Bavarski bauk separatizma

Iako nemački ustav (kao uostalom i španski) ne dozvoljava pokrajinama da se otcepe, (zabrinjavajući, sve snažniji) separatistički trend, naročito posle dramatičnih događaja u Kataloniji, uključuje i ovde „alarm za uzbunu“: upadljivo, po najnovijim istraživanjima, raste broj Bavaraca (sada je to svaki treći) koji su uvereni da bi njihova pokrajina bolje prosperirala kao zasebna država

Dramatične, i krvave, scene sa ulica Barselone, u vreme referenduma o nezavisnosti Katalonije, njenom otcepljenju od Španije, praćene su s naglašenom pažnjom i u Nemačkoj. Posebno u njenoj (pre)bogatoj, najgušće naseljenoj pokrajini Bavarskoj: ovde se oseća najjače na nemačkom tlu, na samom njegovom jugu, zavodljivi dah (za jedan, ne mali deo njenog življa) ili zastrašujući bauk separatizma (za ostale stanovnike ove zemlje) sve do njenog krajnjeg severa.
Ovde, kao po zakonu spojenih sudova, iako na velikoj geografskoj udaljenosti, seizmički najsnažnije odjekne eho onoga što se dogodi i događa (ranije) u kanadskom (separatističkom) Kvebeku, i sada u, još uvek španskoj, Kataloniji (ili Baskiji), a mediji se namah „prisete“ koliko je zaista sama Evropa separatistički trusni vilajet koji može u svakom trenu da „proključa“. Pri tome Bavarska izbije u prvi plan: zbog njene (ekonomske) moći, ne samo u nemačkim okvirima (ovde su automobilski i tehnološki džinovi, kao što su BMV, „Audi“, te „Simens“, „Grundig“, svetski proizvođači sportske opreme „Adidas“ i „Puma“), njenih istorijskih i kulturoloških, mentalitetskih osobenosti i (državotvorne) samosvojnosti.

[restrict]

DRŽAVA U DRŽAVI Bavarska je, po mnogo čemu, zaista država u državi. Ne samo po (nezvaničnom) imenu na kojem se ovde (posebno) insistira – Slobodna Država Bavarska – naziv koji je nastao u vreme Nemačkog Rajha (s posebnim pravima unutar carstva: vlastitom poštom, železnicom i vojskom) i zadržao se sve do danas. Bavarci su nevoljno, i iz nužde, posle poraza u austrijsko-pruskom ratu, „utopili“ svoje kraljevstvo u nemački Rajh. Izaslanik bavarskog kralja na osnivačkim svečanostima novog (ujedinjenog) carstva (1871), pod upravom „gvozdenog kancelara“ Ota fon Bizmarka, princ Oto zapisao je kako mu je umalo „srce prepuklo“. Sve je, kaže, bilo „tako hladno, tako gordo, tako sjajno, tako impresivno i grandiozno“, a istovremeno „bez duše, tako prazno“.
Mentalitetski i kulturološki Bavarci se zaista razlikuju po mnogo čemu, pa eto i „po duši“ od „hladnih“ severnjaka. Postoji dosta „izvora“ čak uočljive netrpeljivosti, do obostranog nipodaštavanja, koji su uslovljeni, očigledno, istorijskim razlozima: nemačka u ovom „formatu“ postoji, već smo rekli, „tek“ od Bizmarka. Uočljivu dozu bavarske nadmenosti najbolje je izražavao, i oličavao, posle rata njihov „nekrunisani kralj“, moćni Franc Jozef Štraus, neprikosnoveni lider stranke (CSU) i (pokrajinske) vlade. Ostalo je zapamćeno da je, posle neuspelog juriša na kancelarski tron, u duelu s Helmutom Kolom, odbrusio: sve mu je jedno ko će, pod njim, Štrausom, biti kancelar.
Severnjacima, koji cinično tvrde da u „Minhenu počinje Balkan“, pak smeta bavarska „nacionalna uskogrudost“, naglašeni lokalpatriotizam. I, takođe, naglašeni, konzervativizam. U Bavarskoj, naime, gotovo je neprekidno na vlasti, i uglavnom uz apsolutnu većinu, Hrišćansko socijalna unija (CSU). Nje nema izvan Bavarske, ali je, kao ideološka „posestrima“, inače konzervativnija i „katoličkija“, neprestano u koaliciji sa Hrišćansko demokratskom unijom (CDU), na čijem čelu se godinama nalazi Angela Merkel.

IZMEĐU DVE KRAJNOSTI Bavarci govore, zvanično, standardni nemački jezik („hohdojč“), a privatno, i ne samo privatno, govore bavarski, koji severnjaci uopšte ne razumeju. Neke bavarske filmove, a tu postoji moćna filmska produkcija, prate „titlovi“. U pojedinim delovima pokrajine, što dodatno komplikuje čitavu situaciju, govori se švapski (na jugozapadu pokrajine je teritorija Švaben, od koje potiču i „Švabe“, naziv kojim su kod nas, dugo, pa i sada, imenovani, i imenuju, svi Nemci) i (još) franački.
Državni „Dojče vele“ je u komentaru, u kontekstu dramatičnih događaja u Kataloniji, upozorio na dve krajnosti „između kojih se nalazi stvarna Bavarska“: za Bavarce ona je „najlepši i najnemačkiji deo Nemačke“, dok se pak u „ostatku zemlje“ pitaju „da li je Bavarska uopšte još deo Nemačke“. Istraživanje sprovedeno neposredno pred parlamentarne izbore za Bundestag potvrdilo je da jeste, ali i da (osetno) raste broj Bavaraca koji bi je rado videli – otcepljenu od Nemačke. Dok je 2011. godine svaki četvrti žitelj ove pokrajine (25 odsto anketiranih) bio za odvajanje, sada je to svaki treći (32 odsto). Gotovo polovina njih je za osetno veći stepen „nezavisnosti od Berlina“.
Iako po nemačkom ustavu, kao uostalom i po španskom, pokrajine nemaju pravo na otcepljenje, ovaj (separatistički) trend, i u Nemačkoj, „zvoni na uzbunu“: upadljivo raste broj Bavaraca koji zaista misle da bi njihova pokrajina prosperirala bolje kao zasebna država. I da bi to moglo biti, zaista, plodno tle za (rastačuće) separatističko „seme“. O tome na svoj način govori i ovaj detalj: jedna od najprodavanijih knjiga nosi naslov „Bavarska može sama – pledoaje za nezavisnu državu“.

VARNIČENJE OKO PARA Njen autor je ugledni i uticajni Vilfrid Šarnagl, s bogatom novinarskom (bio je, između ostalog, dugo glavni urednik nedeljnika vladajuće Hrišćansko socijalne unije – CSU) i političkom karijerom (savetovao je, takođe dugo, Franca Jozefa Štrausa). Dakle, ne bilo ko. Čovek iz samog „srca“ bavarske moći. I elite. Na minhensko predstavljanje njegove knjige došla je prva garnitura stare (partijske) garde. I svi su snažno aplaudirali njegovim porukama da Bavarska treba da uzme stvari, posebno njene novce (a kad krene varničenje o parama, vrag obično odnese šalu), u sopstvene ruke. I da se oslobodi dvostrukog izrabljivanja. Onog od strane Berlina (bogatije pokrajine izdvajaju novac u fond namenjen pomoći manje razvijenim) i od strane Brisela, sa sličnom namenom, a u korist siromašnijih država Evropske unije. U tom sklopu, i kontekstu, može biti razumljivo zašto su se bavarski političari, dugo, snažno opirali ideji da se finansijski pomogne Grčka koja je dramatično grcala pod (astronomskim) balastom dugova.
Bavarska nema ono mesto u svetu, žalio se Šarnagl, nema onu ulogu koju bi imala u skladu sa njenom istorijom, njenom veličinom i narodom. Kad su ga novinari „Velt am zontaga“ suočili sa činjenicom da je bavarska privreda „internacionalizovana“, i da je profitirala, upravo, zahvaljujući evru, uzvratio je argumentom da izvoz bavarskih firmi, od kojih su neke („Simens“, BMV, na primer) zaista svetskog formata, osetnije raste izvan evrozone nego u njoj. A tek bi se razmahale kad ne bi bile opterećene davanjima za „siromahe“ u sopstvenoj zemlji i Evropskoj uniji.

NEVOLJE ZA KANCELARKU Iako je kancelarka Angela Merkel dramatična zbivanja u Španiji, s epicentrom u Kataloniji, primila, bar javno, s naglašenijom zebnjom za sudbinu Evropske unije, ionako haotične, posebno uzdrmane bregzitom, migrantskom krizom i nesustalim terorizmom, Bavarci bi, posle svega, mogli, u njenim naporima da sklopi (ne)moguću vladajuću koaliciju sa tri zahtevna partnera, koje „povezuju“ više naglašene razlike, animoziteti i surevnjivosti, nego spremnost na kompromise, mogli biti još „tvrđi orah“ u pregovorima.
Hrišćansko socijalna unija (CSU) Horsta Zehofera je katastrofalno prošla u sopstvenoj, bavarskoj kući, gde je decenijama bila neprikosnoveni gospodar: dramatično je izgubila apsolutnu većinu i doživela pravu blamažu. Ranjena zver je, međutim, najopasnija: da bi povratio bar malo izgubljene (a naglašene) gordosti, Zehofer će povećati „cenu“ u pregovorima, tražiće više, što će (osetno) otežati posao „moderatoru“ (mandataru) Merkelovoj. Zehofer obećava kancelarki lojalnost, uz izričit zahtev da se, pre ulaska u pregovore sa (još težim „klijentima“) zelenima i liberalima, sroči zajednička pregovaračka platforma i odrede „crvene linije“ dokle mogu ići ustupci.
Merkelova, inače, ulazi u koalicione pregovore prvi put sa tako slabom startnom pozicijom. Ona je, formalno, iako ostaje na vlasti, najveći gubitnik zbora za Bundestag. Njena je stranka „uknjižila“ najslabiji izborni posleratni rezultat. To ruinira, neizostavno, konstatuje „Špigl“ i njen (neprikosnoveni) autoritet u međunarodnim, sve haotičnijim i opasnijim, odnosima: godinama je proglašavana za najmoćniju ženu sveta. U otežavajuću okolnost ubraja joj se i sledeća činjenica: nije uspela da spreči ulazak „desničarskih populista“, ksenofobične Alternative za Nemačku.
Uzdrmana je i njena pozicija „lidera slobodnog, liberalnog sveta“, čime je nemačku kancelarku titulisao bivši američki predsednik Barak Obama, iz osvete neželjenom nasledniku Donaldu Trampu. A ta titula je, u zapadnom svetu, uvek bila rezervisana za američkog predsednika. Sada na nju, očigledno, i sve više, pretenduje (ambiciozni) francuski predsednik Emanuel Makron. Njegov „vatreni pledoaje za „novu Evropu“ (po mišljenju Zigmara Gabrijela, šefa diplomatije do sklapanja nove koalicije), izgovoren nedavno na Sorboni, sa snažnim međunarodnim odjekom, dovodi Merkelovu u krajnje neugodnu situaciju: ona nije spremna, iz unutrašnjih razloga i komplikovanih političkih odnosa, da prati Makrona u radikalnoj reformi evropskih institucija, posebno evrozone. Kancelarkini novi partneri, liberali, neće da čuju, na primer, za ideju, i inicijativu, francuskog predsednika da evrozona dobije sopstveni budžet, bankarsku uniju i svog ministra finansija…

[/restrict]