Ко кога замајава? ЕУ Србију или Србија Русију? Москва Београд или Београд Вашингтон? Власт и опозиција, газећи све демократске норме, грађане Србије? И где су давно обећани мигови? Какви год били одговорни, јасно је да је српска политика на корак од тога да се насуче у плићаку манипулације
Појам „наоружана неутралност“ рођен је 1780, у јеку Америчког рата за независност. Када је Лондон покушао да забрани страним силама да тргују са његовим побуњеним колонијама, Русија је одговорила одлуком да се, не мењајући политику неутралности, оружано супротстави страни која буде угрожавала њене економске и друге интересе. Петроград је тако начелно послао поруку свима – а у пракси Енглезима који су узели за право да дрско намећу другима своју вољу – да ће било какав агресиван притисак на Русију да се дистанцира од једне стране у сукобу, њу навести да се баш њој прикључи. Уместо да се у складу са својим могућностима а у духу прокламоване неутралности колико-толико тиме инспирише, Србија већ годинама води политику „неутралности на коленима“.
[restrict]
СЛАГАЊЕ У НЕСЛАГАЊУ Ретко када се сложим са потком геополитичких текстова аутора са којима имам опречне стратешке оријентире. Тако је умногоме било док сам пре неки дан читао анализу „Србиja измeђу НATO и Русиje – рeaлнoст прoтив eмoциja“ написану за портал „Демостат“. Њен аутор је Драган Јањић, главни и одговорни уредник агенције „Бета“. А несумњиво тачно каже: „Влaдajућe гaрнитурe у прoтeклих дeсeтaк гoдинa упaдљивo избeгaвajу дa гoвoрe o ствaрнoм нивoу oднoсa сa НATO, сa jeднe, и Русиjoм с другe стрaнe, стрaхуjућу дa би тo мoглo лoшe дa утичe нa њихoв рejтинг у знaчajнoм дeлу бирaчкoг тeлa кoje гajи пoзитивнe eмoциje прeмa Русиjи.“
Док важне ствари прећуткују, а с друге стране позерски грме на рачун појединих западних сила стварајући медијску слику да су с њима на ивици сукоба, наши владајући политичари раде другачије. Да поново цитирам Д. Јањића: „У ствaрнoсти, Србиja сe приближилa НATO вишe нeгo икaдa у истoриjи. У прoтeклих пeт гoдинa oдржaнe су, рeцимo, чaк 44 вeжбe сa СAД, a сa Рускoм Фeдeрaциjoм сaмo шeст. У oквиру сaрaдњe Пaртнeрствo зa мир, Србиja je учeствoвaлa у укупнo 23 вeжбe. Свe вeжбe oдржaнe су нa тeритoриjaмa члaницa НATO, a зa идућу гoдину плaнирaнo je дa првa тaквa вeжбa будe уприличeнa нa тeритoриjи Србиje.“
Из Јањићевог текста провејава да је то, само по себи, добро. С тим се наравно не слажем. Но потписао бих следеће речи: „Нaрoд je свaкaкo тaj кojи трeбa нa крajу дa бирa и oдлучуje, aли нaрoд тaкoђe зaслужуje дa му сe пoнудe jaсни и oтвoрeни aргумeнти, кao и oбjaшњeњa o мoгућим пoслeдицaмa oвaквe или oнaквe oдлукe. Нaрoд зaслужуje дa будe дeo цeлe причe, a нe прeдмeт мaнипулaциje eмoциjaмa, сa циљeм дa сe дoбиje нeки прoцeнaт глaсoвa.“ Аутор, иако се чини да се слаже са геополитичким правцем у коме испада да власт води Србију, очито не прихвата манипулативни, по демократију погубан начин, на који се то чини. То заслужује признање. Али вратимо се „реално-емотивном“ положају Србије између НАТО и Русије, где се не слажемо.
РЕАЛНОСТ И ЕМОЦИЈЕ Ту се преплићу, и то вишеслојно, реалност и емоције. Не ради се о њиховом пуком сучељавању. Поготово не на начин да је опредељење за стратешку сарадњу са Русијом емотивно, док је, наводно, реалност таква да указује да је рационално заговарати НАТО оријентацију пошто смо окружени земљама чланицама или НАТО клијентима и будући да већина Срба своју индивидуалну бољу будућност везује за Запад.
Уопште није у супротности то што, како анкете показују, „Русиjу вoлимo, aли бисмo мaхoм жeлeли дa живимo у зeмљaмa кoje су члaницe Eврoпскe униje (EУ) и НATO“. У оба случаја ради се о сагледавању интереса у контексту реалности. У првом случају, националних, у другом личних. Да кренемо од последњег. Нема сумње да су западне земље богатије и боље уређене од Русије, те су већини Срба који прижељкују да се преселе на неке друге меридијане привлачније од Руске Федерације.
С друге стране, већина Срба свесна је зла које нам је учинио НАТО и онога што нам и даље раде водеће западне земље, односно чињенице да је Русија кључни инострани фактор одбране оно мало преосталих наших националних интереса. Хајде сада чак и НАТО агресију да ставимо на страну, те се фокусирамо на оно што још у току. Без руског права вета Косово би одавно било примљено у ОУН, те да Москва не лобира у Африци, Азији и Јужној Америци против нових признања тзв. „независности“ наше сецесионистичке покрајине, број држава које би је признале био би већи. Слично стоје ствари и са Републиком Српском.
Док Запад упорно ради у прилог централизације БиХ и свођења РС на пуку административну форму, Русија доследно брани Дејтонски споразум и ту потврђену државност Српске. То ради делујући кроз Веће за имплементацију мира и на друге начине, амортизујући ударе на Бањалуку. Из свега реченог јасно да је рационално да Београд настоји да са Москвом гради савезничке односе. Тако брани свој, а не руски територијални интегритет, као и опстанак западне српске државе која је део БХ сложене заједнице, а не руске позиције у вези са Кримом.
Русија то од нас и не тражи док нам, свакако и из својих интереса, пружа подршку у вези са поменутим питањима која за нас имају огроман значај. А ако се ствари посматрају и строго формално, без трунке националних емоција, ту је Устав Србије према коме је КиМ не само састави део наше државе већ и лакмус папир патриотског и одговорног деловања власти (преамбула), односно наша земља је дефинисана као матична држава српског народа (члан 1) са обавезама које из тога произлазе у вези са заштитом српских интереса ван њених граница.
ПАРАМЕТРИ (НЕ)ЛОГИЧНОСТИ Логично је да Срби имају позитивне емоције и према себи, према свом народу и земљи, а да рационално промишљају како што боље да задовоље и личне и и националне интересе. Нелогично би било да поступајући у том светлу желе руски уместо норвешког стандарда и улазак у НАТО, а не стратешко партнерство са Руском Федерацијом. При томе се ту и не ради о уласку у руски војни савез ОДКБ већ само о развоју истинске неутралности као довољне платформе за функционалне и конструктивне односе са Москвом.
Кремљ од Србије, да поновим, не тражи да подршку нашој косовској политици плати потпором руском ставу у вези са Кримом, Абхазијом или Јужном Осетијом. Москва, схватајући нашу геополитичку и економску позицију, не замера нам што смо о тим питањима, иако тихо, на позицијама као и Запад. Кремљ не прави проблем што смо прошле године довели ниво односа са НАТО до максимума који може да има нека држава која није чланица тог пакта, те за западним блоком имамо неупоредиво интензивнију сарадњу него са Русијом. Једино од нас очекује да с њом одржимо какву-такву одбрамбену сарадњу и повучемо још покоји стратешко-партнерски потез.
Русија је свесна у каквом се окружењу налазимо и не жели да нас гура у проблеме. Полази од наше немиле реалности. Ипак, са наше стране макар симболички очекује потврду пријатељства. Официјелна Србија, додуше, њега реторички стално изражава, али то у условима када чини велике уступке НАТО ипак није довољно. Зато а не из некаквих војних или шпијунских разлога, Кремљ инсистира да, рецимо, седморо његових грађана стационираних у руско-српском хуманитарном центру у Нишу, добију имунитет. Не тражи да са Русијом – што би било сасвим примерено нашој неутралности – закључимо опсежни споразум као што је СОФА, који имамо са Америком а којим смо њеној војсци дали готово већа права него да смо ушли у НАТО. Тражи тек делић тога.
ПОЗИЦИЈА РУСИЈЕ Док нас Запад мрцвари и уцењује, те тако од нас стално изнуђује неке уступке, Русија се понаша крајње коректно. Тако је и зато што је свесна да смо се крајем прошлог века ми опирали НАТО агресији и супротстављали америчком походу на исток, док је Јељцин са Вашингтоном колаборирао као што од 5. октобра 2000. чине наше политичке елите. При томе ми смо мали и слаби, а Русија је била и пре двадесетак година, као што је и сада, моћна и велика. Отуда, ако ми донекле (али не оволико колико то чинимо), исцрпљени свим оним што смо доживели, морамо да се довијамо да бисмо опстали, Русија то није морала да чини онако како је радила у не баш далекој прошлости.
Како год било, док нас Запад рекетира – од питања накарадне тзв. „нормализације“ односа са Приштином до сарадње са Северноатлантским пактом – Русија нашу државу или пак српску власт понаособ не уцењује. Нити Београду прети да ће променити став о питању Косова (што можда неки код нас и прижељкују да би добили изговор за тоталну капитулацију), нити делује на начин који погодује ономе што долази у асортиман обојених револуција. А лако би баш то могла. Српска јавност је доминантно патриотска и русофилска. Већим ангажовањем у медијској, НВО и политичкој сфери, Кремљ би лако могао озбиљно (али и контролисано) да угрози рејтинг актуелне власти и тако подстакне њену кооперативност.
Поготово у околностима када је велики део наше јавности незадовољан политиком Београда према НАТО, Приштини, Црној Гори (где се над Србима спроводи идентитетски геноцид док Србија ћути), као и сувише уздржаном подршком РС. То што је патриотска Србија пасивна па и спремна на сарадњу са влашћу, умногоме је плод и њеног односа са Москвом. Многи резонују да ваљда Русија зна шта ради и зашто то чини. Када Путин скоро експлицитно подржи Вучића на председничким изборима у очима многих наглашено национално настројених Срба, власт је добила својеврсну „индулегенцију“ за оно што јој се замера.
ТРАГИКОМЕДИЈА О МИГОВИМА Тако смо стигли до шпанске серије о руској донацији шест авиона Миг-29 које би Србија заједно са четири наше садашње летелице истог типа модернизовала о свом трошку, као и 60 тенкова и оклопних возила по многим параметрима (електроника, ракетни оклоп) бољих од оних које сада имамо. То наоружање од нас неће направити велику силу, али оно, поготово авиони, нашој технички истрошеној војсци преко је потребно. Уз то напаћеној нацији подиже морал. Но иако је наоружање одавно требало да нам буде испоручено, оно не стиже. Разлози за то нам нису саопштени.
Да ли се ради о томе да наше „пријатељско“ НАТО окружење не допушта транспорт авиона, тенкова и оклопних возила из Русије у Србију? Или без обзира што је све на врху договорено, неко код нас или Руса опструира аранжман на нижем нивоу? Коначно, да се не ради о томе да је донација наоружања неформално повезана са договором око давања имунитетима Русима стационираним у хуманитарном центру у Нишу? Можда је Београд, пред изборе, преломио да то уради, а сада, суочен са претњама из ЕУ и САД, избегава да испуни обећање? Ништа не тврдим већ се само питам.
Кроз призму тих питања можемо да се вратимо свим поменутим, стварним или лажним, нашим дилемама око геополитичког пута. И да власт није имала интерес да добије изборну подршку, односно пропагандно средство за комуникацију са грађанима, око Ниша је већ увелико требало изаћи у сусрет Русима. То је најмање што можемо да урадимо у циљу даљег унапређена односа са Москвом, што је кључно значајно за нас у околностима када Запад не показује намеру да мења однос према нашим виталним интересима.
КОМИРАЊЕ ЈАВНОСТИ Овако ствари стоје стратешки. Тактички, има смисла одмеравати ствари тако да наши поступци – мотивисани сопственим интересима – изазову што мању реакцију Запада. У складу с тим требало је Русима, када смо прошле године дали велике уступке НАТО, упоредо доделити имунитет за Ниш. Зашто тако није учињено, није ми јасно. Али ми је јасно да су се односи са Москвом, без обзира на међусобно тапшање по рамену, макар у некој мери искомпликовали. За сада испод застора а питање је докле ће тако бити.
Заређала су наша патетична заклињана у ЕУ пут, чудне и до краја неразјашњене изјаве премијерке Брнабић у вези са Русијом, магловита председничка посета Вашингтону, недефинисана најава отварања дијалога о Косову. Ту су и медијске, несумњиво дириговане, спекулације о томе да нам Американци такође нуде авионе; да је Србија готово добила значај рајске долине око које се надмећу Руси, Американци, Немци, Кинези, Турци; да ЕУ захтева затварање хуманитарног центра у Нишу чак и у садашњем формату (без имунитета) као услов за наставак тзв. европског пута Србије. Укратко, уместо конкретних одговора на озбиљна питања добијамо нови торнадо дезинформисања и збуњивања јавности.
Докле тако? Како је Д. Јањић с правом констатовао: „Нaрoд зaслужуje рeспeкт, a нe мaнипулaциjу.“ Понудимо му своја виђења и аргументе за њих, па нека одлучује. Али многи политичари знају да за њих то може да буде опасно. Зато уместо рационалног приступа иду линијом ирационалног обрађивања јавности. То Србији ништа добро неће донети. И не мислим ту сада на „кување жабе“ које може да нас миц по миц, уз проруску и националну реторику, доведе у НАТО загрљај и још даље од Косова и РС. Неће се то баш тако лако десити, али може да се догоди да лонац у коме нас кувају експлодира. Благи социјални протести који су почели да се дешавају тек су наговештај национално-социјалног, али и демократског таласања које може да проструји Србијом. Нека се нико не заварава да то не може да се догоди. Срби су много пута у историји деловали коматозно пре него што би се изненада дигли.
НУЖНОСТ ДЕМОКРАТСКОГ ДИЈАЛОГА Да се то не би догодило, али и да би се прекинуо процес менталног и сваког другог труљења нације, време је да се окренемо демократском дијалогу каквог у Србији већ дуго, дуго нема. Правом, а не режираном, аутентичном, а не срачунатом на то да буде покриће за готова решења. Наравно, дијалогу заснованом на аргументима, а не на лажима. Њих ће увек бити у политици, али питање је да ли су тотално доминантне па је све друго спрам њих маргинално. А када је тако то је погубно за сваку земљу. Не ради се ту, узгред буди речено, само о територијама, националном идентитету, традицији већ и о политичкој атмосфери примереној демократском систему и епохи у којој живимо. Постмодерно-тоталитарна лоботомија нације није добар основ ни за источни, нити за западни пут, као ни за грађански или национални концепт.
Уместо тога нека свако каже шта сматра да је најбоље за Србију и нека грађани одлуче шта нам је чинити. Али да би тако било, политичка елита мора нацију да погледа у очи и смогне храбрости да стане иза онога што стварно ради. Њој се то не чини јер је много лакше причати једно у Москви, друго у Вашингтону или Берлину, понашати се на један начин у опозицији, а на други начин када се уђе у власт, бити русофил пред изборе, а „ЕУ реалиста“ после њих. То све важи и за власт и за опозицију, односно за све чланове владајуће коалиције.
Нема ту партија и министара који су невини ма шта год интимно мислили и причали. Ако је власт за нешто одговорна, и они су као њен део. Крајње је време да сви схвате да ће на крају тако бити, колико год да време може да се купује, те да је моменат да ако већ причамо о националном дијалогу, онда њега искрено покренемо о свим важним питањима, а не само о Косову. И да се манемо манипулативних крајности, већ да покушамо да отворено решавамо (гео)политичке проблеме. Нисмо ми моћна Русија која је лансирала доктрину „наоружане неутралности“, али ни Занзибар који је пред британском флотом 1896. капитулирао за 45 минута. Или можда јесмо?
[/restrict]