TESTAMENT VELIKOG KOMEDIOGRAFA

Nušić pre osamdeset godina

Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem su društvu još uvek pojave drugoga i trećega  reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća, dakle, graditelji kulture, kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima, rekao je Branislav Nušić u svom čuvenom testamentarnom obraćanju javnosti 1937. godine 

U vreme kada se u Evropi već naslućivalo da će doći do ratnog sukoba, 5. decembra 1937, samo nešto više od mesec dana pre no što će umreti, Branislav Nušić je, iako bolestan, još u zavojima i nedovoljno oporavljen posle operacije, došao u dvoranu starog Univerziteta u Kapetan Mišinom zdanju, na osnivačku skupštinu Udruženja naučnika i umetnika oko kojeg su se okupili brojni ugledni stvaraoci, zastupnici antifašističkih uverenja, da bi im se sa govornice obratio na tom istorijskom skupu, a tako i čitavoj jugoslovenskoj javnosti, upućujući svoj poziv na solidarnost i zajedništvo u nastojanjima da se izmene i poboljšaju prilike u razvoju jednog kulturno mladog društva. Kao što je poznato, veoma umoran od života, Nušić, po savetu lekara, početkom te godine daje ostavke na sva predsedništva i članstva u raznim udruženjima, odrekavši se svakog javnog nastupanja, da bi, ovom prilikom, izazvan opštim prilikama u društvu i stanjem u kulturnom životu, sve to prekršio i došao na javni skup kojem se neposredno obratio. Tekst tog njegovog kratkog, ali jasnog izlaganja, posle nazvan Nušićev testament, nije sadržao samo ocenu tadašnjih prilika u našem kulturnom životu već i apel da se udruže sve domaće duhovne snage, jer će se samo jednom zajedničkom i istrajnom akcijom moći, intenzivnim kulturnim pregnućima, proširiti duhovne vrednosti u našoj sredini. Evo tog Nušićevog obraćanja u celini:

[restrict]

„Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u redove kulturom i napretkom daleko izmaklih naroda; spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti ne možemo dogledati ostvarenje tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama i materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem su društvu još uvek pojave drugoga i trećega reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća, dakle, graditelji kulture, kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima. Sem toga, mlada kultura, kao i mlada biljka za svoj razvitak i procvat traži atmosferu zračniju no što je ova koju joj naše podneblje nudi. Pod našim, tako često mutnim podnebljem, mlada se biljka ne može da razvije u stablo, niti da da punu cvast, kao što ni duhovno stvaralaštvo ne može doći do punog izražaja, te stoga mnoga reč ostaje nedorečena, mnoga misao možda neiskazana, mnogi tok presušuje na samome izvoru svome ili bar ne daje sve izobilje svoje duhovne moći.

„Ma koliko snažan duhom, pojedinac nije kadar ni svojim naporima ni eventualnim svojim ličnim uspesima da izmeni ove prilike; tek udružene sve duhovne moći, jednom zajedničkom i istrajnom akcijom, moći će kulturnim pregnućima da prošire duhovne vrednosti u našoj sredini i moći će da im obezbede značaj koji one imaju u razvitku jednog kulturnog mladog društva.“

DELO KOJE JE POMIRILO KRITIKU I PUBLIKU Valja imati u vidu da je ove redove, i te kako aktuelne i danas, Nušić ispisao posle uspeha komedije Pokojnik, poslednjeg scenskog dela koje je dovršio, a praizvedenog u beogradskom Narodnom pozorištu 18. novembra 1937. Pokojnik, komedija sa predigrom u tri čina, nakon premijere uglavnom mu je donela priznanja kritike i publike, prvi put posle toliko vremena, iako je i sada bilo izvesnih rezervi kritičara. Bio je to zaista jedinstven i redak slučaj priznanja piscu koji je godinama oduševljavao publiku, ali ne i kritiku, najblagotvornijim sredstvima, redovno izazivajući spontani smeh i aplauze. Uočeno je kako je Nušić ovim delom želeo da bude aktuelan, kako je želeo da ide u korak sa društvenim pojavama svoga vremena, što mu je u Pokojniku pošlo za rukom, tako da je ova njegova komedija označena kao društvena satira prvoga reda, uz to i veoma vešto scenski ostvarena. Kritika je ukazala da je Nušić ovde našao nove likove, da je stvorio nove tipove, koji su ponikli u životu posleratnog Beograda. Time je još jednom potvrdio svoju veliku moć uočavanja i opservacije karakterističnih društvenih pojava, kao i zapažanja presudnih u fiksiranju određenih tipova. Takođe, u Pokojniku je Nušić još jednom, po ko zna koji put, potvrdio nenadmašnu veštinu u stvaranju zapleta, kao i u vođenju promenljivog toka komedije, sa mnogo zanimljivih i neočekivanih obrta. Ali prizvuk nečeg sumornog oseća se u ovoj komediji; jedan disonantan ton, koji proizlazi iz činjenice da komedija ima svoj rasplet u samoubistvu i u pobedi mračnih sila jednog društva, uz zanemarivanje osnovnih etičkih normi i u sprezi sa najvišim pojedincima iz vlasti, što sve daje delu osobenu karakteristiku ozbiljnosti – upravo se zbog toga Pokojnik izdvaja od Nušićevih zabavnih komedija nastalih u periodu od 1931. do 1937. godine. „Nušić će nam ovoga puta, pored dobre komedije, ostaviti još i dvostruki dokument: s jedne strane podatke o moralu našeg vremena, u obrascima i primercima tipova koje je izvrsno izabrao i, s druge strane i naročito, najubedljiviji podatak o tome, koliko je i njega, jednog Nušića, vreme nagnalo da zaboravi na zabavljanje, da se zabrine, da se naljuti, da mesto meke gumene palice šale, uzme oštri bič prave i duboke satire. Ta trostruka vrednost, slivena u stvari u jednu – dobra komedija, analiza morala današnjice i transformacija Nušića – ostaje trostruka i po rezultatima: za pozorišni rezultat pravo osveženje, za publiku stvarna korist, za Nušića jedini pravi put kojim mora da ide dalje (ne samo u komediji, već i u zbilji – jer mu je njegova komedija pokazala, kako izgleda zbilja, i mi smo uvereni da Nušić neće sebe poreći).“ Ove redove napisao je Miloš Savković povodom praizvedbe Pokojnika u kritici objavljenoj u Srpskom književnom glasniku pod naslovom Harlekinova gorka grimasa, koja se smatra za najpozitivniji tekst o velikom komediografu štampan u ovom uglednom časopisu uopšte.

DVA POKOJNIKA Nekoliko dana pre premijere Pokojnika Milan Đoković, tada novinar lista Pravda, razgovarao je sa Nušićem, koji mu je rekao o svome novom delu i ovo: „Pokojnik je moj intimni drug iz vremena zimušnje bolesti. Kada sam onih teških dana nekoliko puta umirao i vraćao se u život, na mome stolu ležao je već Pokojnik, u prvoj redakciji.“ Na to ga je Đoković upitao: „Zar vi imate običaj i vremena da pravite više redakcija?“ Nušić je odgovorio: „Nemam ni običaj ni vremena. Ali se ovoga puta tako desilo. Dok sam ležao, na mome stolu bio je Pokojnik koji nema skoro ničeg zajedničkog sa ovim Pokojnikom koga ćete upoznati u četvrtak. Ja sam pre bolesti zamislio komad ovakav, otprilike, kakav će izići pred publiku i izradio prvi čin, na koji je trebalo nadovezati ostale. Kao rekonvalescent, verovatno savladan ozbiljnošću bolovanja, u nedostatku vedrine kao uslova za pisanje jedne komedije, ja sam se poveo sentimentalnošću i nastavio jedan sasvim drugi komad, te od komedije napravio psihološku dramu. Trebalo je duže vremena da prođe dok uvidim da to nije ono što sam hteo i da se vratim današnjoj redakciji. Eno i sad leži u mojoj fioci potpuno dorađena drama koja nosi ime Pokojnik. Iz nje sam, sa izvesnim malim izmenama, uzeo samo predigru. Možda će veštije oko i primetiti da se predigra tonom odvaja od ostalih činova komada… Kao što vidite, da sam zimus umro, u kući bi se našla dva pokojnika. Ovako, oživeo sam ja, oživeo i on.“

Na pitanje je li Pokojnik u stilu njegovih poslednjih komedija, Nušić je odgovorio: „Malo se razlikuje od ostalih jednom grublje izraženom tendencijom, izvesnim oštrijim senčenjem u slikanju naših društvenih prilika.“ Usledilo je pitanje očekuje li manji ili veći uspeh, na koje je ovako odgovorio: „To ćemo videti. Ipak, ja ne očekujem da će Pokojnik doživeti uspeh Dr-a. Ne verujem da će se dvoranom prolamati onako grohotan smeh. Ako i bude smeha biće on gorak i krt.“ Potom je Đoković upitao Nušića: „Ko je glavni junak?“ Pisac je odlučno odgovorio: „Stvarno, komad nema glavnog junaka. Ja sam u njemu hteo da naslikam rđave strane našeg današnjeg društva, a njih pisac ne može koncentrisati u jednoj ličnosti. Ili, ako bi to učinio, onda bi ta ličnost sama ispala nosilac zla dok je meni namera bila da društvo kao takvo prikažem.“ Na kraju, usledilo je pitanje: „A šta je sa komedijom Vlast?“, na koje je Nušić odgovorio: „Ja sam vam već malopre rekao da me prati peh čim počnem novu stvar. Pre nego što su me preneli u sanatorijum zašao sam u drugi čin. Kad se vratim kući nastaviću.“ Kao što se zna, Vlast Nušić nije uspeo da dovrši i tako zaključi svoj opus komedijom o temi koja ga je permanentno opsedala.

Prvo izvođenje komedije Pokojnik, koju je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu režirao Radoslav Vesnić, zadobilo je pohvale i priznanja kritike, što se ranijih godina nije uvek događalo, budući da su Nušića, kao što smo već ukazali, redovno pratila osporavanja pojedinih kritičara, što se u znatno manjoj meri dogodilo i posle prvoga izvođenja Pokojnika. Međutim, predstavu je kritika lepo primila.

Pokojnik je sa uspehom prikazan i na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, 14. januara 1938. Nušića su osobito obradovale pohvale tamošnjih kritičara. Bila je to njegova poslednja radost sa pozorišne scene, jer je preminuo na Bogojavljenje, 19. januara 1938, do poslednjeg daha razmišljajući kako da završi novu komediju Vlast.

[/restrict]