„Јеретичка“ изјава Кристијана Линдера

Како је шеф мале, али деценијама утицајне политичке Либералне странке, у русофобичној атмосфери, „стао на страну Путина“: Треба, рекао је, оставити по страни питање, и проблем Крима, и изаћи из „политичког ћорсокака“, успостављањем, где год је то могуће, бољих односа са Русијом, од које умногоме зависе безбедност и благостање у Европи

Погрешан сигнал у погрешно време. Или јавно саопштено оно што, у потаји, и други (многи Немци?) мисле. И без прецизног, поузданијег одговора на ова (два) питања, једно је сигурно: изјава лидера немачких либерала (ФДП) Кристијана Линдера да коначно треба изаћи из „политичког ћорсокака“ у односима с Москвом и, бар за сада, или на дужи рок, прихватити статус кво и оставити по страни питање (и проблем) Крима, па (неизоставно) кренути у побољшање односа са Русијом, усковитлала је, макар на тренутак, политичке страсти у Берлину. Уз наговештај да би то, неочекивано, могла да буде ужарена тема у завршници изборне кампање.

Из више разлога, при чему не мора бити најбитнији онај који се тиче интереса ове, иначе мале странке, која је деценијама играла важну улогу на (западно)немачкој политичкој сцени (у време лидерства Ханса Дитриха Геншера), па и неколико година након уједињења (у врема Гвида Вестервелеа) – била је између два (велика) ривалска блока, демохришћана и социјалдемократа, „језичак на ваги“ који је одлучивао куда ће власт – а тренутно је нема у Бундестагу.

Линдер је искусан политичар који не даје олако и исхитрено изјаве. Обично вага сваку реч, прецизно и изнијансирано. Није се, очигледно, ни овом приликом „залетео“, иако су га жестоко дочекали, с разних страна, оптужујући га чак да је „непромишљено“ учинио оно што ће само, и веома, „обрадовати Путина“.

[restrict]

Промптно владино реаговање Промптно је реаговала и влада, саопштавајући преко представника за штампу да се ништа није променило, нити се мења, у званичном ставу Берлина кад је реч о украјинској кризи и „анексији Крима“, чиме је, ето, погажено међународно право и неповредивост државних граница (увек се, у том контексту, избегава спомињање суверенитет Србије и случај Косова и Метохије, смишљено гура у посебан, изузетан и неупоредив случај) и озбиљно доведен у питање европски мировни поредак успостављен после Другог светског рата.  

Шеф либерала је очигледно проценио, ослушкујући расположење грађана, а оно је често у раскораку са оним што, по избијању украјинске кризе, русофобично сугеришу утицајни медији, да би „рушење једног табуа“, кад је посебно Крим у питању, могло његовој странци да донесе преко потребне гласове за поновни улазак у Бундестаг на изборима 24. септембра.

С посебним „нервом“ Линдер „детектује“ расположење, и интерес моћних компанија и бизнисмена који су, пословично и традиционално, наклоњени овој странци наглашене неолибералне програмске оријентације: они трпе велике штете у пословању с Русима под (све ригорознијим) санкцијама. Вредност немачког извоза у ову земљу је готово преполовљена (минус 43 одсто!). Према званичним подацима немачке фирме су на великој и захтевној руској „пијаци“ продале робе (и услуга) 2012. године за 38,1 милијарди евра, да би, после избијања украјинске кризе, извоз драстично почео да пада: 2016. спао је на 21 милијарду евра.

Америчке казнене мере Овај ускостраначки интерес има и шири политички оквир: после најновије одлуке Вашингтона да уведе екстериторијално „казнене мере“ фирмама које послују с Русима у посебно осетљивом енергетском сектору, Немци су се нашли на „линији ватре“ и удару олујних ветрова који постају све жешћи и драматичнији између две велике силе. Бивали су „између два фронта“ и у временима „опасног живљења“ током Хладног рата, али је то била ситуација сасвим друкчија од ове која све више „мирише“ на нови хладни рат: тада су, подељени у две државе, Немци, иако на граници два идеолошки, политички и војно одсечно и оштро подељена света, били под блоковском заштитом. Сада су се наједном нашли, препуштени сами себи, на опасном „брисаном простору“.  

У Берлину је постојала извесна, иако крхка нада да би све хаотичнији америчко-руски односи могли да постану смисленији и извеснији (читај: бољи) после „историјског руковања“ и (непланирано дугог) разговора Доналда Трампа и Владимира Путина на јулском самиту Групе 20 у Хамбургу. Све је упућивало да би ствари заиста могле да крену тим, прижељкиваним, током. Трамп је, да подсетимо, пред камерама, после сусрета с Путином, готово озарен саопштио како је „радостан што ће се (после овог сусрета) напокон догодити многе ствари корисне и позитивне за Русију и Сједињене Америчке Државе“. Оптимистички је зрачио и Путин, уверен да ће томе допринети управо успостављени лични односи између два државника.

 

Затезање омче око Трамповог врата Ствари су кренуле сасвим другим, све опаснијим током. Најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл“ констатује да у (званичном) Берлину влада туробно расположење. Не зна се шта експлозивније расте: фрустрација због Путина (о чему нешто касније) или нескривени гнев кад је у питању Трамп.

У све драстичнијем затезању омче око његовог (председничког) врата, у чему, све очигледније, учествују, парадоксално, и људи из његове (формално) Републиканске странке (све учесталије се спекулише чак да потпредседник Мајкл Пенс „чека свој тренутак“), Трамп је, притеран уза зид, потписао декрет о новим казненим мерама према Русији, које су му потурили, ортачки (и готово заверенички) сложно Конгрес и Сенат, на чијем удару су се нашле Европска унија и (посебно) Немачка: наглашено оријентисана на извоз, најснажнија привреда Старог континента би била и најтеже погођена заоштравањем руско-америчких односа. 

На списку великих пројеката на америчком нишану, и фирми које учествују у њима, нашли су се, поред осталих за саму Немачку, али и велики део Европске уније врло значајни већ постојећи „Северни ток 1“ и (још у изградњи) његов „близанац“ „Северни ток 2“, што допремају (и додатно треба да допреме) милијарде кубика руског гаса, дном Балтичког мора, директно до немачког тла, уз оштро противљење (заобиђених) балтичких земаља и посебно Пољске. Немачка канцеларка Ангела Меркел је, упркос отпорима, снажно стала иза овог пројекта. Њен претходник, бивши (социјалдемократски) канцелар Герхард Шредер, у чије време је, захваљујући добрим односима с Путином, изграђен „Северни ток 1“, налази се на челу моћног конзорцијума који чине, уз руски „Газпром“, такође гласовите фирме, немачки „Винтершал“ и „Еон“, француска компанија „Енжи“, аустријски ОМВ и англо-холандски „Шел“.

 

Побуна против „америчке ароганције“ У незаустављивом и немилосрдном походу на сузбијање руског утицаја, на свим пољима, од политичког и војног, на широком простору, укључујући и Балкан, Американци су се посебно устремили на моћни руски енергетски сектор, при чему је баратање с наводним политичким разлозима – „чупање“ земаља из „погубног руског загрљаја“ – очигледно мање битан. Ударајући на „жилу куцавицу“ руске привреде  – Москва пуни државни буџет превасходно приходима од продаје нафте и гаса – Вашингтон покушава да оствари два циља: да озбиљно подрије руску економију и отвори енергетски гладно европско тржиште за сопствени, осетно скупљи гас из уљних шкриљаца.

Немачка министарка привреде Бригите Циприс је најавила енергичан отпор америчким „казненим мерама“ које би погодиле виталне интересе њене земље, при чему је влада у Берлину, у првој озбиљнијој побуни против „америчке ароганције“, затражила неупитну помоћ Брисела. Циприсова је одсекла: како ћемо, и од кога, куповати енергенте је искључиво питање наше одлуке, а не диктата неке друге земље. Прискочио је у помоћ и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер: ако нове америчке санкције Русији угрозе европске енергетске интересе, спремни смо на одмазду. Луксембуржанин је рекао како и даље верује да „смо (Европљани) савезници са Америком“, упозоравајући, у исто време, да Европа мора бранити сопствене економске интересе, и да ће то неизоставно учинити.

Хоће ли се избећи наговештени европско-амерички трговински рат, у оквиру оног који већ бесни на релацији Вашингтон–Москва, чему је и сама Европа (Европска унија, уз снажну потпору моћне Црне Горе) понизно дала, и даје, велики допринос, тек ће се видети. Већ споменути председник Европске комисије Јункер верује да ће „убедити Вашингтон“ да одустане од дела санкција које би погодиле европске интересе и да политику санкција, убудуће, усаглашава са Европском унијом и Групом 7.

 

„Сименсове“ турбине и „лукави Путин“ Кад је реч о Путину, он је немачке званичнике додатно наљутио „лукавом преваром“: увукао је, наводно, велики немачки концерн „Сименс“, светског реномеа, у досад „најспектакуларније кршење санкције“. Посредством једне руске фирме, од „Сименса“ су купљене специјалне, и снажне, турбине на гас за производњу електричне енергије у месту Таман, двадесетак километара ваздушне линије удаљеном од Крима, које су, у међувремену, промениле адресу и – стигле на Крим. Наводно је то учињено без знања „Сименса“ и немачке владе, иако се код великих послова  зна „прогледати кроз прсте“, па је уследило (превентивно) жустро реаговање.

Управа „Сименса“ је поднела пријаву против њеног (кључног) човека у Москви и алармирала владу у Берлину. Уследили су протести министра спољних послова Зигмара Габријела код његовог руског колеге Сергеја Лаврова, канцеларка је о томе, наводно, разговарала са руским председником током самита Г 20 у Хамбургу, уследила је понуда да „Сименс“ (от)купи сопствене турбине, али је све, ето, остало узалуд.

 

Геншерово наслеђе Вратимо се на крају „јунаку“ приче с почетка овог текста чија је изјава о неопходности изласка „из политичког ћорсокака“ и отварања „нове странице“ у односима с Москвом толико узбуркала политичке страсти непосредно пред парламентарне изборе. Линдер, наиме, сматра да је „здраворазумски“ изузети питање, и проблем, Крима, који ће, по његовом мишљењу, остати „дугорочно провизориј“, иако су и у Немачкој многи уверени да полуострво никад више неће бити враћено Украјини, а на свим другим темама и пољима, где год је то могуће, градити добре односе с Русијом: од ње, уосталом, наглашава Линдер, умногоме зависе безбедност и благостање у Европи.

У одбрану свог страначког шефа, који се нашао на удару жестоке критике због „јеретичке“ изјаве у „прилог Путину“, стао је заменик председника Европског парламента гроф Александер Ламбсдорф. Од брзог повратка Крима Украјини нема ништа, то зна, и каже, и сама украјинска влада, која се определила да проблем решава мирним путем и дипломатским средствима. Иако, нагласио је, ни његова партија не признаје анексију, рационална политика налаже да се са Русима успостави свака врста контакта и разговора, уз поступно ублажавање санкција па и кад споразум из Минска није „сто посто испуњен“.

Линдер и Ламбсдорф се, у одбрани оспорених позиција, виде и представљају као наследници Геншерове политике: њихов некадашњи, и дугогодишњи страначки лидер и шеф (западно)немачке дипломатије је и у „мрачним временима Хладног рата“ истрајно водио дијалог са његовим (совјетским) колегом Андрејем Громиком, не доводећи у сумњу лојалност западном партнерству и савезништву. Карта која би се и у овим суморним временима, на предстојећим изборима за Бундестаг, могла показати као политички профитабилна и ефикасна…    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *