DA LI SE SA KOCA NAJDALJE VIDI?

Opora pesnička hronika Cere Mihailovića

Snažna i dosledna kritika duhovne i društvene situacije vremena u stihovima ovog značajnog srpskog pesnika ne iscrpljuje se sama u sebi već dopušta širok dijapazon osećajnosti: od žustrih satiričnih do melanholičnih tonova

Zbirka pesama Pogled sa koca Miroslava Cere Mihailovića jedna je od onih pesničkih knjiga u kojima se čitalac susreće sa snažnom, oporom i doslednom kritikom duhovne i društvene situacije vremena, ali kritikom koja se ne iscrpljuje sama u sebi već dopušta širok dijapazon osećajnosti: od žustrih satiričnih do melanholičnih tonova. Otuda ovo kritički angažovano poduzeće ipak zadržava svoju lirsku suštinu, ne dopuštajući kritičkom glasu da postane samodovoljan, što se često dešava kada angažovana poezija postane sama sebi svrha i pređe u manir.

[restrict]

Pogled sa koca sastoji se od pet celina, a treba im pridodati uvodnu „Ono ovde“ i „Prazna strana“ – one kritičkom angažmanu zadaju koordinate lirske motivacije unutar kojih treba da se kreće. Pesma „Ono ovde“ pokušaj je posrednog lirskog imenovanja društvene situacije lirskog Ja, koja se kroz ulomke lokalnog kulturnog i literarnog nasleđa može poistovetiti sa realnim, geografskim Vranjem, obitavalištem pesnika. No pojedine slike govore da ovde nije presudno reč o Vranju već o širim, kolektivnim prostorima u kojima pesnik obitava, dakle o društvu koje je nasledilo kulturu i književnost srpskog jezika: „ovaj mit od laži očaja i mraka / sliva se niz jezik, kulja iz budžaka // tako traje farsa tako živi čudo / to što jeste – nije ali jeste ludo.“

Citirani stihovi ukazuju na problem koji Mihailović, katkad pevajući o konkretnijim, katkad o apstraktnijim degradiranim pojedinostima, uglavnom dotiče: neautentičnost naše (kolektivne) egzistencije. A upravo ona, neautentičnost, strana je poeziji kako je Mihailović razume: „život ima onu drugu stranu / stih poštuje samo živu ranu“ („Prepisavić“). Međutim, šta bi bila živa rana kritički orijentisane poezije?

Jer, „živa rana“ kao metafora ukazuje na neki nedostatak, bol koji ne jenjava i izaziva stvaranje poezije, dakle izvesno usecanje u srž egzistencije, koja je uvek lična. Zato bi bilo nedostatno svoditi razloge Mihailovićevog oporog kritičkog stiha samo na aktuelnu kolektivnu situaciju i sistem vrednosti. Kada pesnik peva „sa Srbijicom šta je / ima li je gde je / ko leže njeno jaje / i njeno proso seje“ („Pužja posla“), poreklo ovih stihova nije u Mihailovićevoj projekciji sopstvenog nezadovoljstva na nacionalni nivo, kako bi savremeni kritičari nacionalnog sentimenta mogli da istaknu, već što je nacionalna pripadnost deo pesnikove najdublje srži. Tek na taj način, kolektivno iskustvo može biti lična živa rana koja zavređuje ulazak u poeziju.

Međutim, i iz ličnog i iz kolektivnog iskustva potreban je opštiji plan koji omogućava poeziji da se usidri u širim pesničkim horizontima, dakle da bude povezana i sa kulturno-civilizacijskim okvirima koji joj daju univerzalnost. Na tom planu pesnici biraju različite tradicije, a Miroslav Cera Mihailović odabrao je hrišćansku, i stoga što je deo nacionalne kulture i možda pre što baš ova komponenta savremenoj nacionalnoj situaciji nedostaje: „nožem na muža nožem na oca / srce u stranu pogled sa koca // u bivše snove bivše oko / sečivo slazi preduboko // ta strašna slika svoj na svoga / ne može biti da je od Boga“ („Ljubav“). Uzrok tmuše neautentičnosti, nagoveštene uvodnom pesmom, ispostavlja se kao posledica prebivanja u neprosvećenom stanju, shvaćenom u hrišćanskom značenju pojma prosvećenosti kao prosvećenosti božanskom ljubavlju, istom kojom je Sveti Sava pomirio zavađenu braću na povratku sa Svete Gore, ljubavlju koja nije i ne može biti ograničena na opseg jednog naroda, ali bez koje ne samo narod već ni njegova najmanja ćelija (ovde predstavljena motivima porodice) ne može opstati. Istovremeno, upliv novozavetne ljubavi u pesnički tekst omogućava da i samo pevanje o kolektivnom posrnuću izbegne ono što pokušava da kritički sagleda – neautentičnost, jer ukoliko se nasrće „nožem na muža nožem na oca“, onda ne može biti da je jedini razlog rasapa neko Drugi, stranac (NATO) koji je bacio uranijum od kojeg se rađamo „sa sakatim trupom“ („Beše“).

Ipak, posle čitanja ovih stihova nameće se pitanje može li se, ako se kritički akcentuje ono neautentično, uopšte izraziti ono što živom ranom nedostaje, dakle ono sušto? Upravo tu naš kritički pesnik stiže na mesto mnogih svojih prethodnika, mesto susreta sa neizrecivim: „nedostaju prave reči / ona slove što se gube / pa nestanu skliznu zbrišu / vrh jezika kad zasvrbe“ („Prazna strana“). I tek tu kritički govor postaje dostojan poezije jer zahteva nemoguće – nadomestiti prazninu u onome opipljivom i stvarnom u ime punoće smisla koji se ne može iskazati.        

[/restrict]