У предвечерје новог шпанског грађанског рата

РЕФЕРЕНДУМ О НЕЗАВИСНОСТИ КАТАЛОНИЈЕ

Како се приближава одржавање спорног референдума о независности Каталоније, заказаног за 1. октобар, напетости расту. Док централне власти у Мадриду овај референдум сматрају нелегалним и противуставним, регионална каталонска влада инсистира на његовом одржавању. Снаге се гомилају на обе стране

Бројне су сличности између Словеније у зиму 1990. и Каталоније у јесен 2017. Као најбогатија, национално најхомогенија и културно-идентитетски најсвојственија, Словенија је убрзо после Титове смрти кренула путем сепаратизма у односу на остатак СФРЈ. Иако је имала висок степен самосталности и аутономије у оквиру федералне државе, Словенија се осећала спутано и искоришћавано. Исто је и са Каталонијом. Да не идемо даље у прошлост и помињемо каталонску верност хабзбуршкој круни у рату за шпанско наслеђе, или њихово мировање за Франковог живота и изненадно национално буђење по његовој смрти (иако је, мора се признати, језгро шпанског републиканског покрета било управо у Каталонији).

Сепаратистички покрет у данашњој Каталонији, попут оног у Словенији, предводе људи који би се најлакше могли подвести под либералне националисте и левичарске капиталисте. Као што су ондашњи сепаратисти у Словенији централне власти оптуживале за ауторитарност и потчињеност српском хегемону Слободану Милошевићу, тако се и данас каталонски сепаратисти боре против измишљеног непријатеља: ауторитарне и недемократске Шпаније. Ова измишљена Шпанија је земља у којој Каталонија нема високи ниво аутономије, готово незабележен у Европи, земља која се не сврстава у ред најнапреднијих демократија са највишим нивоом заштите и поштовања људских права. Измишљена Шпанија је као и некада Србија, односно Југославија – затуцана и неразвијена, а истовремено макијавелистичка и сурова. Слично као и у случају Словеније, али и балтичких република, постоје и најаве да би, у случају независности, Шпанци који живе на простору ове нове државе остали без каталонског држављанства.

[restrict]

ЦИЦИЈАШКИ НАЦИОНАЛИЗАМ У контексту каталонске тежње за независношћу врло је сликовит виц на рачун њиховог чувеног цицијашлука: „Скида Каталонац тапете са зидова у стану и пријатељ га упита да ли преуређује кућу. Не, селим се.“ У овоме, суштински, лежи и главни разлог каталонске жеље за независношћу – Каталонци се жале да, као најразвијенији и најбогатији део Шпаније, финансирају сиромашне у остатку земље. Потпуно је апсурдно да један покрет који се углавном перципира као левичарски и у којем се истиче антисистемски екстремнолевичарски покрет Подемос (conditio sine qua non за њихов улазак у коалицију са Социјалистичком партијом било је одржавање обавезујућег референдума) буде противник редистрибуције и залаже се за ослобађање богатих од терета сиромашних. Другим речима, ради се о социјалистима који не желе да своје богатство поделе са другима, него да га задрже за себе. Какви су социјалисти, каталонски сепаратисти су и такви националисти. Гуши их и смета им Шпанија с којом су у заједничкој држави уз повремене прекиде још од средњег века, али им не смета Европска унија у којој желе да остану по сваку цену. Ово је у потпуном судару са каталонским национализмом који је красио једног од највећих уметника овог народа – Салвадора Далија. Иако је био чист Каталонац, Дали је био ватрени присталица Каталоније у оквиру јединствене шпанске државе и веома је ценио Хозеа Антонија Прима де Риверу, оснивача Фаланге, политичара којег су републиканци погубили одмах по избијању грађанског рата и чији је отац Мигел Примо де Ривера као премијер 1925. укинуо заједницу четири каталонске провинције, тело без легислативних овлашћења, нити засебне аутономије, основано 1914. године.

 

ТАЧКА КЉУЧАЊА Иако се представља као „узбудљив демократски подухват“, референдум о независности како су га замислили предводници сепаратистичког покрета није баш блистави пример демократије. Премда тако изгледа, демократија се не огледа само у изласку на гласање. Поред тога што су седишта странака које се противе независности и референдуму биле мете напада, закон по којем би Каталонија кренула путем независности представља кршење принципа поделе власти, а опозиција у парламенту је била потпуно елиминисана у процедури његовог доношења. За сукоб су спремне обе стране. Какво је расположење у „шпанском блоку“ најбоље илуструје једна изјава дата још 2012. поводом демонстрација у Барселони за референдум о независности. „Независна Каталонија? Преко мене мртвог и преко тела још многих војника“, запретио је тада представник Удружења шпанских војника, пензионисани пуковник Франциско Аламан Кастро додајући да „ти људи (сепаратисти) нису бог зна шта, ако знате како да им се супротставите“. У међувремену, ситуација се заоштрила. Централне власти референдум сматрају нелегитимним, јер по Уставу, носилац суверенитета је шпански народ, из чега следи да би референдум о независности Каталоније морао да се одржи на читавој територији краљевине. Сепаратисти се на то не обазиру и сматрају да је легитимна и једностраност.

Још није дошло до мртвих, али оружани сукоб остаје опција, што смо видели протеклих недеља. На ивици сукоба, рекло би се, две стране нашле су се када су централне шпанске власти 23. септембра одлучиле да преузму контролу над каталонском полицијом. Министар унутрашњих послова Каталоније Хоаким Форн осудио је овај потез и најавио да „неће прихватити контролу“ из Мадрида, што је шеф регионалне полиције послушао, те одбио сарадњу са „централом“. Још пре овога централне власти ухапсиле су читав низ каталонских званичника који подржавају независност, наредиле затварање сепаратистичких интернет-страница и спровеле рације у штампаријама тражећи изборни материјал. Централне власти удариле су и тамо где су Каталонци најосетљивији – по џепу – стављајући под контролу јавне финансије како би обезбедили да ниједан евро не буде потрошен на нелегални референдум. Такође, средином септембра покренута је кривична истрага против више од 700 председника општина у Каталонији који подржавају независност. Ово је изазвало бројне демонстрације од којих су се многе претвориле у сукобе с националном полицијом и гардом. У Каталонији је зато распоређено и додатних 16.000 полицајаца и гардиста. Многи су смештени на три крузера усидрена у луци у Барселони, а локални лучки радници одбијају да их услужују, тако да су у својеврсној блокади као што су некада били војници ЈНА.

Поред слања додатних полицијских снага, централним властима у Мадриду на располагању стоји и члан 155 Устава који омогућава суспензију каталонске самоуправе. Ова драстична мера, никада употребљена у модерној Шпанији, отворила би врата за извођење тенкова на улице Барселоне. Сепаратисти упозоравају да би овакав потез довео до „Тјенанмена у Барселони“, алудирајући на гушење студентских демонстрација у Пекингу 1989. године.

Постоји, међутим, и једна велика разлика између данашње Каталоније и ондашње Словеније. Док је у бившој југословенској републици за независност била већина (на референдуму је за ту опцију гласало 88,5 одсто грађана), у Каталонији већина подржава одржавање референдума, али не и независност. За отцепљење је према анкетама свега око 40 посто грађана – упола мање него 1990. у Словенији. С обзиром на ово, изненађујуће је, али и забрињавајуће, то што сепаратистичке вође нису изнеле никакав план уколико референдум не успе. И у једном, и у другом случају, могуће решење је понављање историје, само је питање ко ће бити нови Франко.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *