Љиљана Богдановић / главни и одговорни уредник
Овај, 487. „Печат“ први је број од оснивања који као главни и одговорни уредник не потписује Милорад Вучелић, одскоро, како је већ познато, в. д. главног и одговорног уредника „Вечерњих новости“. За наше новине, редакцију и сараднике, верујемо не мање и за читаоце, ово је дакле историјски број, прво издање у коме је импресумом потврђена новост, ако не историјска, онда свакако неочекивана и драматична, што се могло просудити и по утиску изазваном у јавности, посебно у медијским круговима. О околностима и мотивима ове промене, која је између осталог одлучила и да на место главног и одговорног уредника „Печата“ буде именован потписник ових редова, иначе дугогодишњи заменик претходног главног уредника, већ је јавно говорио сам Вучелић, тако да текст који читате нема амбицију да нову ситуацију у том смислу даље тематизује, него да само укратко назначи како ће ова промена одредити будући профил нашег листа.
Јавност је, уколико искључимо неке, увек на готовс за рафалну паљбу спремне биографе и хроничаре професионалног и личног живота „Печатовог“ доскорашњег главног уредника (чије смо ангажоване и моралном брижношћу надахнуте уратке читали и читамо ових дана), изненађена и забринута, односно изненађење оних који се не могу убројати у поменуте биографе и адвокате сразмерна је зебњи за будућност новина. Одлазак харизматичног уредника, личности чија је јавна „носивост“ изузетно значајна за новине, може бити, као што и јесте, озбиљан ударац, тим више ако и када јавност подразумева да су уређивачка политика и уређивачка матрица тих новина суштински израз воље и личних посебности тог појединца, те да ће такав професионални рукопис тешко моћи неко други да досегне, свеједно да ли се труди да га „имитира“ или одговарајуће настави. Када из листа Милорада Вучелића оде Милорад Вучелић, шта остаје, питају се и читаоци који „Печат“ не читају најпре, или пак искључиво, због уводника.
Ево неколико чињеница о томе „шта остаје“, а које нас у редакцији подстичу да верујемо да упркос овој историјској промени и саме новине неће убрзо постати историја!
Најпре, подсетимо да Вучелићеве новине остају у његовом власништву. (Принципијелно и строго етички исправно уређен поредак у свету српских медија можда неће спречити Инвестициони фонд ККР и Дејвида Петреуса да власнички заокружи своју пословну и политички утицајну медијску империју на Балкану, односно у Србији, али хоће, и то под кодним именом сукоб интереса, онемогућити да власник „Печата“ и даље буде у импресуму свог листа.) Потом, једнако важно, ако не и важније, јесте то што новине остају у власништву и под диктатом уређивачке политике коју је пре непуних десет година власник чврсто поставио, а потом, уз малу и велику, упорну и тврдоглаву помоћ својих сарадника, односно безмало свих „Печатових“ аутора, доследно бранио, правећи компромисе само уколико другачије није било могуће, или би за лист било озбиљно угрожавајуће. Од првог броја, објављеног 22. фебруара 2008. године, задати професионални кодекс, неформални и неписани, али у многим приликама понављани и шире познати, усмеравао је и упозоравао „Печатове“ ауторе да не забораве да су новине за које пишу: опозиционе, критички настројене према актуелном досовском политичком режиму, медијском и друштвеном мејнстриму, да су усмерене антиглобалистички и да је њихово наглашено обележје свест о обавези националног и патриотског идејног ангажмана. Укратко, вредности моралне, националне и државне заједнице којој лист „Печат“ припада биле су важније и прече од уважавања духа новог времена, духа који је налагао да се медији без разлике морају потчинити диктату фамозне невидљиве руке управљане вољом и умом другачијег вредносног система – оног чији је центар био и дословно колико и вредносно бескрајно удаљен.
Када се поредак у једним новинама овако постави, када се у њиховом заглављу нагласи да је реч о Листу слободне Србије, новине постају магнет за муње и громове који су пржили тај лист, главног уредника и сараднике. Прст у око самосвесном мејнстриму који се у јавном простору радо обрушавао на „Печат“, уз ружење и критичко, подругљиво, често и псовачко именовање…
Ово подсећање није на трагу самодопадног манира Пуцајте, ми држимо час већ те поставке наново сричемо да бисмо обећали да ће у листу и даље бити модус операнди, односно да ће лист остати управо то што је и до сада био: Печат Милорада Вучелића.
Можда је умесно да, говорећи о уређивачкој политици нашег недељника, подсетимо и на понешто што се променило од времена када је „Печат“ настао, што се данас тумачи као неспорно, а што су наше новине доста усамљено свих ових година бележиле. Данас је, рецимо, неспорно и то да живимо у епохи постистине, да је ово време овдашњег, али и глобалног преумљења, опростачења, реалполитике под чијим се именом и програмом многе нечасне манипулације провлаче, када се све боје трулих компромиса радо прихватају и носе, док се производња лажних вести назива индустријом у којој мало ко види нешто проблематично… Управо на ове појаве и појмове, на све то што се данас као извесно и постојеће изопачење прихвата, годинама је „Печат“ указивао и писао и због тога био именован као гласило опасне параноје, екстремизма и – погађајмо – шовинизма и фашизма.
Лист слободне Србије увек се залагао за став да слободе не може бити ако важи правило да нешто, па ма колико то било важно и добро, нема алтернативу! И због тога, због слободе, између осталог залажемо се, а тако ће бити и убудуће, за неутралност, која као што знамо води право у једно друго важно не – у независност. Свесни колико је медијски утицај на преображај јавне свести немерљив и да је опасно оружје у рукама медијских посленика, и даље ћемо у „Печату“ следити наведене принципе у уређивању новина.
Стрепимо ли од суда јавности, односно од мишљења читалаца? Разуме се да стрепимо. Како опстати у метежу? Шта данас значи слобода у новинама? Како се на велика питања и проблеме судбине нације одговара у Србији у којој су снажна политичка воља и капацитет доношења одлука заправо персонализовани и фокусирани у једном центру из ког се одређују границе и усмеравају правила?
У наредним бројевима „Печата“ биће познати одговори и на ова питања. Прилике неће недостајати: Србија је изгледа расположена да загледана у себе не ћути већ расправља и расправља. И није само реч о Унутрашњем дијалогу…
Овај текст је написан у име редакције и сарадника нашег листа.