U predvečerje novog španskog građanskog rata

REFERENDUM O NEZAVISNOSTI KATALONIJE

Kako se približava održavanje spornog referenduma o nezavisnosti Katalonije, zakazanog za 1. oktobar, napetosti rastu. Dok centralne vlasti u Madridu ovaj referendum smatraju nelegalnim i protivustavnim, regionalna katalonska vlada insistira na njegovom održavanju. Snage se gomilaju na obe strane

Brojne su sličnosti između Slovenije u zimu 1990. i Katalonije u jesen 2017. Kao najbogatija, nacionalno najhomogenija i kulturno-identitetski najsvojstvenija, Slovenija je ubrzo posle Titove smrti krenula putem separatizma u odnosu na ostatak SFRJ. Iako je imala visok stepen samostalnosti i autonomije u okviru federalne države, Slovenija se osećala sputano i iskorišćavano. Isto je i sa Katalonijom. Da ne idemo dalje u prošlost i pominjemo katalonsku vernost habzburškoj kruni u ratu za špansko nasleđe, ili njihovo mirovanje za Frankovog života i iznenadno nacionalno buđenje po njegovoj smrti (iako je, mora se priznati, jezgro španskog republikanskog pokreta bilo upravo u Kataloniji).

Separatistički pokret u današnjoj Kataloniji, poput onog u Sloveniji, predvode ljudi koji bi se najlakše mogli podvesti pod liberalne nacionaliste i levičarske kapitaliste. Kao što su ondašnji separatisti u Sloveniji centralne vlasti optuživale za autoritarnost i potčinjenost srpskom hegemonu Slobodanu Miloševiću, tako se i danas katalonski separatisti bore protiv izmišljenog neprijatelja: autoritarne i nedemokratske Španije. Ova izmišljena Španija je zemlja u kojoj Katalonija nema visoki nivo autonomije, gotovo nezabeležen u Evropi, zemlja koja se ne svrstava u red najnaprednijih demokratija sa najvišim nivoom zaštite i poštovanja ljudskih prava. Izmišljena Španija je kao i nekada Srbija, odnosno Jugoslavija – zatucana i nerazvijena, a istovremeno makijavelistička i surova. Slično kao i u slučaju Slovenije, ali i baltičkih republika, postoje i najave da bi, u slučaju nezavisnosti, Španci koji žive na prostoru ove nove države ostali bez katalonskog državljanstva.

[restrict]

CICIJAŠKI NACIONALIZAM U kontekstu katalonske težnje za nezavisnošću vrlo je slikovit vic na račun njihovog čuvenog cicijašluka: „Skida Katalonac tapete sa zidova u stanu i prijatelj ga upita da li preuređuje kuću. Ne, selim se.“ U ovome, suštinski, leži i glavni razlog katalonske želje za nezavisnošću – Katalonci se žale da, kao najrazvijeniji i najbogatiji deo Španije, finansiraju siromašne u ostatku zemlje. Potpuno je apsurdno da jedan pokret koji se uglavnom percipira kao levičarski i u kojem se ističe antisistemski ekstremnolevičarski pokret Podemos (conditio sine qua non za njihov ulazak u koaliciju sa Socijalističkom partijom bilo je održavanje obavezujućeg referenduma) bude protivnik redistribucije i zalaže se za oslobađanje bogatih od tereta siromašnih. Drugim rečima, radi se o socijalistima koji ne žele da svoje bogatstvo podele sa drugima, nego da ga zadrže za sebe. Kakvi su socijalisti, katalonski separatisti su i takvi nacionalisti. Guši ih i smeta im Španija s kojom su u zajedničkoj državi uz povremene prekide još od srednjeg veka, ali im ne smeta Evropska unija u kojoj žele da ostanu po svaku cenu. Ovo je u potpunom sudaru sa katalonskim nacionalizmom koji je krasio jednog od najvećih umetnika ovog naroda – Salvadora Dalija. Iako je bio čist Katalonac, Dali je bio vatreni pristalica Katalonije u okviru jedinstvene španske države i veoma je cenio Hozea Antonija Prima de Riveru, osnivača Falange, političara kojeg su republikanci pogubili odmah po izbijanju građanskog rata i čiji je otac Migel Primo de Rivera kao premijer 1925. ukinuo zajednicu četiri katalonske provincije, telo bez legislativnih ovlašćenja, niti zasebne autonomije, osnovano 1914. godine.

TAČKA KLJUČANJA Iako se predstavlja kao „uzbudljiv demokratski poduhvat“, referendum o nezavisnosti kako su ga zamislili predvodnici separatističkog pokreta nije baš blistavi primer demokratije. Premda tako izgleda, demokratija se ne ogleda samo u izlasku na glasanje. Pored toga što su sedišta stranaka koje se protive nezavisnosti i referendumu bile mete napada, zakon po kojem bi Katalonija krenula putem nezavisnosti predstavlja kršenje principa podele vlasti, a opozicija u parlamentu je bila potpuno eliminisana u proceduri njegovog donošenja. Za sukob su spremne obe strane. Kakvo je raspoloženje u „španskom bloku“ najbolje ilustruje jedna izjava data još 2012. povodom demonstracija u Barseloni za referendum o nezavisnosti. „Nezavisna Katalonija? Preko mene mrtvog i preko tela još mnogih vojnika“, zapretio je tada predstavnik Udruženja španskih vojnika, penzionisani pukovnik Francisko Alaman Kastro dodajući da „ti ljudi (separatisti) nisu bog zna šta, ako znate kako da im se suprotstavite“. U međuvremenu, situacija se zaoštrila. Centralne vlasti referendum smatraju nelegitimnim, jer po Ustavu, nosilac suvereniteta je španski narod, iz čega sledi da bi referendum o nezavisnosti Katalonije morao da se održi na čitavoj teritoriji kraljevine. Separatisti se na to ne obaziru i smatraju da je legitimna i jednostranost.

Još nije došlo do mrtvih, ali oružani sukob ostaje opcija, što smo videli proteklih nedelja. Na ivici sukoba, reklo bi se, dve strane našle su se kada su centralne španske vlasti 23. septembra odlučile da preuzmu kontrolu nad katalonskom policijom. Ministar unutrašnjih poslova Katalonije Hoakim Forn osudio je ovaj potez i najavio da „neće prihvatiti kontrolu“ iz Madrida, što je šef regionalne policije poslušao, te odbio saradnju sa „centralom“. Još pre ovoga centralne vlasti uhapsile su čitav niz katalonskih zvaničnika koji podržavaju nezavisnost, naredile zatvaranje separatističkih internet-stranica i sprovele racije u štamparijama tražeći izborni materijal. Centralne vlasti udarile su i tamo gde su Katalonci najosetljiviji – po džepu – stavljajući pod kontrolu javne finansije kako bi obezbedili da nijedan evro ne bude potrošen na nelegalni referendum. Takođe, sredinom septembra pokrenuta je krivična istraga protiv više od 700 predsednika opština u Kataloniji koji podržavaju nezavisnost. Ovo je izazvalo brojne demonstracije od kojih su se mnoge pretvorile u sukobe s nacionalnom policijom i gardom. U Kataloniji je zato raspoređeno i dodatnih 16.000 policajaca i gardista. Mnogi su smešteni na tri kruzera usidrena u luci u Barseloni, a lokalni lučki radnici odbijaju da ih uslužuju, tako da su u svojevrsnoj blokadi kao što su nekada bili vojnici JNA.

Pored slanja dodatnih policijskih snaga, centralnim vlastima u Madridu na raspolaganju stoji i član 155 Ustava koji omogućava suspenziju katalonske samouprave. Ova drastična mera, nikada upotrebljena u modernoj Španiji, otvorila bi vrata za izvođenje tenkova na ulice Barselone. Separatisti upozoravaju da bi ovakav potez doveo do „Tjenanmena u Barseloni“, aludirajući na gušenje studentskih demonstracija u Pekingu 1989. godine.

Postoji, međutim, i jedna velika razlika između današnje Katalonije i ondašnje Slovenije. Dok je u bivšoj jugoslovenskoj republici za nezavisnost bila većina (na referendumu je za tu opciju glasalo 88,5 odsto građana), u Kataloniji većina podržava održavanje referenduma, ali ne i nezavisnost. Za otcepljenje je prema anketama svega oko 40 posto građana – upola manje nego 1990. u Sloveniji. S obzirom na ovo, iznenađujuće je, ali i zabrinjavajuće, to što separatističke vođe nisu iznele nikakav plan ukoliko referendum ne uspe. I u jednom, i u drugom slučaju, moguće rešenje je ponavljanje istorije, samo je pitanje ko će biti novi Franko.  

[/restrict]