IVO ANDRIĆ NA POZORIŠNOJ SCENI

Uz 125. godišnjicu rođenja našeg nobelovca

Iako nije pisao za scenu, Ivo Andrić (1892–1975) voleo je pozorište i veoma se zanimao za njega: kao što je poznato, niz godina bio je predsednik Saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, a predsedavao je i prvom sazivu Glavnoga odbora Sterijinog pozorja u Novom Sadu; Dramatizovana Prokleta avlija najizvođenije Andrićevo delo na našim scenama

Još u mladosti, boraveći za vreme Prvog svetskog rata u Zagrebu, Ivo Andrić drugovao je sa ljudima iz teatra, naročito sa glumcem i rediteljem Ivom Raićem, te s pesnikom i dramatičarem Ivom Vojnovićem, koga su prijatelji izbavili iz internacije i smestili u bolnicu. Tu su ga Raić i Andrić često posećivali: prvi mu je saopštavao vesti iz grada i iz teatra, dok ga je drugi oduševljavao svojim meditacijama. U dugim razgovorima maštali su kako će po završetku rata preuzeti splitski teatar gde bi Vojnović bio pisac, Raić glavni režiser a Andrić dramaturg. Kada je 1918. godine Andrić objavio svoje poetske zapise Ex ponto, Ivo Vojnović poslao je tu knjigu svom bratu Luju, inače istoričaru i književniku, s napomenom: „Šaljem ti i djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katol. Srbin iz Bosne, idealni mladić, Ivo Andrić, 26. god. zatvoren 3 god. po svim mogućnim tamnicama, gdje je dobio tuberkulozu. On je sad ovdje na čelu ’Knj. Juga’ moj svakidašnji drug, jedna od najboljih i najrafiniranijih duša što sam igda našao.“

Kao što se zna, Vojnovićeve zamisli o delanju u splitskom teatru nisu se ostvarile. Ipak, dramatizovanom pripovetkom, Andrić će, u međuratnom periodu, dospeti na scenu sarajevskog Narodnog pozorišta. Naime, 18. januara 1934. godine u tom pozorištu izvedena je premijera drame u četiri čina s prologom Anikina uzbuna, koju je po nobelovčevoj pripoveci scenski obradio i režirao Borivoj Jevtić, dok je muziku po narodnim motivima komponovao Beluš Jungić, koji je bio i dirigent.

Blizu tri decenije trebalo je da prođe da se jedno drugo Andrićevo delo nađe na pozornici. Naime, 1962. Jugoslovensko dramsko pozorište prikazalo je Prokletu avliju u dramatizaciji Jovana Ćirilova i režiji Mate Miloševića. U pitanju je duža pripovetka ili, možda je bolje reći, kratki roman koji se razlikuje od Andrićevih obimnih romana hronika, ali se s njima dodiruje budući da proističe iz istog iskustva i sadrži istu poruku kao i oni. U suštini Prokleta avlija je parabola o podeljenosti sveta i, u isti mah, o istovetnosti ljudskih sudbina. U osnovi ovo Andrićevo delo sadrži niz priča o ljudima iz raznih sredina i vremena koje izlažu naratori prebacujući se vešto i neosetno iz različitih vremena sve do trenutka pripovedanja koje, sagledano u celini, donosi najdublje piščeve humanističke poruke, zbog čega ovo ostvarenje mnogi smatraju za njegov duhovni testament.

[restrict]

ADAPTACIJA – BOLNA OPERACIJA Ovako je Eli Finci, pozorišni kritičar Politike, dočekao pomenuto izvođenje: „Stavljanje Proklete avlije Ive Andrića na scenu rezultat je jedne kobne zablude: da se jedno prozno delo, koje ima svoje zakone proporcija i dimenzija, bez po muke može, rukom tehničke veštine, pretočiti u autentičnu dramsku materiju. U ’scenskom prikazu’ Andrićevog romana, koji je ’priredio’ Jovan Ćirilov, gotovo i da nema, formalno posmatrano, znatnijih odstupanja od klasično srezanog Andrićevog teksta. Tu su i bizarne ličnosti, sa svojim osobenim formulama sudbine, i škrti dijalozi, sabijeni u sinteze suština, i poetske kontemplacije o kratkotrajnosti i beznačajnosti ljudskog trajanja u nesagledivim tokovima života. Pa ipak se onaj pravi Andrić, Andrić jedne potresne metafore življenja, koja je sva od pređe realnosti, a opet i poetski imaginativna, gotovo ne da ni sagledati. Kao da je sva poezija, što neuhvatljivo sjaji u tajnim dubinama reči, u tom tehničkom pretakanju narativnih u dramske tokove, istekla kroz nevidljive šupljine i otvore.“

Dabome, Eli Finci nije bio zadovoljan ni rediteljskim postupkom za koji se opredelio Mata Milošević. Naime, prema njegovom mišljenju, nehotičnom dramaturškom izneveravanju, čiji je koren u bezazlenoj naivnosti, pridružilo se u realizaciji i režijsko i glumačko izvitoperavanje, tako da je ova Andrićeva prećutna metafora života prikazana kao infernalna, obiljem drastičnih naturalističkih pojedinosti pretrpana vizija istinskog zatvorskog pakla. Međutim, Slobodan Selenić, pozorišni kritičar lista Borba, imao je donekle drugačije mišljenje. Pošto je konstatovao da nije nimalo čudno što je za pozorišnoga čoveka Prokleta avlija bila plemeniti izazov i provokativni povod za predstavu, ovaj kritičar ukazuje: „Čitajući je sa strašću, i sa udivljenjem otkrivajući podvodni svet mudrosti ispod površine prividno skromnih dimenzija, on je osetio želju da misaone i iskustvene brzake koji se stiču i prigušeno komešaju ispod Andrićeve mirne naracije, razotkrije sredstvima teatra, kaže ih na nov način i sa novom ubedljivošću.“ Potom je Selenić ocenio da je Jovan Ćirilov svoj posao priređivača Andrićevog teksta za scensko izvođenje, koje treba široki krug gledalaca da upozna sa jednim vanredno značajnim delom naše literature, obavio bez prerađivanja formalne suštine toga dela i to inteligentno i veoma vešto, što je svakako sa stanovišta jedne pozorišne kuće i veoma korisno, da bi istakao kako Prokleta avlija u tako priređenoj formi pruža mogućnost ostvarenja sasvim zanimljive i lepe predstave. U zaključku Selenić ističe: „Adaptacija dela je, uopšte uzev, jedna bolna operacija i sva dela literature ne mogu da joj se podvrgnu. Veliko je pitanje zato da li je sa Andrićevom Prokletom avlijom moglo da se učini išta više nego što je Ćirilov učinio. Ja mislim da nije, a može da dokaže suprotno samo adaptacija koja bi uspela u tome, i koja bi u mnogo čemu morala da bude nova kreacija višestruko nezavisna od Andrićevog teksta, i tek kroz tu nezavisnost – Andrićevom tekstu verna. Sklon sam zato da uživam u predstavi Jugoslovenskog dramskog, koju je omogućilo izravno priređivanje Andrićevog teksta za scenu i da u priređenom materijalu tražim njegove pozorišne vrednosti.“

Po Selenićevom mišljenju reditelj Mata Milošević ovom predstavom realizovao je uspeo eksperiment u domenu izučavanja mogućnosti i prirode kolektivne teatarske igre, „akcenat je na nekoj vrsti blage ekspresionističke spektakularnosti – na pokretu umesto na dramaturškoj logičnosti, na boji umesto na kompoziciji, na sugerisanju smisla sredstvima pozornice umesto rečima koje doživljavaju svoje pozorišno objašnjenje, na ambijentu pre nego na karakteru, na kolektivnom umesto na pojedinačnom. Narodno pozorište u Nišu premijerno je prikazalo Prokletu avliju 17. aprila 1979, u adaptaciji Marislava Radisavljevića i Ljubodraga Miloševića, koji je i režirao predstavu. Sudeći po broju izvedenih repriza – bilo ih je ukupno 19 tokom 1979. i 1980. godine, može se zaključiti da je niška publika dobro primila Prokletu avliju.

KARAĐOZ ZA SVA VREMENA Kruševačko pozorište prikazalo je 3. septembra 1999. Prokletu avliju u adaptaciji, režiji i scenografiji Nebojše Bradića. O toj predstavi pisao je Petar Volk u Ilustrovanoj politici: „Bradić se osećao ohrabren iskustvom koje je stekao dramatizacijom romana Derviš i smrt Meše Selimovića, a i podstaknut shvatanjima Jovana Ćirilova kao dramaturga i sasvim objektivnim opservacijama Borislava Mihajlovića Mihiza, stvorio je dosta proizvoljnu i skučenu dramatizaciju u kojoj se sva pažnja koncentriše samo na likove fra Petra, Ćamila, Haima, Nevinog i u prvi plan ističe ličnost Karađoza. Ostali likovi i one bizarne, ali izuzetno važne pojedinosti nisu ga, izgleda, zanimali.“ Volk dalje ističe: „Taj Karađoz je dominantan zahvaljujući sjajnom tekstu Ive Andrića i izuzetno preciznoj interpretaciji Nebojše Dugalića. Mladi glumac deluje čudnovato ali autentično: sporih pokreta, ciničan, na trenutke agresivan, neobičan, gricka semenke i neprekidno je dvosmislen, kao da se i sam nalazi na ivici ludila.“

Prisećajući se ove predstave Kruševačkog pozorišta ne možemo a da ne istaknemo stilski korektnu i veoma ujednačenu igru svih glumaca, koji su delovali kao idealno sklopljen ansambl. Branka Krilović pisala je u Politici o ovoj izuzetno uspeloj predstavi: „U rediteljskom pristupu Nebojše Bradića ima nečeg od onog elitnog, dobro kontrolisanog, andrićevskog držanja koje kao da sugeriše: sve će biti kad bude, kako biti mora, ni brže ni drugačije… U najnovijoj verziji Proklete avlije metaforika Andrićevog dela razlaže se i nanovo strukturiše kroz nekoliko planova, najpre scenografski: u Avliju se dolazi i iz nje izlazi kroz procep, a tlo pod nogama je od rešetaka te je svaki korak zvučni podsetnik na to gde si i koji mrak preti… Muzika Isidore Žebeljan uspostavlja vibrantno polje u kojem se poznata literatura pretapa u sazvučja kombinovana od tišina koje cvile i zvonjave za uzbunu. Ključna snaga su njeni glumački dometi. Pre svega uočava se neverovatna harmonija ’snaga’ s obzirom na to da je reč o muškoj predstavi sa velikim hijerarhijskim dijapazonom kako u pogledu važnosti likova, tako i u pogledu već ostvarenog glumačkog rejtinga i životnog iskustva. (…) Andrić bi se iznenadio kad bi video da cela knjiga može stati u jednog čoveka, da se jednim likom mogu sažeti sva zla i bolesti i množine. Jer, Karađoz Nebojše Dugalića, to je, na momente, cela Avlija… Zatočenik samog sebe, omražen u Avliji, omražen i u sopstvenom telu koje je tesno za njegov bolesni um i degeneričnu taktiku. Borba Karađoza sa zatvorenicima ništa je u odnosu na borbu sa vlastitim gresima i krivicama… Bar neko vreme, glumački dometi na našim scenama meriće se Dugalićevim Karađozom…“

LEKCIJE KOJE NISU SAVLADANE Na 45. Sterijinom pozorju (2000. godine) ovo kruševačko izvođenje Proklete avlije nagrađeno je kao najbolja predstava u celini i kao ukupan autorski projekat (režija i dramatizacija), dok je nagrada Okrugloga stola kritike za najbolju ulogu pripala Nebojši Dugaliću za interpretaciju Karađoza.

„Za Krug 101 Narodnog pozorišta Sveta Lukić od tekstova iz Andrićevih Znakova pored puta načinio dramu pisca koji se obračunava sa svojim životom, svojim junacima i svojim snovima. Moglo bi se postaviti pitanje: šta će Znakovi pored puta, jedna od najlepših i najumnijih knjiga koje znam, uopšte na pozornici? Pisani u osami, oni treba da budu i čitani u osami. Ali proveli smo jedno veče slušajući smirenu i mudru Andrićevu prozu čudesne lepote, pa ne treba postavljati suvišna pitanja onima koji su nam to uživanje priredili“ – ove redove napisao je Jovan Hristić u svojoj pozorišnoj hronici objavljenoj u časopisu Književnost. Danas, kada se oni čitaju, podsećaju nas na predstavu koja se 1978. izvodila na sceni Krug 101, jednom prijatnom kutku u negdašnjoj zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu prvenstveno namenjenom pasioniranim ljubiteljima teatra. Teatar Krug 101 otvoren je 10. decembra 1970. izvođenjem drame u tri slike I smrt dolazi na Lemno Velimira Lukića, u režiji Arse Jovanovića. Predstave na toj sceni počinjale su obično u 20.30 časova redovno pred popunjenim gledalištem koje je imalo 101 mesto polukružno postavljeno u tri reda. Na kružnoj pozornici igrale su kamerne predstave. Krug 101 projektovao je scenograf Miomir Denić u četvrtastoj prostoriji bivše Male scene Narodnog pozorišta, smeštene na petom spratu. „Na Krugu 101 beogradskog Narodnog pozorišta igra se Beograde, dobro jutro Dušana Radovića. Od sinoć i Znakovi pored puta Iva Andrića. (…) Inače, što se predstave Znakovi pored puta tiče, treba reći da su Petar Banićević, Ksenija Jovanović, Nada Blam, Danilo Lazović, Raša Simić i Gorjana Janjić vrlo korektno saopštili tekstove Iva Andrića koje su u predstavi uobličili Sveta Lukić, kao autor dramatizacije i Predrag Dinulović kao reditelj. Da je vredan doprinos ovom scenskom kazivanju i kompozitora Ivane Stefanović. Da će predstava verovatno ponoviti popularnost koju su Andrićeva razmišljanja imala u dnevnoj i nedeljnoj štampi. Ali da je, čak i najvećim zaljubljenicima ovih tekstova, ipak bolje da ih u samoći čitaju“ – zapisao je i izgovorio pred mikrofonom Radio Beograda 2 pozorišni kritičar Dejan Penčić Poljanski u emisiji Kulturni dnevnik, 27. decembra 1978.

Kada je 1995. godine Ljubiša Ristić u staroj i napuštenoj beogradskoj Šećerani priredio svoj YU fest, najpre su premijerno izvedeni Brehtovi Bubnjevi u noći u režiji Saše Gabrića. Druga predstava bila je Gospođica po Andriću u Ristićevoj režiji. „Umesno je pretpostaviti da je i neka vrsta dramatizacije njegovo delo. Zašto neka vrsta dramatizacije, a ne dramatizacija? Stoga što već uistinu postoji prirodan zamor materijala neprekidne potrebe da se ponavljaju lekcije koje nažalost nisu valjano savladane. Pozorišni čin ne nastaje tako što jednostavno postavimo glumca na scenu i damo mu prozni tekst. To je, ma koliko glumac bio ubedljiv, uvek i samo literatura koja se izgovara. Nije drama. Drama podrazumeva dijaloško sučeljavanje, razvoj, ne samo kroz reči, već najpre kroz događanje. Trčanje, svlačenje, oblačenje, šminkanje – to su proste fizičke radnje, a ne pozorišno događanje. Ono što je dramski događaj ne može se prepričati. Zbog toga je izostala osnova za ovu predstavu. I, ma koliko da se trudila Tatjana Žerajić u naslovnoj ulozi, ma koliko da je bilo ubedljivo pevanje Ane Kostovske, izostalo je pozorište“ – zapisao je Vladimir Arsić, pozorišni kritičar Radio Beograda 1 i izgovorio u emisiji Dnevnik, 30. avgusta 1995.

Gospođicu je prikazalo 2013. godine Jugoslovensko dramsko pozorište u režiji i scenografiji Gorčina Stojanovića. Ovo izvođenje proteklo je u znaku odlične glumačke kreacije Nataše Ninković, koja je tumačila glavnu junakinju Rajku Radaković. Ona je uspela da udes zle sudbine lika koga je Andrić balzakovski prikazao podrobno i analitički postupno i prodorno predstavi kao proces što se razvija od prihvatanja očevoga zaveta da štedi i ne troši više od onoga što je zaradila, preko doslednog sprovođenja tih pravila u burnom vremenu Prvog svetskog rata, svakako nepogodnom za normalno poslovanje, sve do robovanja želji da se uvek ostvari profit, ali da se pri tome uštedi na svemu. Nataša Ninković je vanredno sugestivno na sceni oživela lik Rajke Radaković, prikazavši nam svu tragičnost njene sudbine koju je prouzrokovala opsesivna privrženost štednji i tvrdičenju. Da Andrićevo delo neprestano zanima naše pozorišne stvaraoce dokaz je učestvovanje Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 2017. godine na 62. Sterijinom pozorju sa predstavom Na Drini ćuprija, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, a kojoj je dodeljena nagrada Okrugloga stola kritike i nagrada publike.    

[/restrict]