Marginalije marginalca – SUSRETI S ANDRIĆEM

Ne, sa Andrićem nisam prijateljevao, nego je on, sa mnom, kao i sa mnogima, bio pažljiv i ljubazan. Kao duševan i mudar čovek, trudio se da svakom kaže nešto lepo, a da to bude ono što uistinu misli. Ono drugo, nepovoljno, kritički obojeno, zadržavao je za sebe…

Javlja mi se iz Banjaluke M. Stojičić: priprema zbornik sećanja na Ivu Andrića. Da li bih imao nešto da priložim? Da, poznavao sam ga, pa sam ponešto zabeležio i objavio. Jedan zapis, u „Muci duhu“, lako sam našao, a ovo ostalo, čini mi se, nije štampano; ako jeste, verovatno je drukčije sročeno: i sećanja stare i sazrevaju, preobražavaju se, tek, suština im se ne menja…

 

***

Susreti s Andrićem, najčešće, nisu imali jasnog razloga ni utvrđenog cilja, ali bih uvek čuo nešto lucidno, novo ili zabavno. Bio sam zahvalan slušalac.

Među prvim susretima, u pamćenje mi se urezao onaj s kraja 1955, ili je to bilo krajem 1956, u svakom slučaju povodom nailazeće Nove godine… Stanovao je u Prizrenskoj, na prvom spratu, u garsonjeri u kojoj je proveo Drugi svetski rat. Decembarski dan, padao je sneg. Beograd se ježio od studeni. Nosio sam vindjaknu boje lisičje kože. Pozvonio sam, Andrić se pojavio u sobnom ogrtaču, verovatno sam ga prekinuo u poslu. Počeo sam da recitujem molbu, u ime „Književnih novina“, tražeći izjavu, šta očekuje od dolazeće godine. Umesto odgovora, on me je, brižno, upitao:

„Je li vam hladno u tome?“

Moja vindjakna je bila prilično topla, a njegovo pitanje neuporedivo toplije.

Kratku izjavu mi je, sutradan, poslao po Miri, kuriru, Udruženja.

[restrict]

 

***

Drugi put, u šetnji po Pionirskom parku, zapitah ga:

„Kako je to izgledalo, rat, okupacija, silne izgibije, a vi pišete romane… Otkud vam snaga?“

Pomalo odsutan, reče mi:

„Znate, kad je čovek nesrećan, ali stvarno nesrećan, niko mu ništa ne može.“

„Uh, što je to lepo, to što ste rekli…“

„Danojliću, nemojte se oduševljavati, mora da sam ja to negde već napisao.“

Poćutasmo.

„I tako, u potpunoj izolaciji, pišete o davnoj prošlosti. Kako ste se obaveštavali o tekućim zbivanjima?“

„Ono najvažnije uvek se nekako sazna. Ispriča mi mlekadžija, ako niko drugi.“

***

Nisam zaboravio ni jedan glup nesporazum u zgradi Saveza književnika, u Francuskoj 7.

Ivo Andrić je silazio širokim stepenicama koje vode sa sprata u prizemlje, a Ivo Kusalić, vlasnik Kluba književnika, istovremeno je silazio noseći gajbice zelene salate u kuhinju smeštenu u podrumskom delu zgrade. Andrića nisam primetio, a Kusaliću sam dugovao nešto novca, pošto mi je, s vremena na vreme, davao večeru na veresiju. On je zamicao niz stepenice koje vode u restoran, pa sam pohitao da ga zaustavim:

„Ivo, sačekajte me…“

„Izvolite, druže Danojliću, šta mogu da učinim za vas?“ – oglasi se, tik iznad moje glave, pisac „Travničke hronike“.

Nađoh se u grdnoj neprilici. Nikad mu se nisam obraćao tako familijarno, sa „Ivo“, a on je, eto, bio spreman da se pomiri i sa takvim prostaštvom.

„Izvinite, molim vas, zvao sam Ivu kelnera, vas nisam primetio.“

„Ništa, ništa… on će vam biti korisniji od mene.“

Duhovna hrana, posuđivana od pisca, bila mi je korisnija, i slađa, od inače izvrsne kuhinje u restoranu dubrovačkog gospara Kusalića.

 

***

Zamršene odnose jednog dela našeg sveta sa istinom i lažju, sa sobom i sa bližnjima, predočio mi je u jednoj drugoj priči, da ne rečem paraboli.

„Došao mi mlad čovek, lepuškast, žustar, ljut na ceo svet, iz očiju mu sevaju varnice. Kaže mi kako on strašno mrzi lopove, kako bi ih, da se pita, sve povešao! Ja ga smirujem, podsećam ga da ima i drugih kazni, ne mora baš svako na vešanje. A, ne, veli on, tu gamad treba istrebiti, bez milosti. Rešio čovek da mi se predstavi, da odmah znam s kim imam posla, da budemo načisto. Ali to je samo početak priče. Ono što sledi mnogo je zamršenije, u prvi mah sasvim nejasno. Tamo negde, u blagajni nekog rudnika, pojavio se manjak od 300.000 dinara. I to je sad veliki problem, taj manjak, odakle naći tolike pare, kako da se nadoknadi to što nedostaje… I ja, naposletku, shvatim u čemu je stvar: moj sagovornik je sâm ukrao, to jest proneverio, tih 300.000! Da mu rečem: ’Niste li vi, možda, te pare uzeli?’, on bi me onde na licu mesta, uvređen i razgnevljen, ubio! On mrzi lopove, on bi sve lopove na vešala, a tih 300.000, to je nešto drugo, u to je on umešan slučajno, protiv svoje volje, takoreći bez svog znanja i odgovornosti. Ja se, tu, dosetim, pa ga upitam: ’Ako bi se negde našlo tih 300.000, da li bi se novac mogao vratiti onamo gde je bio, a da niko ne primeti ni da je uziman, ni da je vraćan?’. ’Može, može’, obradova se mladi čovek, i lepo se vide kako mu sa duše spade veliki teret.“

***

Ne, sa Andrićem nisam prijateljevao, nego je on, sa mnom, kao i sa mnogima, bio pažljiv i ljubazan. Kao duševan i mudar čovek, trudio se da svakom kaže nešto lepo, a da to bude ono što uistinu misli. Ono drugo, nepovoljno, kritički obojeno, zadržavao je za sebe.

Jedanput, radostan, reče mi:

„Milica veoma voli vaše Tramvaje, to je njena livre de chevet“ – (omiljena knjiga, knjiga koja se drži kraj kreveta).

Bilo mu je milo što njegova supruga voli te pesme, i što to može da mi kaže. Svoje mišljenje mi nije rekao.

Njegovu pristojnost i otmenu duševnost neki danas predstavljaju kao izraz naklonosti i prijateljskih osećanja. A on je takvu predusretljivost pokazivao prema svakom živom stvoru, pod uslovom da to imalo zaslužuje.

Dakle, nismo prijateljevali. Bio sam pažljiv slušalac, zadovoljan kad god bih ga sreo i sa njim popričao.      

[/restrict]