Маргиналије маргиналца – СУСРЕТИ С АНДРИЋЕМ

Не, са Андрићем нисам пријатељевао, него је он, са мном, као и са многима, био пажљив и љубазан. Као душеван и мудар човек, трудио се да сваком каже нешто лепо, а да то буде оно што уистину мисли. Оно друго, неповољно, критички обојено, задржавао је за себе…

Јавља ми се из Бањалуке М. Стојичић: припрема зборник сећања на Иву Андрића. Да ли бих имао нешто да приложим? Да, познавао сам га, па сам понешто забележио и објавио. Један запис, у „Муци духу“, лако сам нашао, а ово остало, чини ми се, није штампано; ако јесте, вероватно је друкчије срочено: и сећања старе и сазревају, преображавају се, тек, суштина им се не мења…

 

***

Сусрети с Андрићем, најчешће, нису имали јасног разлога ни утврђеног циља, али бих увек чуо нешто луцидно, ново или забавно. Био сам захвалан слушалац.

Међу првим сусретима, у памћење ми се урезао онај с краја 1955, или је то било крајем 1956, у сваком случају поводом наилазеће Нове године… Становао је у Призренској, на првом спрату, у гарсоњери у којој је провео Други светски рат. Децембарски дан, падао је снег. Београд се јежио од студени. Носио сам виндјакну боје лисичје коже. Позвонио сам, Андрић се појавио у собном огртачу, вероватно сам га прекинуо у послу. Почео сам да рецитујем молбу, у име „Књижевних новина“, тражећи изјаву, шта очекује од долазеће године. Уместо одговора, он ме је, брижно, упитао:

„Је ли вам хладно у томе?“

Моја виндјакна је била прилично топла, а његово питање неупоредиво топлије.

Кратку изјаву ми је, сутрадан, послао по Мири, куриру, Удружења.

[restrict]

 

***

Други пут, у шетњи по Пионирском парку, запитах га:

„Како је то изгледало, рат, окупација, силне изгибије, а ви пишете романе… Откуд вам снага?“

Помало одсутан, рече ми:

„Знате, кад је човек несрећан, али стварно несрећан, нико му ништа не може.“

„Ух, што је то лепо, то што сте рекли…“

„Данојлићу, немојте се одушевљавати, мора да сам ја то негде већ написао.“

Поћутасмо.

„И тако, у потпуној изолацији, пишете о давној прошлости. Како сте се обавештавали о текућим збивањима?“

„Оно најважније увек се некако сазна. Исприча ми млекаџија, ако нико други.“

***

Нисам заборавио ни један глуп неспоразум у згради Савеза књижевника, у Француској 7.

Иво Андрић је силазио широким степеницама које воде са спрата у приземље, а Иво Кусалић, власник Клуба књижевника, истовремено је силазио носећи гајбице зелене салате у кухињу смештену у подрумском делу зграде. Андрића нисам приметио, а Кусалићу сам дуговао нешто новца, пошто ми је, с времена на време, давао вечеру на вересију. Он је замицао низ степенице које воде у ресторан, па сам похитао да га зауставим:

„Иво, сачекајте ме…“

„Изволите, друже Данојлићу, шта могу да учиним за вас?“ – огласи се, тик изнад моје главе, писац „Травничке хронике“.

Нађох се у грдној неприлици. Никад му се нисам обраћао тако фамилијарно, са „Иво“, а он је, ето, био спреман да се помири и са таквим просташтвом.

„Извините, молим вас, звао сам Иву келнера, вас нисам приметио.“

„Ништа, ништа… он ће вам бити кориснији од мене.“

Духовна храна, посуђивана од писца, била ми је кориснија, и слађа, од иначе изврсне кухиње у ресторану дубровачког госпара Кусалића.

 

***

Замршене односе једног дела нашег света са истином и лажју, са собом и са ближњима, предочио ми је у једној другој причи, да не речем параболи.

„Дошао ми млад човек, лепушкаст, жустар, љут на цео свет, из очију му севају варнице. Каже ми како он страшно мрзи лопове, како би их, да се пита, све повешао! Ја га смирујем, подсећам га да има и других казни, не мора баш свако на вешање. А, не, вели он, ту гамад треба истребити, без милости. Решио човек да ми се представи, да одмах знам с ким имам посла, да будемо начисто. Али то је само почетак приче. Оно што следи много је замршеније, у први мах сасвим нејасно. Тамо негде, у благајни неког рудника, појавио се мањак од 300.000 динара. И то је сад велики проблем, тај мањак, одакле наћи толике паре, како да се надокнади то што недостаје… И ја, напослетку, схватим у чему је ствар: мој саговорник је сâм украо, то јест проневерио, тих 300.000! Да му речем: ’Нисте ли ви, можда, те паре узели?’, он би ме онде на лицу места, увређен и разгневљен, убио! Он мрзи лопове, он би све лопове на вешала, а тих 300.000, то је нешто друго, у то је он умешан случајно, против своје воље, такорећи без свог знања и одговорности. Ја се, ту, досетим, па га упитам: ’Ако би се негде нашло тих 300.000, да ли би се новац могао вратити онамо где је био, а да нико не примети ни да је узиман, ни да је враћан?’. ’Може, може’, обрадова се млади човек, и лепо се виде како му са душе спаде велики терет.“

***

Не, са Андрићем нисам пријатељевао, него је он, са мном, као и са многима, био пажљив и љубазан. Као душеван и мудар човек, трудио се да сваком каже нешто лепо, а да то буде оно што уистину мисли. Оно друго, неповољно, критички обојено, задржавао је за себе.

Једанпут, радостан, рече ми:

„Милица веома воли ваше Трамваје, то је њена livre de chevet“ – (омиљена књига, књига која се држи крај кревета).

Било му је мило што његова супруга воли те песме, и што то може да ми каже. Своје мишљење ми није рекао.

Његову пристојност и отмену душевност неки данас представљају као израз наклоности и пријатељских осећања. А он је такву предусретљивост показивао према сваком живом створу, под условом да то имало заслужује.

Дакле, нисмо пријатељевали. Био сам пажљив слушалац, задовољан кад год бих га срео и са њим попричао.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *