КОНАЧАН ОБРАЧУН СА МУШКАРЦИМА УЗ АСИСТЕНЦИЈУ ИМЕНИЦА ЖЕНСКОГ РОДА

Како да од постојећег васпитно-образовног система не остане ни камен на камену

Нацрт Закона о родној равноправности најављује револуционарне промене не само у језику него и у целокупном друштвеном животу. Захтева се, између осталог, и да се језичка правила усагласе са европским вредностима и људским правима по цену кршења норми које проистичу из лингвистичких законитости и природе српског језика. Да ли Предлогом овог закона феминисткиње заправо жене Србије позивају да отму оно што одавно имају?

Политичка сукобљавања која су се јављала протеклих деценија, не само у Србији него и на просторима некадашње југословенске државе, почињалa су спорењима о језику. Расправама о језику дочекан је ових дана и Нацрт Закона о родној равноправности у коме се најављују промене у свим областима устаљеног друштвеног живота, а посебно се тичу српског језика. Захтева се да се језичка правила усагласе са европским вредностима и људским правима по цену кршења норми које проистичу из лингвистичких законитости и природе српског језика. Феминисткиње, од којих неке себе називају лингвистичаркама, нуде промене које као да су преузете из хрватског језика будући да га одликују многобројне вештачки произведене речи. А ова појава у хрватском језику, што се нуди и Србима, узела је маха из новоговора ствараног у време Независне Државе Хрватске и њеног поглавника Анте Павелића како би се њихов језик што више удаљио од српског.

О изменама стандарда српског језика, које спремају феминисткиње, а које би условио Закон о родној равноправности, изјашњавали су се ових дана угледни српски лингвисти, међу којима је било и жена, и сви су изнели мишљење да су промене које захтевају феминисткиње неодрживе, и да представљају насиље над језиком. 

Подстрекачи свеобухватних друштвених промена које би покренуо Закон о родној равноправности су феминисткиње атеисти, које своје књиге штампају латиницом. Премда међу њима има доста бивших левичара, листом се залажу за вредности неолибералног капитализма. Углавном је реч о „самозванкама“ које немају звања ни било каква званична овлашћења да се баве правним и језичким реформама и заштитом жена Србије, иако се представљају да говоре у име обесправљених и угњетаваних српских жена. Њихова настојања иду за тим да својим деловањем мењају свест већине Српкиња, да мењају традиционалне српске хришћанске вредности, и за њих не постоје верујуће жене.

[restrict]

НАБОЈ ЗАКОНСКЕ „РЕВОЛУЦИЈЕ” Нацрт Закона о родној равноправности, судећи према верзији коју је на интернету поставило Координационо тело Владе Србије, пун је набоја законске „револуције“ што се десила седамдесетих година 20. века, после чувене књиге Едварда Кардеља „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања“ засноване на флоскули „плурализам самоуправних интереса“, из чега је проистекао Закон о удруженом раду, а на основу кога је мењано целокупно законодавство. То законодавство тада су најчешће кројили људи који с правом нису имали везе, а применом таквих закона постизани су неочекивани резултати. Оваква размишљања о наметању законских решења подсећају на времена самоуправног социјализма који се темељио на идеологији Савеза комуниста када је, како се тада говорило, прогресивна мањина предводила и мењала реакционарну већину. Прогресивна мањина у женском делу данашњег српског друштва су феминисткиње школоване или усавршаване на специјалним студијским групама појединих универзитета Европске уније, а регресивна већина су хришћанке, традиционалисткиње стасале у српским хришћанским породицама.

Закон о родној равноправности би, ако би се прихватило све што се предлаже, изменио не само норме српског језика него и готово цело српско законодавство, почевши од Устава. Да би то све било спроведено у дело, требало би запослити бројне чиновнике, новообразоване стручњаке за родну равноправност који би спроводили и контролисали оно што законодавство налаже. У том случају ваљало би одредити и судије које би кажњавале оне који се огреше о нове законске норме о родној равноправности. Посебно велике промене нацрт овог закона најављује у српском образовању, васпитању, науци, култури, информисању и спорту. Великим променама било би подвргнуто школство, мењали би се и новим законским решењима прилагођавали наставни планови и програми, уџбеници, наставне методе и целокупна досадашња деценијама осмишљавана педагошка пракса. Све те промене биле би пропраћене „коришћењем родно осетљивог језика у уџбеницима, наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, квалификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима васпитног рада“. Посебно се творци ових законских прописа баве просветним радницима. Полази се од претпоставке да су њихово знање, завршене школе и стечена пракса недовољни да удовоље захтевима либералног капитализма оличеног у европским вредностима. Морали би се поново школовати. Од постојећег васпитно-образовног система не би остао ни камен на камену.

ДОДАТНА ПРЕОКУПАЦИЈА ЈЕДНЕ МИНИСТРАКЕ Иза новог закона о родној равноправности и променама које он носи стала је председница Координационог тела Владе Србије Зорана Михајловић, уједно и, да подсетимо, потпредседница Владе Србије и министар грађевинства, саобраћаја и инфраструктуре. Иза ње је и богата политичка каријера коју је започела у странци Г 17 плус где је била саветница некадашњег политичара Мирољуба Лабуса. Затим се учланила у Српску напредну странку у којој је обављала важне дужности. По образовању је економиста, дипломирала је и докторирала на Економском факултету у Београду, а њена ужа специјалност је економисање у енергетици. Бави се и заштитом човекове околине. Последњих година води српско грађевинарство. Родна равноправност, борба за право жена и ново европско законодавство њена је додатна преокупација.

Да ће нови законски прописи о родној равноправности, ако буду усвојени и примењени, изазвати велике промене најавила је и Зорана Михајловић у ауторском тексту објављеном 3. септембра у „Вечерњим новостима“. Закон о родној равноправности она је уврстила у оне законе „који улазе у све поре наших живота, који мењају досадашњи начин живота, који тресу учмалост и доносе нова правила којима ће грађани и грађанке имати више слободе… Ово је закон који осваја слободу. Који мења сутрашњицу. Ово није закон једне странке. Ово је закон културе, васпитања, модерне и европске Србије“.

Ако буде прихваћен и примењен, закон Зоране Михајловић изазваће ланчану реформу српског правосуђа, па самим тим и српског друштва, српске породице, српског језика, српског школства. Судећи по предложеним решењима, овај закон почива на феминистичкој теоретској литератури новијег датума, а највише, чини нам се, на једном „капиталном“ делу домаће литературе те врсте, на „Речнику родне равноправности“ Весне Јарић и Надежде Радовић у издању Управе за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике Републике Србије. Новац за штампање ове књиге, која је доживела два издања, дала је и Шведска агенције за међународни развој и сарадњу и Фондација „Хајнрих Бел“.

ФИЛОЛОШКИЊЕ НАДАХНУТЕ САМОУПРАВЉАЊЕМ Првопотписана ауторка или аутористица „Речника родне равноправности“, филолошкиња Весна Јарић школована је на италијанском Универзитету Ca’ Foscari у Венецији, где је стекла сертификат за „професионалну обуку за медијаторе за језик и културу у социјално едукативној области и решавању конфликата“, а поред тога усавршавала се на бројним семинарима под заједничким називом „Имиграција, интеркултуралност, родне разлике и културолошка медијација“. Њене мастер студије у Венецији обухватале су јапанологију и компаративну књижевност. На Факултету политичких наука у Београду припремала је докторат.

Друга ауторка „Речника родне равноправности“ Надежда Радовић, „феминистичка списатељица и новинарка, дугогодишња активистиња женског покрета, уредница едиције „Женски идентитет“, студирала је на Филозофском факултету у Београду. Објавила је више књига где се јавља као самостални аутор, али често и као коаутор. Једно од њених раних дела је и „Извештај округлог стола ’87 ’Социјализам, нације, међународна сарадња’“, који је припремила у сарадњи са Душаном Јањићем и Милошем Николићем, а који се појавио 1988. године у издању Центара за друштвена истраживања Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Бавила се и судбином дунавских Шваба који су 1945. протерани из југословенске државе.

По стилу, концепцији и обради појединих одредница, „Речник родне равноправности“ подсећа на знатно обимнију „Енциклопедију самоуправљања“, објављену 1979. у издању „Комуниста“. Оба дела одликује пречесто помињање одређених вредности, у једном европских, у другом самоуправних.

Занимљиво је како су се Весна Јарић и Надежда Радовић исказале као „филолошкиње“ и „мислилице“ када су у одредници „Родно осетљив језик“ дефинисале сам појам језика. За њих српски језик представља „низ договора, конвенција створених током људске историје, па сходно времену и начину настанка носи све карактеристике, жудње и заблуде тог времена. С обзиром да је историја опресије (притискивање, тлачење, прим. Ј. Б.) над женама, потискивања жена из јавног у приватни живот дуга колико и људска писана историја, дакле колико и свест човека о језику, то су трагови те опресије, изостављања и маргинализовања женског рода у језику и те како видљиви. Још увек је уобичајено да се мушки род намеће као општечовечански, то јест да се именицом мушког рода ословљава и жена јер ’експерти’ за језик сматрају да је реч о коректној језичкој форми. Интересантно је посматрати у којим случајевима мушки род постаје носилац уместо женског. То се догађа, пре свега са именицама које обележавају престижну позицију ’председник’, ’премијер’, ’посланик’, ’директор’, ’уредник’, ’аутор’, иако постоје речи ’председница’, ’премијерка’, ’посланица’, ’директорка’, ’уредница’, ’ауторка’. Код професија, оних друштвено престижних чешће се користи облик мушког рода, па да би се избегла нелагода и нелогичност испред речи која се односи на професију убацује се реч ’госпођа’ или ’другарица’. На пример, речи: ’судија’, ’полицајац’, ’лекар’, ’адвокат’, ’психолог’, ’социолог’, ’филозоф’, ’биолог’, ’математичар’… имају одговарајуће именице женског рода које се недовољно, а често и нерадо користе: ’судијка’, ’полицајка’, ’лекарка’, ’адвокаткиња’, ’психолошкиња’, ’социолошкиња’, ’филозофкиња’, ’биолошкиња’, ’математичарка’. Као оправдање језичари/језичарке наводе: ’није уобичајено’ (’одскаче’); ’и жене на које се те професије односе више воле да се користе именице мушког рода’; ’грдо звучи’. …Та пракса се може изменити само другачијом језичком политиком у медијима, на универзитетима, у друштвеним актима (Уставу, законима, прописима). Када именице женског и мушког рода буду равноправно стајале једна уз другу, свест о важности родно осетљивог језика постајаће део уобичајене језичке праксе“.

НЕПРЕДВИДЉИВА БУДУЋНОСТ Ако би била прихваћена језичка начела лингвистице Весне Јарић и феминистичке спистељице и новинарке Надежде Радовић, тешко је сада претпоставити како би изгледали текстови који би били писани или изговарани по њиховим правилима, где се пре свега захтева да језичка пракса буде „обогаћена појмовима чије је разумевање од кључног значаја за процес европских интеграција наше земље“. Можда се то може наслутити према тексту којим Весна Јарић и Надежда Радовић препоручују своју књигу „Речник родне равноправности“: „Штиво је намењено разним и различитим циљним групама, од државних службеника/службеница, преко просветних радника/радница, активиста/активисткиња које заговарају женска људска права, до сваког/сваке заинтересованог/заинтересоване читаоца/читатељке, јер родна равноправност је питање које се тиче сваке и сваког од нас.“

Судећи по „Речнику родне равноправности“ Весне Јарић и Надежде Радовић и Нацрту Закона о родној равноправности иза кога стоји Зорана Михајловић, обесправљене жене Србије спремају се за коначни обрачун са мушкарцима, да од мушкараца отму право „да буду на местима где се одлучује. Желе да доносе одлуке о будућности Србије, о безбедности, о питању Косова, односима са Републиком Српском, регионом, Европом, светом. Желе да деле бреме и тешких и лаких одлука. То је право жена, да бирају и да одлучују“. Жене Србије позивају да отму оно што одавно имају. Данашње феминисткиње из Србије не узимају у обзир чињеницу да је већина српских жена, посебно најобразованије и професионално најуспешније, хришћанке које живе хришћанским животом у хришћанским породицама, да тако усмеравају и своје потомство. У „Речнику родне равноправности“ Српска православна црква проглашава се конзервативном организацијом која представља сметњу афирмацији жена. Феминисткиње као да не чују аргументе теолога да је хришћанство прво у историји човечанства уздигло жене, изједначило их а неке од њих, као на пример Богородицу, узвисило изнад мушкараца, да је Христос био један од првих бораца за женска права, да је међу његовим првим следбеницима било доста жена које су уважаване као и мушкарци.            

 

ЗАБОРАВЉЕНА АЛИЈАНСА ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА

Савремене српске феминисткиње не помињу, а можда и не знају, да је у прошлости Краљевине Србије и Краљевине Југославије било доста жена хришћанки које су захваљујући школовању и делима која су створиле изједначавали са мушкарцима. Истовремено су биле и чланице женских удружења. Мало која од савремених српских феминисткиња зна да је у Краљевини Југославији постојала Алијанса женских покрета, да је било на десетине женских гласила у којима су жене подстицане да се школују и уздижу у свом времену. Била је 1936. објављена и „Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији и Црној Гори до свршетка 1935. године“. Ову библиографију је припремило Удружење универзитетски образованих жена, Секција Београд. Углавном су то биле хришћанке које су се залагале за живот у традиционалној породици.

 

СУД ЛИНГВИСТА

У „Политици“ од 1. октобра ове године лингвисти Института за српски језик САНУ, академик Предраг Пипер, проф. др Софија Милорадовић, проф. др Срето Танасић, Јованка Радић и Марина Николић указали су на неодрживост промена у језику за које се залажу припаднице феминистичког покрета и које би требало да буду наметнуте Законом о родној равноправности. Те новотарије лингвисти одбацују пре свега зато што нису у складу са природом и законитостима српског језика.

 

САВРЕМЕНА ХРИШЋАНКА

И без језичких новотараја и помоћи феминисткиња, жене су заузеле своје место у српском друштву. Поједина животно значајна занимања, примеренија женској психичкој и физичкој природи, препуштена су женама. Већину запослених у српском школству чине жене, почевши од предшколског до основног и средњег образовања, где су најчешће и на руководећим местима. Слично је и у високом образовању и научним институтима, информисању. У здравству су жене можда и натполовично заступљене, а међу њима је знатан број врхунских специјалиста. Већину запослених у трговини такође чине жене.

Жена нема међу рударима. Иако се на градилиштима могу срести жене архитекти, грађевински инжењери и техничари, због природе посла жена нема на грађевинама где су углавном мушкарци. Нема их много, ако се изузму административни послови, ни у војсци и полицији.

Имали смо протеклих година прилику да се уверимо да међу запосленим женама у здравству и школама има доста хришћанки. Под крововима већине клиничких центара и већих болница у Београду, а тако је и у унутрашњости, запослени су изградили параклисе (капелице) у којима болнички свештеници служе, а на тим службама има доста жена у белим мантилима које се причешћују. Слично је и у просвети, где просветне раднице организују светосавске свечаности, у своје домове примају свештенике, славе крсну славу, посте, иду у цркву.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *