„Jeretička“ izjava Kristijana Lindera

Kako je šef male, ali decenijama uticajne političke Liberalne stranke, u rusofobičnoj atmosferi, „stao na stranu Putina“: Treba, rekao je, ostaviti po strani pitanje, i problem Krima, i izaći iz „političkog ćorsokaka“, uspostavljanjem, gde god je to moguće, boljih odnosa sa Rusijom, od koje umnogome zavise bezbednost i blagostanje u Evropi

Pogrešan signal u pogrešno vreme. Ili javno saopšteno ono što, u potaji, i drugi (mnogi Nemci?) misle. I bez preciznog, pouzdanijeg odgovora na ova (dva) pitanja, jedno je sigurno: izjava lidera nemačkih liberala (FDP) Kristijana Lindera da konačno treba izaći iz „političkog ćorsokaka“ u odnosima s Moskvom i, bar za sada, ili na duži rok, prihvatiti status kvo i ostaviti po strani pitanje (i problem) Krima, pa (neizostavno) krenuti u poboljšanje odnosa sa Rusijom, uskovitlala je, makar na trenutak, političke strasti u Berlinu. Uz nagoveštaj da bi to, neočekivano, mogla da bude užarena tema u završnici izborne kampanje.

Iz više razloga, pri čemu ne mora biti najbitniji onaj koji se tiče interesa ove, inače male stranke, koja je decenijama igrala važnu ulogu na (zapadno)nemačkoj političkoj sceni (u vreme liderstva Hansa Ditriha Genšera), pa i nekoliko godina nakon ujedinjenja (u vrema Gvida Vestervelea) – bila je između dva (velika) rivalska bloka, demohrišćana i socijaldemokrata, „jezičak na vagi“ koji je odlučivao kuda će vlast – a trenutno je nema u Bundestagu.

Linder je iskusan političar koji ne daje olako i ishitreno izjave. Obično vaga svaku reč, precizno i iznijansirano. Nije se, očigledno, ni ovom prilikom „zaleteo“, iako su ga žestoko dočekali, s raznih strana, optužujući ga čak da je „nepromišljeno“ učinio ono što će samo, i veoma, „obradovati Putina“.

[restrict]

Promptno vladino reagovanje Promptno je reagovala i vlada, saopštavajući preko predstavnika za štampu da se ništa nije promenilo, niti se menja, u zvaničnom stavu Berlina kad je reč o ukrajinskoj krizi i „aneksiji Krima“, čime je, eto, pogaženo međunarodno pravo i nepovredivost državnih granica (uvek se, u tom kontekstu, izbegava spominjanje suverenitet Srbije i slučaj Kosova i Metohije, smišljeno gura u poseban, izuzetan i neuporediv slučaj) i ozbiljno doveden u pitanje evropski mirovni poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata.  

Šef liberala je očigledno procenio, osluškujući raspoloženje građana, a ono je često u raskoraku sa onim što, po izbijanju ukrajinske krize, rusofobično sugerišu uticajni mediji, da bi „rušenje jednog tabua“, kad je posebno Krim u pitanju, moglo njegovoj stranci da donese preko potrebne glasove za ponovni ulazak u Bundestag na izborima 24. septembra.

S posebnim „nervom“ Linder „detektuje“ raspoloženje, i interes moćnih kompanija i biznismena koji su, poslovično i tradicionalno, naklonjeni ovoj stranci naglašene neoliberalne programske orijentacije: oni trpe velike štete u poslovanju s Rusima pod (sve rigoroznijim) sankcijama. Vrednost nemačkog izvoza u ovu zemlju je gotovo prepolovljena (minus 43 odsto!). Prema zvaničnim podacima nemačke firme su na velikoj i zahtevnoj ruskoj „pijaci“ prodale robe (i usluga) 2012. godine za 38,1 milijardi evra, da bi, posle izbijanja ukrajinske krize, izvoz drastično počeo da pada: 2016. spao je na 21 milijardu evra.

Američke kaznene mere Ovaj uskostranački interes ima i širi politički okvir: posle najnovije odluke Vašingtona da uvede eksteritorijalno „kaznene mere“ firmama koje posluju s Rusima u posebno osetljivom energetskom sektoru, Nemci su se našli na „liniji vatre“ i udaru olujnih vetrova koji postaju sve žešći i dramatičniji između dve velike sile. Bivali su „između dva fronta“ i u vremenima „opasnog življenja“ tokom Hladnog rata, ali je to bila situacija sasvim drukčija od ove koja sve više „miriše“ na novi hladni rat: tada su, podeljeni u dve države, Nemci, iako na granici dva ideološki, politički i vojno odsečno i oštro podeljena sveta, bili pod blokovskom zaštitom. Sada su se najednom našli, prepušteni sami sebi, na opasnom „brisanom prostoru“.  

U Berlinu je postojala izvesna, iako krhka nada da bi sve haotičniji američko-ruski odnosi mogli da postanu smisleniji i izvesniji (čitaj: bolji) posle „istorijskog rukovanja“ i (neplanirano dugog) razgovora Donalda Trampa i Vladimira Putina na julskom samitu Grupe 20 u Hamburgu. Sve je upućivalo da bi stvari zaista mogle da krenu tim, priželjkivanim, tokom. Tramp je, da podsetimo, pred kamerama, posle susreta s Putinom, gotovo ozaren saopštio kako je „radostan što će se (posle ovog susreta) napokon dogoditi mnoge stvari korisne i pozitivne za Rusiju i Sjedinjene Američke Države“. Optimistički je zračio i Putin, uveren da će tome doprineti upravo uspostavljeni lični odnosi između dva državnika.

 

Zatezanje omče oko Trampovog vrata Stvari su krenule sasvim drugim, sve opasnijim tokom. Najuticajniji nemački politički magazin „Špigl“ konstatuje da u (zvaničnom) Berlinu vlada turobno raspoloženje. Ne zna se šta eksplozivnije raste: frustracija zbog Putina (o čemu nešto kasnije) ili neskriveni gnev kad je u pitanju Tramp.

U sve drastičnijem zatezanju omče oko njegovog (predsedničkog) vrata, u čemu, sve očiglednije, učestvuju, paradoksalno, i ljudi iz njegove (formalno) Republikanske stranke (sve učestalije se spekuliše čak da potpredsednik Majkl Pens „čeka svoj trenutak“), Tramp je, priteran uza zid, potpisao dekret o novim kaznenim merama prema Rusiji, koje su mu poturili, ortački (i gotovo zaverenički) složno Kongres i Senat, na čijem udaru su se našle Evropska unija i (posebno) Nemačka: naglašeno orijentisana na izvoz, najsnažnija privreda Starog kontinenta bi bila i najteže pogođena zaoštravanjem rusko-američkih odnosa. 

Na spisku velikih projekata na američkom nišanu, i firmi koje učestvuju u njima, našli su se, pored ostalih za samu Nemačku, ali i veliki deo Evropske unije vrlo značajni već postojeći „Severni tok 1“ i (još u izgradnji) njegov „blizanac“ „Severni tok 2“, što dopremaju (i dodatno treba da dopreme) milijarde kubika ruskog gasa, dnom Baltičkog mora, direktno do nemačkog tla, uz oštro protivljenje (zaobiđenih) baltičkih zemalja i posebno Poljske. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, uprkos otporima, snažno stala iza ovog projekta. Njen prethodnik, bivši (socijaldemokratski) kancelar Gerhard Šreder, u čije vreme je, zahvaljujući dobrim odnosima s Putinom, izgrađen „Severni tok 1“, nalazi se na čelu moćnog konzorcijuma koji čine, uz ruski „Gazprom“, takođe glasovite firme, nemački „Vinteršal“ i „Eon“, francuska kompanija „Enži“, austrijski OMV i anglo-holandski „Šel“.

 

Pobuna protiv „američke arogancije“ U nezaustavljivom i nemilosrdnom pohodu na suzbijanje ruskog uticaja, na svim poljima, od političkog i vojnog, na širokom prostoru, uključujući i Balkan, Amerikanci su se posebno ustremili na moćni ruski energetski sektor, pri čemu je baratanje s navodnim političkim razlozima – „čupanje“ zemalja iz „pogubnog ruskog zagrljaja“ – očigledno manje bitan. Udarajući na „žilu kucavicu“ ruske privrede  – Moskva puni državni budžet prevashodno prihodima od prodaje nafte i gasa – Vašington pokušava da ostvari dva cilja: da ozbiljno podrije rusku ekonomiju i otvori energetski gladno evropsko tržište za sopstveni, osetno skuplji gas iz uljnih škriljaca.

Nemačka ministarka privrede Brigite Cipris je najavila energičan otpor američkim „kaznenim merama“ koje bi pogodile vitalne interese njene zemlje, pri čemu je vlada u Berlinu, u prvoj ozbiljnijoj pobuni protiv „američke arogancije“, zatražila neupitnu pomoć Brisela. Ciprisova je odsekla: kako ćemo, i od koga, kupovati energente je isključivo pitanje naše odluke, a ne diktata neke druge zemlje. Priskočio je u pomoć i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker: ako nove američke sankcije Rusiji ugroze evropske energetske interese, spremni smo na odmazdu. Luksemburžanin je rekao kako i dalje veruje da „smo (Evropljani) saveznici sa Amerikom“, upozoravajući, u isto vreme, da Evropa mora braniti sopstvene ekonomske interese, i da će to neizostavno učiniti.

Hoće li se izbeći nagovešteni evropsko-američki trgovinski rat, u okviru onog koji već besni na relaciji Vašington–Moskva, čemu je i sama Evropa (Evropska unija, uz snažnu potporu moćne Crne Gore) ponizno dala, i daje, veliki doprinos, tek će se videti. Već spomenuti predsednik Evropske komisije Junker veruje da će „ubediti Vašington“ da odustane od dela sankcija koje bi pogodile evropske interese i da politiku sankcija, ubuduće, usaglašava sa Evropskom unijom i Grupom 7.

 

„Simensove“ turbine i „lukavi Putin“ Kad je reč o Putinu, on je nemačke zvaničnike dodatno naljutio „lukavom prevarom“: uvukao je, navodno, veliki nemački koncern „Simens“, svetskog renomea, u dosad „najspektakularnije kršenje sankcije“. Posredstvom jedne ruske firme, od „Simensa“ su kupljene specijalne, i snažne, turbine na gas za proizvodnju električne energije u mestu Taman, dvadesetak kilometara vazdušne linije udaljenom od Krima, koje su, u međuvremenu, promenile adresu i – stigle na Krim. Navodno je to učinjeno bez znanja „Simensa“ i nemačke vlade, iako se kod velikih poslova  zna „progledati kroz prste“, pa je usledilo (preventivno) žustro reagovanje.

Uprava „Simensa“ je podnela prijavu protiv njenog (ključnog) čoveka u Moskvi i alarmirala vladu u Berlinu. Usledili su protesti ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela kod njegovog ruskog kolege Sergeja Lavrova, kancelarka je o tome, navodno, razgovarala sa ruskim predsednikom tokom samita G 20 u Hamburgu, usledila je ponuda da „Simens“ (ot)kupi sopstvene turbine, ali je sve, eto, ostalo uzalud.

 

Genšerovo nasleđe Vratimo se na kraju „junaku“ priče s početka ovog teksta čija je izjava o neophodnosti izlaska „iz političkog ćorsokaka“ i otvaranja „nove stranice“ u odnosima s Moskvom toliko uzburkala političke strasti neposredno pred parlamentarne izbore. Linder, naime, smatra da je „zdravorazumski“ izuzeti pitanje, i problem, Krima, koji će, po njegovom mišljenju, ostati „dugoročno provizorij“, iako su i u Nemačkoj mnogi uvereni da poluostrvo nikad više neće biti vraćeno Ukrajini, a na svim drugim temama i poljima, gde god je to moguće, graditi dobre odnose s Rusijom: od nje, uostalom, naglašava Linder, umnogome zavise bezbednost i blagostanje u Evropi.

U odbranu svog stranačkog šefa, koji se našao na udaru žestoke kritike zbog „jeretičke“ izjave u „prilog Putinu“, stao je zamenik predsednika Evropskog parlamenta grof Aleksander Lambsdorf. Od brzog povratka Krima Ukrajini nema ništa, to zna, i kaže, i sama ukrajinska vlada, koja se opredelila da problem rešava mirnim putem i diplomatskim sredstvima. Iako, naglasio je, ni njegova partija ne priznaje aneksiju, racionalna politika nalaže da se sa Rusima uspostavi svaka vrsta kontakta i razgovora, uz postupno ublažavanje sankcija pa i kad sporazum iz Minska nije „sto posto ispunjen“.

Linder i Lambsdorf se, u odbrani osporenih pozicija, vide i predstavljaju kao naslednici Genšerove politike: njihov nekadašnji, i dugogodišnji stranački lider i šef (zapadno)nemačke diplomatije je i u „mračnim vremenima Hladnog rata“ istrajno vodio dijalog sa njegovim (sovjetskim) kolegom Andrejem Gromikom, ne dovodeći u sumnju lojalnost zapadnom partnerstvu i savezništvu. Karta koja bi se i u ovim sumornim vremenima, na predstojećim izborima za Bundestag, mogla pokazati kao politički profitabilna i efikasna…    

[/restrict]