ИВО АНДРИЋ НА ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ

Уз 125. годишњицу рођења нашег нобеловца

Иако није писао за сцену, Иво Андрић (1892–1975) волео је позориште и веома се занимао за њега: као што је познато, низ година био је председник Савета Југословенског драмског позоришта у Београду, а председавао је и првом сазиву Главнога одбора Стеријиног позорја у Новом Саду; Драматизована Проклета авлија најизвођеније Андрићево дело на нашим сценама

Још у младости, боравећи за време Првог светског рата у Загребу, Иво Андрић друговао је са људима из театра, нарочито са глумцем и редитељем Ивом Раићем, те с песником и драматичарем Ивом Војновићем, кога су пријатељи избавили из интернације и сместили у болницу. Ту су га Раић и Андрић често посећивали: први му је саопштавао вести из града и из театра, док га је други одушевљавао својим медитацијама. У дугим разговорима маштали су како ће по завршетку рата преузети сплитски театар где би Војновић био писац, Раић главни режисер а Андрић драматург. Када је 1918. године Андрић објавио своје поетске записе Ex ponto, Иво Војновић послао је ту књигу свом брату Лују, иначе историчару и књижевнику, с напоменом: „Шаљем ти и дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади катол. Србин из Босне, идеални младић, Иво Андрић, 26. год. затворен 3 год. по свим могућним тамницама, гдје је добио туберкулозу. Он је сад овдје на челу ’Књ. Југа’ мој свакидашњи друг, једна од најбољих и најрафиниранијих душа што сам игда нашао.“

Као што се зна, Војновићеве замисли о делању у сплитском театру нису се оствариле. Ипак, драматизованом приповетком, Андрић ће, у међуратном периоду, доспети на сцену сарајевског Народног позоришта. Наиме, 18. јануара 1934. године у том позоришту изведена је премијера драме у четири чина с прологом Аникина узбуна, коју је по нобеловчевој приповеци сценски обрадио и режирао Боривој Јевтић, док је музику по народним мотивима компоновао Белуш Јунгић, који је био и диригент.

Близу три деценије требало је да прође да се једно друго Андрићево дело нађе на позорници. Наиме, 1962. Југословенско драмско позориште приказало је Проклету авлију у драматизацији Јована Ћирилова и режији Мате Милошевића. У питању је дужа приповетка или, можда је боље рећи, кратки роман који се разликује од Андрићевих обимних романа хроника, али се с њима додирује будући да проистиче из истог искуства и садржи исту поруку као и они. У суштини Проклета авлија је парабола о подељености света и, у исти мах, о истоветности људских судбина. У основи ово Андрићево дело садржи низ прича о људима из разних средина и времена које излажу наратори пребацујући се вешто и неосетно из различитих времена све до тренутка приповедања које, сагледано у целини, доноси најдубље пишчеве хуманистичке поруке, због чега ово остварење многи сматрају за његов духовни тестамент.

[restrict]

АДАПТАЦИЈА – БОЛНА ОПЕРАЦИЈА Овако је Ели Финци, позоришни критичар Политике, дочекао поменуто извођење: „Стављање Проклете авлије Иве Андрића на сцену резултат је једне кобне заблуде: да се једно прозно дело, које има своје законе пропорција и димензија, без по муке може, руком техничке вештине, преточити у аутентичну драмску материју. У ’сценском приказу’ Андрићевог романа, који је ’приредио’ Јован Ћирилов, готово и да нема, формално посматрано, знатнијих одступања од класично срезаног Андрићевог текста. Ту су и бизарне личности, са својим особеним формулама судбине, и шкрти дијалози, сабијени у синтезе суштина, и поетске контемплације о краткотрајности и безначајности људског трајања у несагледивим токовима живота. Па ипак се онај прави Андрић, Андрић једне потресне метафоре живљења, која је сва од пређе реалности, а опет и поетски имагинативна, готово не да ни сагледати. Као да је сва поезија, што неухватљиво сјаји у тајним дубинама речи, у том техничком претакању наративних у драмске токове, истекла кроз невидљиве шупљине и отворе.“

Дабоме, Ели Финци није био задовољан ни редитељским поступком за који се определио Мата Милошевић. Наиме, према његовом мишљењу, нехотичном драматуршком изневеравању, чији је корен у безазленој наивности, придружило се у реализацији и режијско и глумачко извитоперавање, тако да је ова Андрићева прећутна метафора живота приказана као инфернална, обиљем драстичних натуралистичких појединости претрпана визија истинског затворског пакла. Међутим, Слободан Селенић, позоришни критичар листа Борба, имао је донекле другачије мишљење. Пошто је констатовао да није нимало чудно што је за позоришнога човека Проклета авлија била племенити изазов и провокативни повод за представу, овај критичар указује: „Читајући је са страшћу, и са удивљењем откривајући подводни свет мудрости испод површине привидно скромних димензија, он је осетио жељу да мисаоне и искуствене брзаке који се стичу и пригушено комешају испод Андрићеве мирне нарације, разоткрије средствима театра, каже их на нов начин и са новом убедљивошћу.“ Потом је Селенић оценио да је Јован Ћирилов свој посао приређивача Андрићевог текста за сценско извођење, које треба широки круг гледалаца да упозна са једним ванредно значајним делом наше литературе, обавио без прерађивања формалне суштине тога дела и то интелигентно и веома вешто, што је свакако са становишта једне позоришне куће и веома корисно, да би истакао како Проклета авлија у тако приређеној форми пружа могућност остварења сасвим занимљиве и лепе представе. У закључку Селенић истиче: „Адаптација дела је, уопште узев, једна болна операција и сва дела литературе не могу да јој се подвргну. Велико је питање зато да ли је са Андрићевом Проклетом авлијом могло да се учини ишта више него што је Ћирилов учинио. Ја мислим да није, а може да докаже супротно само адаптација која би успела у томе, и која би у много чему морала да буде нова креација вишеструко независна од Андрићевог текста, и тек кроз ту независност – Андрићевом тексту верна. Склон сам зато да уживам у представи Југословенског драмског, коју је омогућило изравно приређивање Андрићевог текста за сцену и да у приређеном материјалу тражим његове позоришне вредности.“

По Селенићевом мишљењу редитељ Мата Милошевић овом представом реализовао је успео експеримент у домену изучавања могућности и природе колективне театарске игре, „акценат је на некој врсти благе експресионистичке спектакуларности – на покрету уместо на драматуршкој логичности, на боји уместо на композицији, на сугерисању смисла средствима позорнице уместо речима које доживљавају своје позоришно објашњење, на амбијенту пре него на карактеру, на колективном уместо на појединачном. Народно позориште у Нишу премијерно је приказало Проклету авлију 17. априла 1979, у адаптацији Марислава Радисављевића и Љубодрага Милошевића, који је и режирао представу. Судећи по броју изведених реприза – било их је укупно 19 током 1979. и 1980. године, може се закључити да је нишка публика добро примила Проклету авлију.

КАРАЂОЗ ЗА СВА ВРЕМЕНА Крушевачко позориште приказало је 3. септембра 1999. Проклету авлију у адаптацији, режији и сценографији Небојше Брадића. О тој представи писао је Петар Волк у Илустрованој политици: „Брадић се осећао охрабрен искуством које је стекао драматизацијом романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, а и подстакнут схватањима Јована Ћирилова као драматурга и сасвим објективним опсервацијама Борислава Михајловића Михиза, створио је доста произвољну и скучену драматизацију у којој се сва пажња концентрише само на ликове фра Петра, Ћамила, Хаима, Невиног и у први план истиче личност Карађоза. Остали ликови и оне бизарне, али изузетно важне појединости нису га, изгледа, занимали.“ Волк даље истиче: „Тај Карађоз је доминантан захваљујући сјајном тексту Иве Андрића и изузетно прецизној интерпретацији Небојше Дугалића. Млади глумац делује чудновато али аутентично: спорих покрета, циничан, на тренутке агресиван, необичан, грицка семенке и непрекидно је двосмислен, као да се и сам налази на ивици лудила.“

Присећајући се ове представе Крушевачког позоришта не можемо а да не истакнемо стилски коректну и веома уједначену игру свих глумаца, који су деловали као идеално склопљен ансамбл. Бранка Криловић писала је у Политици о овој изузетно успелој представи: „У редитељском приступу Небојше Брадића има нечег од оног елитног, добро контролисаног, андрићевског држања које као да сугерише: све ће бити кад буде, како бити мора, ни брже ни другачије… У најновијој верзији Проклете авлије метафорика Андрићевог дела разлаже се и наново структурише кроз неколико планова, најпре сценографски: у Авлију се долази и из ње излази кроз процеп, а тло под ногама је од решетака те је сваки корак звучни подсетник на то где си и који мрак прети… Музика Исидоре Жебељан успоставља вибрантно поље у којем се позната литература претапа у сазвучја комбинована од тишина које цвиле и звоњаве за узбуну. Кључна снага су њени глумачки домети. Пре свега уочава се невероватна хармонија ’снага’ с обзиром на то да је реч о мушкој представи са великим хијерархијским дијапазоном како у погледу важности ликова, тако и у погледу већ оствареног глумачког рејтинга и животног искуства. (…) Андрић би се изненадио кад би видео да цела књига може стати у једног човека, да се једним ликом могу сажети сва зла и болести и множине. Јер, Карађоз Небојше Дугалића, то је, на моменте, цела Авлија… Заточеник самог себе, омражен у Авлији, омражен и у сопственом телу које је тесно за његов болесни ум и дегенеричну тактику. Борба Карађоза са затвореницима ништа је у односу на борбу са властитим гресима и кривицама… Бар неко време, глумачки домети на нашим сценама мериће се Дугалићевим Карађозом…“

ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСУ САВЛАДАНЕ На 45. Стеријином позорју (2000. године) ово крушевачко извођење Проклете авлије награђено је као најбоља представа у целини и као укупан ауторски пројекат (режија и драматизација), док је награда Округлога стола критике за најбољу улогу припала Небојши Дугалићу за интерпретацију Карађоза.

„За Круг 101 Народног позоришта Света Лукић од текстова из Андрићевих Знакова поред пута начинио драму писца који се обрачунава са својим животом, својим јунацима и својим сновима. Могло би се поставити питање: шта ће Знакови поред пута, једна од најлепших и најумнијих књига које знам, уопште на позорници? Писани у осами, они треба да буду и читани у осами. Али провели смо једно вече слушајући смирену и мудру Андрићеву прозу чудесне лепоте, па не треба постављати сувишна питања онима који су нам то уживање приредили“ – ове редове написао је Јован Христић у својој позоришној хроници објављеној у часопису Књижевност. Данас, када се они читају, подсећају нас на представу која се 1978. изводила на сцени Круг 101, једном пријатном кутку у негдашњој згради Народног позоришта у Београду првенствено намењеном пасионираним љубитељима театра. Театар Круг 101 отворен је 10. децембра 1970. извођењем драме у три слике И смрт долази на Лемно Велимира Лукића, у режији Арсе Јовановића. Представе на тој сцени почињале су обично у 20.30 часова редовно пред попуњеним гледалиштем које је имало 101 место полукружно постављено у три реда. На кружној позорници играле су камерне представе. Круг 101 пројектовао је сценограф Миомир Денић у четвртастој просторији бивше Мале сцене Народног позоришта, смештене на петом спрату. „На Кругу 101 београдског Народног позоришта игра се Београде, добро јутро Душана Радовића. Од синоћ и Знакови поред пута Ива Андрића. (…) Иначе, што се представе Знакови поред пута тиче, треба рећи да су Петар Банићевић, Ксенија Јовановић, Нада Блам, Данило Лазовић, Раша Симић и Горјана Јањић врло коректно саопштили текстове Ива Андрића које су у представи уобличили Света Лукић, као аутор драматизације и Предраг Динуловић као редитељ. Да је вредан допринос овом сценском казивању и композитора Иване Стефановић. Да ће представа вероватно поновити популарност коју су Андрићева размишљања имала у дневној и недељној штампи. Али да је, чак и највећим заљубљеницима ових текстова, ипак боље да их у самоћи читају“ – записао је и изговорио пред микрофоном Радио Београда 2 позоришни критичар Дејан Пенчић Пољански у емисији Културни дневник, 27. децембра 1978.

Када је 1995. године Љубиша Ристић у старој и напуштеној београдској Шећерани приредио свој YU фест, најпре су премијерно изведени Брехтови Бубњеви у ноћи у режији Саше Габрића. Друга представа била је Госпођица по Андрићу у Ристићевој режији. „Умесно је претпоставити да је и нека врста драматизације његово дело. Зашто нека врста драматизације, а не драматизација? Стога што већ уистину постоји природан замор материјала непрекидне потребе да се понављају лекције које нажалост нису ваљано савладане. Позоришни чин не настаје тако што једноставно поставимо глумца на сцену и дамо му прозни текст. То је, ма колико глумац био убедљив, увек и само литература која се изговара. Није драма. Драма подразумева дијалошко сучељавање, развој, не само кроз речи, већ најпре кроз догађање. Трчање, свлачење, облачење, шминкање – то су просте физичке радње, а не позоришно догађање. Оно што је драмски догађај не може се препричати. Због тога је изостала основа за ову представу. И, ма колико да се трудила Татјана Жерајић у насловној улози, ма колико да је било убедљиво певање Ане Костовске, изостало је позориште“ – записао је Владимир Арсић, позоришни критичар Радио Београда 1 и изговорио у емисији Дневник, 30. августа 1995.

Госпођицу је приказало 2013. године Југословенско драмско позориште у режији и сценографији Горчина Стојановића. Ово извођење протекло је у знаку одличне глумачке креације Наташе Нинковић, која је тумачила главну јунакињу Рајку Радаковић. Она је успела да удес зле судбине лика кога је Андрић балзаковски приказао подробно и аналитички поступно и продорно представи као процес што се развија од прихватања очевога завета да штеди и не троши више од онога што је зарадила, преко доследног спровођења тих правила у бурном времену Првог светског рата, свакако непогодном за нормално пословање, све до робовања жељи да се увек оствари профит, али да се при томе уштеди на свему. Наташа Нинковић је ванредно сугестивно на сцени оживела лик Рајке Радаковић, приказавши нам сву трагичност њене судбине коју је проузроковала опсесивна приврженост штедњи и тврдичењу. Да Андрићево дело непрестано занима наше позоришне ствараоце доказ је учествовање Српског народног позоришта у Новом Саду 2017. године на 62. Стеријином позорју са представом На Дрини ћуприја, у адаптацији и режији Кокана Младеновића, а којој је додељена награда Округлога стола критике и награда публике.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *