Ljiljana Bogdanović / glavni i odgovorni urednik
Ovaj, 487. „Pečat“ prvi je broj od osnivanja koji kao glavni i odgovorni urednik ne potpisuje Milorad Vučelić, odskoro, kako je već poznato, v. d. glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti“. Za naše novine, redakciju i saradnike, verujemo ne manje i za čitaoce, ovo je dakle istorijski broj, prvo izdanje u kome je impresumom potvrđena novost, ako ne istorijska, onda svakako neočekivana i dramatična, što se moglo prosuditi i po utisku izazvanom u javnosti, posebno u medijskim krugovima. O okolnostima i motivima ove promene, koja je između ostalog odlučila i da na mesto glavnog i odgovornog urednika „Pečata“ bude imenovan potpisnik ovih redova, inače dugogodišnji zamenik prethodnog glavnog urednika, već je javno govorio sam Vučelić, tako da tekst koji čitate nema ambiciju da novu situaciju u tom smislu dalje tematizuje, nego da samo ukratko naznači kako će ova promena odrediti budući profil našeg lista.
Javnost je, ukoliko isključimo neke, uvek na gotovs za rafalnu paljbu spremne biografe i hroničare profesionalnog i ličnog života „Pečatovog“ doskorašnjeg glavnog urednika (čije smo angažovane i moralnom brižnošću nadahnute uratke čitali i čitamo ovih dana), iznenađena i zabrinuta, odnosno iznenađenje onih koji se ne mogu ubrojati u pomenute biografe i advokate srazmerna je zebnji za budućnost novina. Odlazak harizmatičnog urednika, ličnosti čija je javna „nosivost“ izuzetno značajna za novine, može biti, kao što i jeste, ozbiljan udarac, tim više ako i kada javnost podrazumeva da su uređivačka politika i uređivačka matrica tih novina suštinski izraz volje i ličnih posebnosti tog pojedinca, te da će takav profesionalni rukopis teško moći neko drugi da dosegne, svejedno da li se trudi da ga „imitira“ ili odgovarajuće nastavi. Kada iz lista Milorada Vučelića ode Milorad Vučelić, šta ostaje, pitaju se i čitaoci koji „Pečat“ ne čitaju najpre, ili pak isključivo, zbog uvodnika.
Evo nekoliko činjenica o tome „šta ostaje“, a koje nas u redakciji podstiču da verujemo da uprkos ovoj istorijskoj promeni i same novine neće ubrzo postati istorija!
Najpre, podsetimo da Vučelićeve novine ostaju u njegovom vlasništvu. (Principijelno i strogo etički ispravno uređen poredak u svetu srpskih medija možda neće sprečiti Investicioni fond KKR i Dejvida Petreusa da vlasnički zaokruži svoju poslovnu i politički uticajnu medijsku imperiju na Balkanu, odnosno u Srbiji, ali hoće, i to pod kodnim imenom sukob interesa, onemogućiti da vlasnik „Pečata“ i dalje bude u impresumu svog lista.) Potom, jednako važno, ako ne i važnije, jeste to što novine ostaju u vlasništvu i pod diktatom uređivačke politike koju je pre nepunih deset godina vlasnik čvrsto postavio, a potom, uz malu i veliku, upornu i tvrdoglavu pomoć svojih saradnika, odnosno bezmalo svih „Pečatovih“ autora, dosledno branio, praveći kompromise samo ukoliko drugačije nije bilo moguće, ili bi za list bilo ozbiljno ugrožavajuće. Od prvog broja, objavljenog 22. februara 2008. godine, zadati profesionalni kodeks, neformalni i nepisani, ali u mnogim prilikama ponavljani i šire poznati, usmeravao je i upozoravao „Pečatove“ autore da ne zaborave da su novine za koje pišu: opozicione, kritički nastrojene prema aktuelnom dosovskom političkom režimu, medijskom i društvenom mejnstrimu, da su usmerene antiglobalistički i da je njihovo naglašeno obeležje svest o obavezi nacionalnog i patriotskog idejnog angažmana. Ukratko, vrednosti moralne, nacionalne i državne zajednice kojoj list „Pečat“ pripada bile su važnije i preče od uvažavanja duha novog vremena, duha koji je nalagao da se mediji bez razlike moraju potčiniti diktatu famozne nevidljive ruke upravljane voljom i umom drugačijeg vrednosnog sistema – onog čiji je centar bio i doslovno koliko i vrednosno beskrajno udaljen.
Kada se poredak u jednim novinama ovako postavi, kada se u njihovom zaglavlju naglasi da je reč o Listu slobodne Srbije, novine postaju magnet za munje i gromove koji su pržili taj list, glavnog urednika i saradnike. Prst u oko samosvesnom mejnstrimu koji se u javnom prostoru rado obrušavao na „Pečat“, uz ruženje i kritičko, podrugljivo, često i psovačko imenovanje…
Ovo podsećanje nije na tragu samodopadnog manira Pucajte, mi držimo čas već te postavke nanovo sričemo da bismo obećali da će u listu i dalje biti modus operandi, odnosno da će list ostati upravo to što je i do sada bio: Pečat Milorada Vučelića.
Možda je umesno da, govoreći o uređivačkoj politici našeg nedeljnika, podsetimo i na ponešto što se promenilo od vremena kada je „Pečat“ nastao, što se danas tumači kao nesporno, a što su naše novine dosta usamljeno svih ovih godina beležile. Danas je, recimo, nesporno i to da živimo u epohi postistine, da je ovo vreme ovdašnjeg, ali i globalnog preumljenja, oprostačenja, realpolitike pod čijim se imenom i programom mnoge nečasne manipulacije provlače, kada se sve boje trulih kompromisa rado prihvataju i nose, dok se proizvodnja lažnih vesti naziva industrijom u kojoj malo ko vidi nešto problematično… Upravo na ove pojave i pojmove, na sve to što se danas kao izvesno i postojeće izopačenje prihvata, godinama je „Pečat“ ukazivao i pisao i zbog toga bio imenovan kao glasilo opasne paranoje, ekstremizma i – pogađajmo – šovinizma i fašizma.
List slobodne Srbije uvek se zalagao za stav da slobode ne može biti ako važi pravilo da nešto, pa ma koliko to bilo važno i dobro, nema alternativu! I zbog toga, zbog slobode, između ostalog zalažemo se, a tako će biti i ubuduće, za neutralnost, koja kao što znamo vodi pravo u jedno drugo važno ne – u nezavisnost. Svesni koliko je medijski uticaj na preobražaj javne svesti nemerljiv i da je opasno oružje u rukama medijskih poslenika, i dalje ćemo u „Pečatu“ slediti navedene principe u uređivanju novina.
Strepimo li od suda javnosti, odnosno od mišljenja čitalaca? Razume se da strepimo. Kako opstati u metežu? Šta danas znači sloboda u novinama? Kako se na velika pitanja i probleme sudbine nacije odgovara u Srbiji u kojoj su snažna politička volja i kapacitet donošenja odluka zapravo personalizovani i fokusirani u jednom centru iz kog se određuju granice i usmeravaju pravila?
U narednim brojevima „Pečata“ biće poznati odgovori i na ova pitanja. Prilike neće nedostajati: Srbija je izgleda raspoložena da zagledana u sebe ne ćuti već raspravlja i raspravlja. I nije samo reč o Unutrašnjem dijalogu…
Ovaj tekst je napisan u ime redakcije i saradnika našeg lista.
