Баварски баук сепаратизма

Иако немачки устав (као уосталом и шпански) не дозвољава покрајинама да се отцепе, (забрињавајући, све снажнији) сепаратистички тренд, нарочито после драматичних догађаја у Каталонији, укључује и овде „аларм за узбуну“: упадљиво, по најновијим истраживањима, расте број Бавараца (сада је то сваки трећи) који су уверени да би њихова покрајина боље просперирала као засебна држава

Драматичне, и крваве, сцене са улица Барселоне, у време референдума о независности Каталоније, њеном отцепљењу од Шпаније, праћене су с наглашеном пажњом и у Немачкој. Посебно у њеној (пре)богатој, најгушће насељеној покрајини Баварској: овде се осећа најјаче на немачком тлу, на самом његовом југу, заводљиви дах (за један, не мали део њеног живља) или застрашујући баук сепаратизма (за остале становнике ове земље) све до њеног крајњег севера.
Овде, као по закону спојених судова, иако на великој географској удаљености, сеизмички најснажније одјекне ехо онога што се догоди и догађа (раније) у канадском (сепаратистичком) Квебеку, и сада у, још увек шпанској, Каталонији (или Баскији), а медији се намах „присете“ колико је заиста сама Европа сепаратистички трусни вилајет који може у сваком трену да „прокључа“. При томе Баварска избије у први план: због њене (економске) моћи, не само у немачким оквирима (овде су аутомобилски и технолошки џинови, као што су БМВ, „Ауди“, те „Сименс“, „Грундиг“, светски произвођачи спортске опреме „Адидас“ и „Пума“), њених историјских и културолошких, менталитетских особености и (државотворне) самосвојности.

[restrict]

ДРЖАВА У ДРЖАВИ Баварска је, по много чему, заиста држава у држави. Не само по (незваничном) имену на којем се овде (посебно) инсистира – Слободна Држава Баварска – назив који је настао у време Немачког Рајха (с посебним правима унутар царства: властитом поштом, железницом и војском) и задржао се све до данас. Баварци су невољно, и из нужде, после пораза у аустријско-пруском рату, „утопили“ своје краљевство у немачки Рајх. Изасланик баварског краља на оснивачким свечаностима новог (уједињеног) царства (1871), под управом „гвозденог канцелара“ Ота фон Бизмарка, принц Ото записао је како му је умало „срце препукло“. Све је, каже, било „тако хладно, тако гордо, тако сјајно, тако импресивно и грандиозно“, а истовремено „без душе, тако празно“.
Менталитетски и културолошки Баварци се заиста разликују по много чему, па ето и „по души“ од „хладних“ северњака. Постоји доста „извора“ чак уочљиве нетрпељивости, до обостраног ниподаштавања, који су условљени, очигледно, историјским разлозима: немачка у овом „формату“ постоји, већ смо рекли, „тек“ од Бизмарка. Уочљиву дозу баварске надмености најбоље је изражавао, и оличавао, после рата њихов „некрунисани краљ“, моћни Франц Јозеф Штраус, неприкосновени лидер странке (ЦСУ) и (покрајинске) владе. Остало је запамћено да је, после неуспелог јуриша на канцеларски трон, у дуелу с Хелмутом Колом, одбрусио: све му је једно ко ће, под њим, Штраусом, бити канцелар.
Северњацима, који цинично тврде да у „Минхену почиње Балкан“, пак смета баварска „национална ускогрудост“, наглашени локалпатриотизам. И, такође, наглашени, конзервативизам. У Баварској, наиме, готово је непрекидно на власти, и углавном уз апсолутну већину, Хришћанско социјална унија (ЦСУ). Ње нема изван Баварске, али је, као идеолошка „посестрима“, иначе конзервативнија и „католичкија“, непрестано у коалицији са Хришћанско демократском унијом (ЦДУ), на чијем челу се годинама налази Ангела Меркел.

ИЗМЕЂУ ДВЕ КРАЈНОСТИ Баварци говоре, званично, стандардни немачки језик („хохдојч“), а приватно, и не само приватно, говоре баварски, који северњаци уопште не разумеју. Неке баварске филмове, а ту постоји моћна филмска продукција, прате „титлови“. У појединим деловима покрајине, што додатно компликује читаву ситуацију, говори се швапски (на југозападу покрајине је територија Швабен, од које потичу и „Швабе“, назив којим су код нас, дуго, па и сада, именовани, и именују, сви Немци) и (још) франачки.
Државни „Дојче веле“ је у коментару, у контексту драматичних догађаја у Каталонији, упозорио на две крајности „између којих се налази стварна Баварска“: за Баварце она је „најлепши и најнемачкији део Немачке“, док се пак у „остатку земље“ питају „да ли је Баварска уопште још део Немачке“. Истраживање спроведено непосредно пред парламентарне изборе за Бундестаг потврдило је да јесте, али и да (осетно) расте број Бавараца који би је радо видели – отцепљену од Немачке. Док је 2011. године сваки четврти житељ ове покрајине (25 одсто анкетираних) био за одвајање, сада је то сваки трећи (32 одсто). Готово половина њих је за осетно већи степен „независности од Берлина“.
Иако по немачком уставу, као уосталом и по шпанском, покрајине немају право на отцепљење, овај (сепаратистички) тренд, и у Немачкој, „звони на узбуну“: упадљиво расте број Бавараца који заиста мисле да би њихова покрајина просперирала боље као засебна држава. И да би то могло бити, заиста, плодно тле за (растачуће) сепаратистичко „семе“. О томе на свој начин говори и овај детаљ: једна од најпродаванијих књига носи наслов „Баварска може сама – пледоаје за независну државу“.

ВАРНИЧЕЊЕ ОКО ПАРА Њен аутор је угледни и утицајни Вилфрид Шарнагл, с богатом новинарском (био је, између осталог, дуго главни уредник недељника владајуће Хришћанско социјалне уније – ЦСУ) и политичком каријером (саветовао је, такође дуго, Франца Јозефа Штрауса). Дакле, не било ко. Човек из самог „срца“ баварске моћи. И елите. На минхенско представљање његове књиге дошла је прва гарнитура старе (партијске) гарде. И сви су снажно аплаудирали његовим порукама да Баварска треба да узме ствари, посебно њене новце (а кад крене варничење о парама, враг обично однесе шалу), у сопствене руке. И да се ослободи двоструког израбљивања. Оног од стране Берлина (богатије покрајине издвајају новац у фонд намењен помоћи мање развијеним) и од стране Брисела, са сличном наменом, а у корист сиромашнијих држава Европске уније. У том склопу, и контексту, може бити разумљиво зашто су се баварски политичари, дуго, снажно опирали идеји да се финансијски помогне Грчка која је драматично грцала под (астрономским) баластом дугова.
Баварска нема оно место у свету, жалио се Шарнагл, нема ону улогу коју би имала у складу са њеном историјом, њеном величином и народом. Кад су га новинари „Велт ам зонтага“ суочили са чињеницом да је баварска привреда „интернационализована“, и да је профитирала, управо, захваљујући евру, узвратио је аргументом да извоз баварских фирми, од којих су неке („Сименс“, БМВ, на пример) заиста светског формата, осетније расте изван еврозоне него у њој. А тек би се размахале кад не би биле оптерећене давањима за „сиромахе“ у сопственој земљи и Европској унији.

НЕВОЉЕ ЗА КАНЦЕЛАРКУ Иако је канцеларка Ангела Меркел драматична збивања у Шпанији, с епицентром у Каталонији, примила, бар јавно, с наглашенијом зебњом за судбину Европске уније, ионако хаотичне, посебно уздрмане брегзитом, мигрантском кризом и несусталим тероризмом, Баварци би, после свега, могли, у њеним напорима да склопи (не)могућу владајућу коалицију са три захтевна партнера, које „повезују“ више наглашене разлике, анимозитети и суревњивости, него спремност на компромисе, могли бити још „тврђи орах“ у преговорима.
Хришћанско социјална унија (ЦСУ) Хорста Зехофера је катастрофално прошла у сопственој, баварској кући, где је деценијама била неприкосновени господар: драматично је изгубила апсолутну већину и доживела праву бламажу. Рањена звер је, међутим, најопаснија: да би повратио бар мало изгубљене (а наглашене) гордости, Зехофер ће повећати „цену“ у преговорима, тражиће више, што ће (осетно) отежати посао „модератору“ (мандатару) Меркеловој. Зехофер обећава канцеларки лојалност, уз изричит захтев да се, пре уласка у преговоре са (још тежим „клијентима“) зеленима и либералима, срочи заједничка преговарачка платформа и одреде „црвене линије“ докле могу ићи уступци.
Меркелова, иначе, улази у коалиционе преговоре први пут са тако слабом стартном позицијом. Она је, формално, иако остаје на власти, највећи губитник збора за Бундестаг. Њена је странка „укњижила“ најслабији изборни послератни резултат. То руинира, неизоставно, констатује „Шпигл“ и њен (неприкосновени) ауторитет у међународним, све хаотичнијим и опаснијим, односима: годинама је проглашавана за најмоћнију жену света. У отежавајућу околност убраја јој се и следећа чињеница: није успела да спречи улазак „десничарских популиста“, ксенофобичне Алтернативе за Немачку.
Уздрмана је и њена позиција „лидера слободног, либералног света“, чиме је немачку канцеларку титулисао бивши амерички председник Барак Обама, из освете нежељеном наследнику Доналду Трампу. А та титула је, у западном свету, увек била резервисана за америчког председника. Сада на њу, очигледно, и све више, претендује (амбициозни) француски председник Емануел Макрон. Његов „ватрени пледоаје за „нову Европу“ (по мишљењу Зигмара Габријела, шефа дипломатије до склапања нове коалиције), изговорен недавно на Сорбони, са снажним међународним одјеком, доводи Меркелову у крајње неугодну ситуацију: она није спремна, из унутрашњих разлога и компликованих политичких односа, да прати Макрона у радикалној реформи европских институција, посебно еврозоне. Канцеларкини нови партнери, либерали, неће да чују, на пример, за идеју, и иницијативу, француског председника да еврозона добије сопствени буџет, банкарску унију и свог министра финансија…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *