima. Istovremeno su bile i članice ženskih udruženja. Malo koja od savremenih srpskih feministkinja zna da je u Kraljevini Jugoslaviji postojala Alijansa ženskih pokreta, da je bilo na desetine ženskih glasila u kojima su žene podsticane da se školuju i uzdižu u svom vremenu. Bila je 1936. objavljena i „Bibliografija knjiga ženskih pisaca štampanih u Vojvodini, Srbiji, Južnoj Srbiji i Crnoj Gori do svršetka 1935. godine“. Ovu bibliografiju je pripremilo Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Sekcija Beograd. Uglavnom su to bile hrišćanke koje su se zalagale za život u tradicionalnoj porodici.

 

SUD LINGVISTA

U „Politici“ od 1. oktobra ove godine lingvisti Instituta za srpski jezik SANU, akademik Predrag Piper, prof. dr Sofija Miloradović, prof. dr Sreto Tanasić, Jovanka Radić i Marina Nikolić ukazali su na neodrživost promena u jeziku za koje se zalažu pripadnice feminističkog pokreta i koje bi trebalo da budu nametnute Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Te novotarije lingvisti odbacuju pre svega zato što nisu u skladu sa prirodom i zakonitostima srpskog jezika.

 

SAVREMENA HRIŠĆANKA

I bez jezičkih novotaraja i pomoći feministkinja, žene su zauzele svoje mesto u srpskom društvu. Pojedina životno značajna zanimanja, primerenija ženskoj psihičkoj i fizičkoj prirodi, prepuštena su ženama. Većinu zaposlenih u srpskom školstvu čine žene, počevši od predškolskog do osnovnog i srednjeg obrazovanja, gde su najčešće i na rukovodećim mestima. Slično je i u visokom obrazovanju i naučnim institutima, informisanju. U zdravstvu su žene možda i natpolovično zastupljene, a među njima je znatan broj vrhunskih specijalista. Većinu zaposlenih u trgovini takođe čine žene.

Žena nema među rudarima. Iako se na gradilištima mogu sresti žene arhitekti, građevinski inženjeri i tehničari, zbog prirode posla žena nema na građevinama gde su uglavnom muškarci. Nema ih mnogo, ako se izuzmu administrativni poslovi, ni u vojsci i policiji.

Imali smo proteklih godina priliku da se uverimo da među zaposlenim ženama u zdravstvu i školama ima dosta hrišćanki. Pod krovovima većine kliničkih centara i većih bolnica u Beogradu, a tako je i u unutrašnjosti, zaposleni su izgradili paraklise (kapelice) u kojima bolnički sveštenici služe, a na tim službama ima dosta žena u belim mantilima koje se pričešćuju. Slično je i u prosveti, gde prosvetne radnice organizuju svetosavske svečanosti, u svoje domove primaju sveštenike, slave krsnu slavu, poste, idu u crkvu.

[/restrict]