SPOLJNOPOLITIČKI SLOM SAD

Uzroci gubljenja moći SAD su različiti. Jedan od glavnih je sukob u američkoj eliti, a drugi je, prema mišljenju uglednog univerzitetskog profesora iz Njujorka Džejmsa Pjatrasa, dominacija stranih građana u najvažnijim institucijama koji sprovode politiku „Izrael iznad svega“

U istoriji SAD nikada se nije desilo da u prvoj godini funkcionisanja nove vlasti dominiraju stranci, odnosno zagovornici interesa druge države. Nikada do sada. Tako su predsednik Federalnih rezervi Dženet Jele i njegov zamenik Stenli Fišer građani Izraela i bivši direktori Banke Izraela. Takođe, Fišer je oligarh koji se bavi nekretninama u državi Nju Džersi, gde je i „vrhovni neprijatelj“ ekonomskih nacionalista iz Trampovog okruženja Trampa. Fišer sarađuje sa Dejvidom Fridmanom, ambasadorom SAD u Izraelu, fanatičnim zagovornikom širenja jevrejskih naselja na palestinske teritorije, kao i sa Džejsonom Grinblatom, specijalnim predstavnikom predsednika za međunarodne pregovore. Njih trojica vode bliskoistočnu politiku SAD, dok je Džared Kušner, ortodoksni Jevrejin i zet predsednika Donalda Trampa, njegov glavni savetnik za Bliski istok. Ministar finansija Stiven Mnučin je takođe Jevrejin, bivši je glavni menadžer bankarsko-investicione korporacije „Goldman Saks“. U Trampovoj administraciji vodi neoliberalno „slobodno tržišno“ krilo volstritovskog sektora. U ovo krilo ulazi i Hari Kon, uticajna ličnost Volstrita, a sada šef Nacionalnog ekonomskog saveta. Oni su na čelu jezgra poslovnih savetnika i vode neoliberalnu antinacionalističku koaliciju, u suštini opozicionu u odnosu na Trampa, sa ciljem podrivanja nacionalističke politike u sferi ekonomije. Značajan uticaj u vladi Trampa ima i zamenik glavnog tužioca Rod Rozenštajn (takođe jevrejskog porekla), koji je postavio Roberta Milera za glavnog istražitelja u optužbi protiv Trampa zbog njegovih navodnih veza sa Kremljem. Ovo je dovelo i do udaljavanja nacionalista iz administracije Trampa. „Kum“ antinacionalističkog tima je Lojd Blenkfajn, predsednik Saveta direktora i izvršni direktor „Goldman Saksa“. Svi oni vode borbu za deregulaciju bankarskog sektora, koji je već razorio američku ekonomiju i doveo do kolapsa 2008. godine, kao i bankrota miliona vlasnika kuća i preduzimača.

[restrict]

PRINCIPIJELNA KOALICIJA Slobodnotržišna izraelska elita SAD je inkorporirana u čitav sistem vlasti, uključujući i protivnički tabor (demokrata) u Kongresu. Šefovi ove grupe su Čarls Šumer  i Adam Šif. Upravo oni su zagovornici ideje „Izrael iznad svega“ u Demokratskoj partiji SAD i ušli su u savez sa svojom „slobodnotržišnom braćom“ kako bi prognali protrampovske „ekonomske nacionaliste“ i očistili vlast od istih.

Ova grupa fanatičnih Jevreja militarista preuzela je od predsednika Trampa donošenje odluka o ključnim pitanjima rata i mira. Suštinski punomoćja im je predao sam Tramp, koje je on tako naivno i sa velikim poverenjem nazvao „mojim generalima“. S druge strane, Tramp svoje vreme troši da odbija optužbe o korupciji i rasizmu.

Tramp je postavio za ministra odbrane generala Džejmsa Metisa, „Besnog Psa“, koji protivno stavovima američkog lidera zagovara širenje sukoba u Avganistanu (da podsetimo, tokom izbora aktuelni predsednik je osudio ovaj rat). „Besni Pas“ zagovara i nuklearni udar na Severnu Koreju, čime ostaje veran ne politici Trampa već kliki kojoj pripada. General Herbert Rejmond Makmaster, zagovornik rata na Bliskom istoku i u Avganistanu, postao je savetnik za nacionalnu bezbednost, posle smene generala Majkla Flina, koji je bio protiv konfrontacije sa  Rusijom i Kinom. Makmaster je imao najvažniju ulogu u odstranjivanju „nacionalista“ iz Trampove administracije i sada zajedno sa Metisom radi u smeru rasta prisustva američke vojske u Avganistanu. Sa njima je i general Džon Keli, entuzijasta „smene režima“, koji je posle „uklanjanja“ Rajnsa Pribusa, postavljen za šefa predsednikove administracije. Ova tri generala u administraciji predsednika u potpunosti dele mržnju izraelskog lobija prema Iranu i u celini podržavaju politiku Izraela da SAD raskinu nuklearni sporazum sa Teheranom iz 2015. godine, ali i vode borbu protiv ekonomskih nacionalista na unutrašnjem planu.

Ekonomske nacionaliste predvodio je arhitekta predizborne kampanje Donalda Trampa i njegove sveukupne strategije Stiv Benon, koji je želeo da obuzda globalnu ekonomsku i vojnu elitu SAD, stvorivši alijansu ekonomskih nacionalista, različitih proizvođača i preduzimača, radnika i protekcionistički nastrojene poslovne elite. Benon je hteo da prekine sa Obaminom politikom mnogobrojnih ratova i razvije unutrašnje tržište. Predlagao je da se završi rat u Avganistanu i vojska vrati kući, kao i da se prekinu vojne operacije u Siriji i Iraku, a da potom poveća pritisak (ekonomski, politički i vojni) na Kinu. Zahtevao je da se ukinu sankcije Rusiji i prekine konfrontacija sa ovom zemljom i započne saradnja energetskih kompanija. No izraelski lobi ga je sprečio u realizaciji strategije. Tramp je pod pritiskom „svojih generala“ odstranio Benona, čime je odustao od ekonomskog nacionalizma i obnovio militarizam mnogobrojnih ratova Obame.

Konflikt unutar američke elite povukao je za sobom niz diplomatskih poraza, pri čemu takvo stanje preti da u potpunosti slomi spoljnu politiku države, građenu decenijama. Pored ostalog, Vašington danas ubrzano gubi svoje saveznike, brže nego SSSR u periodu svog zalaska. Stari i provereni partneri SAD okreću se Rusiji i Kini, a mnogi jednostavno čekaju povoljan momenat da pobegnu sa broda „američke demokratije“ koji očigledno  tone.

Dolar je poslednja nit koja održava SAD kao imperiju, a kada on prestane da bude svetska moneta, država će se slomiti. Dolar će se slomiti sa celokupnim globalnim ekonomskim sistemom, pri čemu se može govoriti o povratku proizvodnje u SAD i politici protekcionizma, jer današnja Amerika više ne može da se ogradi od ostatka planete, čak da to i želi. Drugim rečima, Vašington mora da reši problem održavanja svetskog hegemonizma. Međutim, kako to uraditi? Lako je postaviti pitanje, ali teško je odgovoriti, posebno jer elita ne može da se dogovori oko plana spasavanja.

 

STRATEGIJA RATA Deo američke elite smatra da zarad opstanka treba pobediti Rusiju i tako definitivno sahraniti projekat Velike Evroazije – od Lisabona do Pekinga. Drugi deo elite mašta da podrije ekonomiju Kine, smatrajući da ako se ona razruši, sve će se rešiti samo od sebe. Drugi rečima, treba odabrati s kim ratovati, a s kim se družiti, sa Rusijom ili Kinom?

Rat sa Rusijom traje već niz godina, pri čemu nije neophodno da pucaju puške, jer u 21. veku rat se vodi svim sredstvima. Uništenje Rusije nikada nije skinuto sa dnevnog reda spoljne politike SAD. Čak ni posle raspada SSSR-a. Uopšteno govoreći krajem prošlog veka nije se postavljalo pitanje ko je prvi u svetu. Tada je Kina bila bespomoćna i SAD ovu državu nisu doživljavale kao ozbiljnu pretnju i posmatrali su je kao ugodan instrument za promociju američkih interesa. Tako je Vašington počeo prenos proizvodnje u Kinu postavivši temelje njene sadašnje moći. Tada se takva politika smatrala ispravnom. Kina je trebalo da slabi Sovjetski Savez i plan je funkcionisao. Pored toga američka propaganda u Kini je huškala Kineze da zauzmu Rusiju sve do Urala, pri čemu su potplaćeni lokalni „nacionalisti“ od strane SAD ubeđivali Kineze da je to najbolji put oslobođenja „od pokvarenih Rusa“, pri čemu bi se, pored uništenja neprijatelja, došlo i do neverovatnih resursa.

Međutim, Peking nije upao u zamku i započeo je saradnju sa Rusijom, uništavajući sve planove SAD, pa i Trampove da se sukobi sa Kinom. Ukoliko nisu mogli da ubede Kinu da se sukobi sa Rusijom, onda treba ubediti Rusiju da se sukobi sa Kinom. I zato SAD ne žale ni Ukrajinu ni Siriju.

No šta se događalo u međuvremenu u Aziji?

Pojavio se problem sa nuklearnim programom Severne Koreje, i to još deceniju unazad, ali su mediji tek sada počeli da dižu tenzije. Kao rezultat toga u regionu se pojavljuju američki sistemi protivraketne odbrane, a saveznici Japan, Južna Koreja i Tajvan spremni su za rat, iako im je korisnije da trguju.

Na još jednom mestu SAD pale vatru – u Avganistanu. Vašington u ovu zemlju prebacuje nove trupe pri čemu se sve pravda „borbom sa teroristima“. Naravno da je istina drugačija. Avganistan je ključ Centralne Azije, uz to je i drugi kopneni put izvora resursa za Kinu.

Treći požar je buknuo u Mjanmaru, gde su se odjednom aktivirali „islamisti“ i započeli progon muslimana (!). Razlog je što je ova država trebalo da postane važan transportni koridor Pekinga, kojim bi se direktno ušlo u Bengalski zaliv i izbegle tačke na moru koje u potpunosti kontroliše flota SAD.

To su stvarni razlozi nespokoja u Južnom kineskom moru. Ako ovome dodamo i nedavni (za sada smireni) sukob na Himalajima Indije i Kine, te saznanje da „ujgurski nacionalisti“ nisu rekli poslednju reč, očigledno je da se krug oko Kine već sklopio i da se na mnogim mestima lagano upada u kineski prostor. Zbog toga je Kini važna Rusija, tj. mir sa ovom državom, sa kojom ima najdužu granicu i dobre ekonomske i političke odnose.

Vidimo da je Tramp dosledan u svojoj spoljnoj politici i da bi mu umnogome bilo lakše da je temeljnije i racionalnije vodi da nema „demokrata“ koji ga teraju na produžetak konfrontacije sa Rusijom. Upravo zahvaljujući njima SAD vode rat na dva fronta, a može se reći da se otvara i treći sa Evropskom unijom. A za ovoliko sukoba SAD nemaju ni resurse ni kadrove. Pri tome, kako smo napomenuli na početku analize, sve to na unutrašnjem planu dovodi do raskola u društvu, što definitivno usložnjava do krajnosti situaciju i mogućnost racionalnog političkog ponašanja.

Šta Rusija može da uradi u ovoj situaciji?

Samo da čeka i ne vuče nagle poteze. I Moskvi i Pekingu je potrebno vreme da izgrade nov svetski ekonomski sistem na osnovu juana. Dakle, potrebno je najmanje još pet godina mira, a idealna bi bila decenija. Posle toga će biti nevažno ko na izborima u SAD pobeđuje, pri čemu je strateški važno da se aktuelni sukob u američkoj eliti produži. Ako se nastavi tokom sledeće tri godine, SAD će toliko oslabiti da neće moći da vode aktivnu napadačku politiku na svim frontovima, već će morati da biraju prioritete, a tu je šansa Rusije i Kine, navodi Jurij Podoljak.

Ali i u SAD ima onih koji dobro sagledavaju situaciju i pokušavaju da spasu što se spasti može. Naime, analitičari Pentagona su razradili „tajni plan za spas imperije“. U dokumentu „Šta nam preti: ocene rizika Ministarstva odbrane za svet u odsustvu hegemonije SAD“ konstatuje se da se SAD nalaze na zalasku svoje moći, te da su poslednja sredstva očuvanja moći raspaljivanje konflikata, intenzivna propaganda i manipulacija javnim mnjenjem.

Istraživanje je zasnovano na gubljenju pozicija SAD u ključnim segmentima: umanjuje se uloga u svetskoj ekonomiji, američka vojna tehnika gubi preimućstvo, opada uticaj u međunarodnim političkim institucijama, pri čemu se sužava i globalni uticaj američke kulture. U takvim uslovima sve je teže održati dominaciju u svim tačkama sveta, pri čemu opasnost ne potiče samo od Rusije i Kine već i od regionalnih država kao što su Severna Koreja i Iran, a treba imati u vidu i da dojučerašnji saveznik Evropska unija želi nezavisnost od SAD. Zbog toga se u studiji zaključuje: „Postojećem stanju, koje su posle Drugog svetskog rata uspostavili i odnegovali američki stratezi i koji su nekoliko decenija bili glavni faktor za Pentagon, preti ’raspad’, ako ne i faktički ’kolaps’.“

U studiji se naglašava i da je „Pentagon prespavao pad moći SAD i globalne promene na svetskoj areni“, „pri čemu nije iskoristio ni vojnu dominaciju stvorenu posle raspada SSSR-a, a sada su (SAD) toliko oslabile da nisu u stanju da se umešaju ni u lokalne konflikte vojnim putem“.

Autori studije predlažu da se povećaju investicije u vojni sektor, u medije koji treba da šire „američki pogled na događaje“, da se šire tajne službe, posebno vojne, koje su se pokazale bolje od civilnih, kao i niz drugih mera.    

[/restrict]