СПОЉНОПОЛИТИЧКИ СЛОМ САД

Узроци губљења моћи САД су различити. Један од главних је сукоб у америчкој елити, а други је, према мишљењу угледног универзитетског професора из Њујорка Џејмса Пјатраса, доминација страних грађана у најважнијим институцијама који спроводе политику „Израел изнад свега“

У историји САД никада се није десило да у првој години функционисања нове власти доминирају странци, односно заговорници интереса друге државе. Никада до сада. Тако су председник Федералних резерви Џенет Јеле и његов заменик Стенли Фишер грађани Израела и бивши директори Банке Израела. Такође, Фишер је олигарх који се бави некретнинама у држави Њу Џерси, где је и „врховни непријатељ“ економских националиста из Трамповог окружења Трампа. Фишер сарађује са Дејвидом Фридманом, амбасадором САД у Израелу, фанатичним заговорником ширења јеврејских насеља на палестинске територије, као и са Џејсоном Гринблатом, специјалним представником председника за међународне преговоре. Њих тројица воде блискоисточну политику САД, док је Џаред Кушнер, ортодоксни Јеврејин и зет председника Доналда Трампа, његов главни саветник за Блиски исток. Министар финансија Стивен Мнучин је такође Јеврејин, бивши је главни менаџер банкарско-инвестиционе корпорације „Голдман Сакс“. У Трамповој администрацији води неолиберално „слободно тржишно“ крило волстритовског сектора. У ово крило улази и Хари Кон, утицајна личност Волстрита, а сада шеф Националног економског савета. Они су на челу језгра пословних саветника и воде неолибералну антинационалистичку коалицију, у суштини опозициону у односу на Трампа, са циљем подривања националистичке политике у сфери економије. Значајан утицај у влади Трампа има и заменик главног тужиоца Род Розенштајн (такође јеврејског порекла), који је поставио Роберта Милера за главног истражитеља у оптужби против Трампа због његових наводних веза са Кремљем. Ово је довело и до удаљавања националиста из администрације Трампа. „Кум“ антинационалистичког тима је Лојд Бленкфајн, председник Савета директора и извршни директор „Голдман Сакса“. Сви они воде борбу за дерегулацију банкарског сектора, који је већ разорио америчку економију и довео до колапса 2008. године, као и банкрота милиона власника кућа и предузимача.

[restrict]

ПРИНЦИПИЈЕЛНА КОАЛИЦИЈА Слободнотржишна израелска елита САД је инкорпорирана у читав систем власти, укључујући и противнички табор (демократа) у Конгресу. Шефови ове групе су Чарлс Шумер  и Адам Шиф. Управо они су заговорници идеје „Израел изнад свега“ у Демократској партији САД и ушли су у савез са својом „слободнотржишном браћом“ како би прогнали протрамповске „економске националисте“ и очистили власт од истих.

Ова група фанатичних Јевреја милитариста преузела је од председника Трампа доношење одлука о кључним питањима рата и мира. Суштински пуномоћја им је предао сам Трамп, које је он тако наивно и са великим поверењем назвао „мојим генералима“. С друге стране, Трамп своје време троши да одбија оптужбе о корупцији и расизму.

Трамп је поставио за министра одбране генерала Џејмса Метиса, „Бесног Пса“, који противно ставовима америчког лидера заговара ширење сукоба у Авганистану (да подсетимо, током избора актуелни председник је осудио овај рат). „Бесни Пас“ заговара и нуклеарни удар на Северну Кореју, чиме остаје веран не политици Трампа већ клики којој припада. Генерал Херберт Рејмонд Макмастер, заговорник рата на Блиском истоку и у Авганистану, постао је саветник за националну безбедност, после смене генерала Мајкла Флина, који је био против конфронтације са  Русијом и Кином. Макмастер је имао најважнију улогу у одстрањивању „националиста“ из Трампове администрације и сада заједно са Метисом ради у смеру раста присуства америчке војске у Авганистану. Са њима је и генерал Џон Кели, ентузијаста „смене режима“, који је после „уклањања“ Рајнса Прибуса, постављен за шефа председникове администрације. Ова три генерала у администрацији председника у потпуности деле мржњу израелског лобија према Ирану и у целини подржавају политику Израела да САД раскину нуклеарни споразум са Техераном из 2015. године, али и воде борбу против економских националиста на унутрашњем плану.

Економске националисте предводио је архитекта предизборне кампање Доналда Трампа и његове свеукупне стратегије Стив Бенон, који је желео да обузда глобалну економску и војну елиту САД, створивши алијансу економских националиста, различитих произвођача и предузимача, радника и протекционистички настројене пословне елите. Бенон је хтео да прекине са Обамином политиком многобројних ратова и развије унутрашње тржиште. Предлагао је да се заврши рат у Авганистану и војска врати кући, као и да се прекину војне операције у Сирији и Ираку, а да потом повећа притисак (економски, политички и војни) на Кину. Захтевао је да се укину санкције Русији и прекине конфронтација са овом земљом и започне сарадња енергетских компанија. Но израелски лоби га је спречио у реализацији стратегије. Трамп је под притиском „својих генерала“ одстранио Бенона, чиме је одустао од економског национализма и обновио милитаризам многобројних ратова Обаме.

Конфликт унутар америчке елите повукао је за собом низ дипломатских пораза, при чему такво стање прети да у потпуности сломи спољну политику државе, грађену деценијама. Поред осталог, Вашингтон данас убрзано губи своје савезнике, брже него СССР у периоду свог заласка. Стари и проверени партнери САД окрећу се Русији и Кини, а многи једноставно чекају повољан моменат да побегну са брода „америчке демократије“ који очигледно  тоне.

Долар је последња нит која одржава САД као империју, а када он престане да буде светска монета, држава ће се сломити. Долар ће се сломити са целокупним глобалним економским системом, при чему се може говорити о повратку производње у САД и политици протекционизма, јер данашња Америка више не може да се огради од остатка планете, чак да то и жели. Другим речима, Вашингтон мора да реши проблем одржавања светског хегемонизма. Међутим, како то урадити? Лако је поставити питање, али тешко је одговорити, посебно јер елита не може да се договори око плана спасавања.

 

СТРАТЕГИЈА РАТА Део америчке елите сматра да зарад опстанка треба победити Русију и тако дефинитивно сахранити пројекат Велике Евроазије – од Лисабона до Пекинга. Други део елите машта да подрије економију Кине, сматрајући да ако се она разруши, све ће се решити само од себе. Други речима, треба одабрати с ким ратовати, а с ким се дружити, са Русијом или Кином?

Рат са Русијом траје већ низ година, при чему није неопходно да пуцају пушке, јер у 21. веку рат се води свим средствима. Уништење Русије никада није скинуто са дневног реда спољне политике САД. Чак ни после распада СССР-а. Уопштено говорећи крајем прошлог века није се постављало питање ко је први у свету. Тада је Кина била беспомоћна и САД ову државу нису доживљавале као озбиљну претњу и посматрали су је као угодан инструмент за промоцију америчких интереса. Тако је Вашингтон почео пренос производње у Кину поставивши темеље њене садашње моћи. Тада се таква политика сматрала исправном. Кина је требало да слаби Совјетски Савез и план је функционисао. Поред тога америчка пропаганда у Кини је хушкала Кинезе да заузму Русију све до Урала, при чему су потплаћени локални „националисти“ од стране САД убеђивали Кинезе да је то најбољи пут ослобођења „од покварених Руса“, при чему би се, поред уништења непријатеља, дошло и до невероватних ресурса.

Међутим, Пекинг није упао у замку и започео је сарадњу са Русијом, уништавајући све планове САД, па и Трампове да се сукоби са Кином. Уколико нису могли да убеде Кину да се сукоби са Русијом, онда треба убедити Русију да се сукоби са Кином. И зато САД не жале ни Украјину ни Сирију.

Но шта се догађало у међувремену у Азији?

Појавио се проблем са нуклеарним програмом Северне Кореје, и то још деценију уназад, али су медији тек сада почели да дижу тензије. Као резултат тога у региону се појављују амерички системи противракетне одбране, а савезници Јапан, Јужна Кореја и Тајван спремни су за рат, иако им је корисније да тргују.

На још једном месту САД пале ватру – у Авганистану. Вашингтон у ову земљу пребацује нове трупе при чему се све правда „борбом са терористима“. Наравно да је истина другачија. Авганистан је кључ Централне Азије, уз то је и други копнени пут извора ресурса за Кину.

Трећи пожар је букнуо у Мјанмару, где су се одједном активирали „исламисти“ и започели прогон муслимана (!). Разлог је што је ова држава требало да постане важан транспортни коридор Пекинга, којим би се директно ушло у Бенгалски залив и избегле тачке на мору које у потпуности контролише флота САД.

То су стварни разлози неспокоја у Јужном кинеском мору. Ако овоме додамо и недавни (за сада смирени) сукоб на Хималајима Индије и Кине, те сазнање да „ујгурски националисти“ нису рекли последњу реч, очигледно је да се круг око Кине већ склопио и да се на многим местима лагано упада у кинески простор. Због тога је Кини важна Русија, тј. мир са овом државом, са којом има најдужу границу и добре економске и политичке односе.

Видимо да је Трамп доследан у својој спољној политици и да би му умногоме било лакше да је темељније и рационалније води да нема „демократа“ који га терају на продужетак конфронтације са Русијом. Управо захваљујући њима САД воде рат на два фронта, а може се рећи да се отвара и трећи са Европском унијом. А за оволико сукоба САД немају ни ресурсе ни кадрове. При томе, како смо напоменули на почетку анализе, све то на унутрашњем плану доводи до раскола у друштву, што дефинитивно усложњава до крајности ситуацију и могућност рационалног политичког понашања.

Шта Русија може да уради у овој ситуацији?

Само да чека и не вуче нагле потезе. И Москви и Пекингу је потребно време да изграде нов светски економски систем на основу јуана. Дакле, потребно је најмање још пет година мира, а идеална би била деценија. После тога ће бити неважно ко на изборима у САД побеђује, при чему је стратешки важно да се актуелни сукоб у америчкој елити продужи. Ако се настави током следеће три године, САД ће толико ослабити да неће моћи да воде активну нападачку политику на свим фронтовима, већ ће морати да бирају приоритете, а ту је шанса Русије и Кине, наводи Јуриј Подолјак.

Али и у САД има оних који добро сагледавају ситуацију и покушавају да спасу што се спасти може. Наиме, аналитичари Пентагона су разрадили „тајни план за спас империје“. У документу „Шта нам прети: оцене ризика Министарства одбране за свет у одсуству хегемоније САД“ констатује се да се САД налазе на заласку своје моћи, те да су последња средства очувања моћи распаљивање конфликата, интензивна пропаганда и манипулација јавним мњењем.

Истраживање је засновано на губљењу позиција САД у кључним сегментима: умањује се улога у светској економији, америчка војна техника губи преимућство, опада утицај у међународним политичким институцијама, при чему се сужава и глобални утицај америчке културе. У таквим условима све је теже одржати доминацију у свим тачкама света, при чему опасност не потиче само од Русије и Кине већ и од регионалних држава као што су Северна Кореја и Иран, а треба имати у виду и да дојучерашњи савезник Европска унија жели независност од САД. Због тога се у студији закључује: „Постојећем стању, које су после Другог светског рата успоставили и однеговали амерички стратези и који су неколико деценија били главни фактор за Пентагон, прети ’распад’, ако не и фактички ’колапс’.“

У студији се наглашава и да је „Пентагон преспавао пад моћи САД и глобалне промене на светској арени“, „при чему није искористио ни војну доминацију створену после распада СССР-а, а сада су (САД) толико ослабиле да нису у стању да се умешају ни у локалнe конфликте војним путем“.

Аутори студије предлажу да се повећају инвестиције у војни сектор, у медије који треба да шире „амерички поглед на догађаје“, да се шире тајне службе, посебно војне, које су се показале боље од цивилних, као и низ других мера.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *