ТЕСТАМЕНТ ВЕЛИКОГ КОМЕДИОГРАФА

Нушић пре осамдесет година

Културни изрази, културни покрети, прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега  реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, чак толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о најважнијим културним питањима, рекао је Бранислав Нушић у свом чувеном тестаментарном обраћању јавности 1937. године 

У време када се у Европи већ наслућивало да ће доћи до ратног сукоба, 5. децембра 1937, само нешто више од месец дана пре но што ће умрети, Бранислав Нушић је, иако болестан, још у завојима и недовољно опорављен после операције, дошао у дворану старог Универзитета у Капетан Мишином здању, на оснивачку скупштину Удружења научника и уметника око којег су се окупили бројни угледни ствараоци, заступници антифашистичких уверења, да би им се са говорнице обратио на том историјском скупу, а тако и читавој југословенској јавности, упућујући свој позив на солидарност и заједништво у настојањима да се измене и побољшају прилике у развоју једног културно младог друштва. Као што је познато, веома уморан од живота, Нушић, по савету лекара, почетком те године даје оставке на сва председништва и чланства у разним удружењима, одрекавши се сваког јавног наступања, да би, овом приликом, изазван општим приликама у друштву и стањем у културном животу, све то прекршио и дошао на јавни скуп којем се непосредно обратио. Текст тог његовог кратког, али јасног излагања, после назван Нушићев тестамент, није садржао само оцену тадашњих прилика у нашем културном животу већ и апел да се удруже све домаће духовне снаге, јер ће се само једном заједничком и истрајном акцијом моћи, интензивним културним прегнућима, проширити духовне вредности у нашој средини. Ево тог Нушићевог обраћања у целини:

[restrict]

„Спор је темпо којим ми корачамо у племенитој тежњи да се уврстимо у редове културом и напретком далеко измаклих народа; спор је темпо да ми у блиској, па можда и у даљој будућности не можемо догледати остварење тих својих тежњи. Не лежи узрок томе у недостатку духа, у недостатку духовних моћи наших, већ у тежњама и материјалним и моралним приликама и условима под којима се наша млада култура развија. Културни изрази, културни покрети, прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, чак толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о најважнијим културним питањима. Сем тога, млада култура, као и млада биљка за свој развитак и процват тражи атмосферу зрачнију но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим, тако често мутним поднебљем, млада се биљка не може да развије у стабло, нити да да пуну цваст, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до пуног изражаја, те стога многа реч остаје недоречена, многа мисао можда неисказана, многи ток пресушује на самоме извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи.

„Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима ни евентуалним својим личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеде значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.“

ДЕЛО КОЈЕ ЈЕ ПОМИРИЛО КРИТИКУ И ПУБЛИКУ Ваља имати у виду да је ове редове, и те како актуелне и данас, Нушић исписао после успеха комедије Покојник, последњег сценског дела које је довршио, а праизведеног у београдском Народном позоришту 18. новембра 1937. Покојник, комедија са предигром у три чина, након премијере углавном му је донела признања критике и публике, први пут после толико времена, иако је и сада било извесних резерви критичара. Био је то заиста јединствен и редак случај признања писцу који је годинама одушевљавао публику, али не и критику, најблаготворнијим средствима, редовно изазивајући спонтани смех и аплаузе. Уочено је како је Нушић овим делом желео да буде актуелан, како је желео да иде у корак са друштвеним појавама свога времена, што му је у Покојнику пошло за руком, тако да је ова његова комедија означена као друштвена сатира првога реда, уз то и веома вешто сценски остварена. Критика је указала да је Нушић овде нашао нове ликове, да је створио нове типове, који су поникли у животу послератног Београда. Тиме је још једном потврдио своју велику моћ уочавања и опсервације карактеристичних друштвених појава, као и запажања пресудних у фиксирању одређених типова. Такође, у Покојнику је Нушић још једном, по ко зна који пут, потврдио ненадмашну вештину у стварању заплета, као и у вођењу променљивог тока комедије, са много занимљивих и неочекиваних обрта. Али призвук нечег суморног осећа се у овој комедији; један дисонантан тон, који произлази из чињенице да комедија има свој расплет у самоубиству и у победи мрачних сила једног друштва, уз занемаривање основних етичких норми и у спрези са највишим појединцима из власти, што све даје делу особену карактеристику озбиљности – управо се због тога Покојник издваја од Нушићевих забавних комедија насталих у периоду од 1931. до 1937. године. „Нушић ће нам овога пута, поред добре комедије, оставити још и двоструки документ: с једне стране податке о моралу нашег времена, у обрасцима и примерцима типова које је изврсно изабрао и, с друге стране и нарочито, најубедљивији податак о томе, колико је и њега, једног Нушића, време нагнало да заборави на забављање, да се забрине, да се наљути, да место меке гумене палице шале, узме оштри бич праве и дубоке сатире. Та трострука вредност, сливена у ствари у једну – добра комедија, анализа морала данашњице и трансформација Нушића – остаје трострука и по резултатима: за позоришни резултат право освежење, за публику стварна корист, за Нушића једини прави пут којим мора да иде даље (не само у комедији, већ и у збиљи – јер му је његова комедија показала, како изгледа збиља, и ми смо уверени да Нушић неће себе порећи).“ Ове редове написао је Милош Савковић поводом праизведбе Покојника у критици објављеној у Српском књижевном гласнику под насловом Харлекинова горка гримаса, која се сматра за најпозитивнији текст о великом комедиографу штампан у овом угледном часопису уопште.

ДВА ПОКОЈНИКА Неколико дана пре премијере Покојника Милан Ђоковић, тада новинар листа Правда, разговарао је са Нушићем, који му је рекао о своме новом делу и ово: „Покојник је мој интимни друг из времена зимушње болести. Када сам оних тешких дана неколико пута умирао и враћао се у живот, на моме столу лежао је већ Покојник, у првој редакцији.“ На то га је Ђоковић упитао: „Зар ви имате обичај и времена да правите више редакција?“ Нушић је одговорио: „Немам ни обичај ни времена. Али се овога пута тако десило. Док сам лежао, на моме столу био је Покојник који нема скоро ничег заједничког са овим Покојником кога ћете упознати у четвртак. Ја сам пре болести замислио комад овакав, отприлике, какав ће изићи пред публику и израдио први чин, на који је требало надовезати остале. Као реконвалесцент, вероватно савладан озбиљношћу боловања, у недостатку ведрине као услова за писање једне комедије, ја сам се повео сентименталношћу и наставио један сасвим други комад, те од комедије направио психолошку драму. Требало је дуже времена да прође док увидим да то није оно што сам хтео и да се вратим данашњој редакцији. Ено и сад лежи у мојој фиоци потпуно дорађена драма која носи име Покојник. Из ње сам, са извесним малим изменама, узео само предигру. Можда ће вештије око и приметити да се предигра тоном одваја од осталих чинова комада… Као што видите, да сам зимус умро, у кући би се нашла два покојника. Овако, оживео сам ја, оживео и он.“

На питање је ли Покојник у стилу његових последњих комедија, Нушић је одговорио: „Мало се разликује од осталих једном грубље израженом тенденцијом, извесним оштријим сенчењем у сликању наших друштвених прилика.“ Уследило је питање очекује ли мањи или већи успех, на које је овако одговорио: „То ћемо видети. Ипак, ја не очекујем да ће Покојник доживети успех Др. Не верујем да ће се двораном проламати онако грохотан смех. Ако и буде смеха биће он горак и крт.“ Потом је Ђоковић упитао Нушића: „Ко је главни јунак?“ Писац је одлучно одговорио: „Стварно, комад нема главног јунака. Ја сам у њему хтео да насликам рђаве стране нашег данашњег друштва, а њих писац не може концентрисати у једној личности. Или, ако би то учинио, онда би та личност сама испала носилац зла док је мени намера била да друштво као такво прикажем.“ На крају, уследило је питање: „А шта је са комедијом Власт?“, на које је Нушић одговорио: „Ја сам вам већ малопре рекао да ме прати пех чим почнем нову ствар. Пре него што су ме пренели у санаторијум зашао сам у други чин. Кад се вратим кући наставићу.“ Као што се зна, Власт Нушић није успео да доврши и тако закључи свој опус комедијом о теми која га је перманентно опседала.

Прво извођење комедије Покојник, коју је на сцени Народног позоришта у Београду режирао Радослав Веснић, задобило је похвале и признања критике, што се ранијих година није увек догађало, будући да су Нушића, као што смо већ указали, редовно пратила оспоравања појединих критичара, што се у знатно мањој мери догодило и после првога извођења Покојника. Међутим, представу је критика лепо примила.

Покојник је са успехом приказан и на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу, 14. јануара 1938. Нушића су особито обрадовале похвале тамошњих критичара. Била је то његова последња радост са позоришне сцене, јер је преминуо на Богојављење, 19. јануара 1938, до последњег даха размишљајући како да заврши нову комедију Власт.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *