Temelj trajnog prijateljstva Srba i Rusa je duboko u istoriji

Piše Mitar Radonjić

Za zapadne političare i diplomate i NVO atlantskog opredeljenja nejasno je opredeljenje Srba prema Rusima i Rusiji. Njihov stav se svodi na sledeće: „Ne treba se ugledati na prošlost, treba gledati budućnost koju ćemo zajedno graditi jer smo vam prijatelji.“ Srbi treba da zaborave sva nepočinstva koja su im učinjena u prošlosti, od Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata i bombardovanja „saveznika“ u 1943. i 1944. godini, do sankcija i agresije 1999. godine.

MORALNI KOD Često neki „intelektualci“ javno postavljaju pitanje „kada su nam Rusi pomogli?“, uz odgovor, koji samo njih zadovoljava, „nikada“, i „Srbi ne poznaju dovoljno Rusiju i to poznavanje je folklorno“! Ovakvim stavom pokazuju svoje neznanje ili zadovoljavaju svoje zapadne mentore.

Stav Srba je dijametralno drukčiji i bazira se na narodnom iskustvu i prihvaćen je od Srba kao moralna norma usađena u srpski genetski kod.

Za opredeljenje Srba za Ruse i Rusiju moramo pogledati istorijsko iskustvo Srba u prošlosti, i ukazati ukratko na neke istorijske činjenice koje su uslovile trajno opredeljenje Srba prema Rusiji.

[restrict]

IZMEĐU TURAKA I AUSTRIJANACA Posle Kosovske bitke 1389. godine Srbija prihvata vazalni položaj a nakon pada Srpske despotovine 1439. godine Srbi dolaze u ropski položaj u odnosu na Tursku. Srbi su bili od strane Turaka angažovani u ratnim pohodima i bili su dobri ratnici. Kao takvi su se uzdizali do najviših položaja u Turskoj, velikih vezira, paša, ali uz jedan uslov – da prime islam.

U Austrijskoj vojsci koja je, pod generalom Silvijem Pikolominijem, 1689. godine stigla do Skoplja i Bitolja, bilo je 67 odsto pravoslavnih Srba vojnika. Nakon toga je nastupila Velika seoba Srba u Panoniju – Austriju, koju su upravo većinski srpski vojnici oslobodili posle 155 godina od turskog ropstva. Ništa bolji položaj Srba nije bio ni pod Austrijom iako su dobili Privilegije od cara Leopolda, ali i najveću obavezu – da ratuju za cara. Vojno napredovanje Srbina za generala bilo je uslovljeno primanjem katoličanstva.

U periodu od 1716. do 1718. Austrija je uspešno vodila rat sa Turskom. Rat je završen Požarevačkim mirom 21. jula 1718. godine, po kojem je Austrija dobila deo Srbije južno od Save i Dunava sa Beogradom. Srbi se tada nadaju da su se izborili za svoju zemlju i svoju slobodu, ali tu teritoriju Austrija naziva Vojna komandatura Kraljevine Srbije (Militärkommandatur des Königreichs Serbien) i austrijski car sebi dodaje i titulu srpskog Kralja. Zemlju Srbiju Austrijanci su podelili na 15 distrikta a Beograd je imao poseban status sa dve opštine, nemačkom i srpskom. To stanje je trajalo do sledećeg rata, pa je zbog poraza austrijske vojske kod Grocke, Austrija je izgubila „Kraljevinu Srbiju“ i sve posede južno od Save i Dunava. Kad se Austrija povukla iz Srbije, ostavila je Srbe na milost i nemilost Turcima.

U ovom burnom ratnom periodu Srbi su potpadali i služili jednom ili drugom carstvu a uvek boreći se za tuđe interese, bez nade da žive slobodno u svojoj zemlji. Srbi su imali, kroz usmeno predanje i junačke pesme, visoku svest o svojoj slobodi i carstvu koje su nekad imali.

STRATIMIROVIĆEV MEMORANDUM Ruski car Petar Veliki je 3. marta 1711. pozvao hrišćane na ustanak protiv Turske. Tek nakon ovog poziva i pomoći Rusije i Rusa skoro stotinu godina Srbi dižu bune i hajdukuju protiv Turske. Značajna promena nabolje desila se za vreme ruske carice Katarine II Velike u rusko-turskom ratu nakon sklapanja mira 10. juna 1774. u mestu Kučuk Kainardži. Taj mirovni ugovor između Rusije i Turske imao je veliki značaj po hrišćane u Turskoj, jer je čl. 7 ugovora garantovao pravo Rusije da štiti pravoslavce u Turskoj.

Tih narodnih nadanja bio je svestan i karlovački mitropolit Stevan Stratimirović, pa je pišući Memorandum bitno uticao na opredeljenje Srba da imaju trajno poverenje u Rusiju. Memorandum je doprineo da među Srbima i drugim pravoslavnim narodima na Balkanu prevagne ruski uticaj nad austrijskim. Stratimirović zagovara i predlaže ruski protektorat i brigu Rusije nad svim balkanskim hrišćanima. Njegova namera bila je da ubedi ruskog cara da proširi ruski protektorat i nad „ujedinjenom autonomnom Srbijom“, i time u srpsku korist izmeni Grčki projekt Katarine II koji je bio zvanična politika Rusije. Carska Rusija kao pravoslavna država, vojno moćna, s najvećim slovenskim narodom, davala je realnu nadu porobljenom srpskom narodu pod austrijskom i turskom vlašću da će se samo uz njenu pomoć domoći slobode. Srpsko pravoslavno sveštenstvo smatralo je da samo Romanovi mogu biti oslobodioci srpstva, pa su zato prihvatali, propagirali i podržavali zvaničnu panslavističku politiku Rusije. Stratimirović iznosi caru ideju „da su Srbi jedini narod na Balkanu koji voli Ruse i želi da bude s njima saveznik koji nikada neće izdati ruske interese i dinastiju“. Imajući to u vidu, navodi „da bi Rusi imali veće koristi u balkanskoj politici s obnovljenom srpskom državom“ nego s obnovljenim Vizantijskim carstvom s prevrtljivim Grcima koje bi imalo katastrofalne posledice po rusku politiku na Balkanu. Nadalje tvrdi da je obnova srpske države pod ruskim protektoratom osnovni uslov za realizaciju ruske politike na Balkanu, a to je ostvarivanje glavnog strateškog cilja radi uspostavljanja političke i ekonomske kontrole nad crnomorskim primorjem, što bi ujedno bila i brana širenju austrijskog, germanskog i katoličkog, dakle zapadnog uticaja na rusku interesnu sferu Bosfora i Dardanela.

Memorandum je, u stvari, prvi politički program „nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja Srba“ u novoj istoriji srpske političke misli. Srbi su se nalazili na kompaktnoj teritoriji centralnog Balkana, ali porobljeni od dva moćna carstva, austrijskog i turskog. Politički motivi bili su ujedinjenje Srbije pod patronatom i moćnim zaštitnikom Rusijom, pod upravom ruskog Velikog kneza, kojeg bi imenovao ruski car. Predlog za „ruskog Velikog kneza“ bio je realan imajući u vidu da Srbi nisu imali nijednog predstavnika srednjovekovne dinastije ili aristokratije. Stratimirovićev Memorandum ili, kako se još naziva, Plan za srpsko oslobođenje, predao je u junu 1804. u ruskoj ambasadi u Beču hercegovački arhimandrit Arsenije Gagović, tamošnji kapelan, knezu Adamu Čartorijskom, ruskom ministru spoljnih poslova.

ISTORIJSKO ISKUSTVO Srbi su gubitkom nacionalne države bili pod turskom i austrijskom imperijom. U obe imperije služili su kao vojnici, ali su dizali bune i ustanke nezadovoljni položajem u tim imperijama. Svištovskim mirom 4. avgusta 1791. okončan je rat Austrije i Turske. Austrija je dobila Beograd i teritorije južno od Dunava, a Srbi su ostali u istom položaju, jedan gospodar zamenio je drugog, kao i posle Beogradskog mira 1739. kada se Austrija povukla i prepustila Srbe na milost i nemilost Turcima, nakon čega su doživeli progone, razaranja i odmazde. Zato Srbi od prvih kontakata s Petrom Velikim i Rusijom kroz stogodišnje iskustvo ratovanja za Rusiju behu svesni da tako ratuju i za Srbiju! Istorijske okolnosti u kojima su Srbi bili izloženi vekovnim pritiscima imperija imali su iskonsku potrebu za saveznikom, a viševekovno iskustvo ih je uverilo da je to jedino Rusija. To iskustvo pojačala je ista vera, srodnost naroda, etnička i duhovna bliskost i zajednički vojni interesi.

Tu stvarnost realpolitike shvatila je mala srpska država Crna Gora, verni saveznik Rusije, a ruski carevi su pokazivali poseban diplomatski takt za nju, jer je bila pogodan saveznik na jadranskoj obali. Radi toga Zapad već vekovima smatra da su Srbi „mali Rusi“, „ruski konjovoci na topla mora“, da je „Srbija južna Rusija“, da je „ruski virus koji treba uništiti“, da je „Srbija uvek velika, bez obzira koliko je mala“ i sl. Suptilnim istorijskim promišljanjem na osnovu vekovnog odnosa s imperijama i svojim položajem u njima Srbi su sintetizovali svoj stav u Memorandumu, jer su se trajno opredelili da budu u savezu s Rusijom, da bi ostvarili nacionalno ujedinjenje i oslobođenje. Ta odluka izneta i prihvaćena u Memorandumu nije doneta brzopleto, to je samo uvaženo istorijsko sećanje na naše vekovne prijatelje i neprijatelje, sećanje na one ko nam je pomagao, ko nas je branio, a ko ubijao, gde su nam etnički i verski koreni i gde nam je civilizacijsko mesto, svesni svega što neraskidivo vezuje ruski i srpski narod.

To opredeljenje Srba je doživljavalo provere u prelomnim istorijskim momentima. Rusi su pomogli Karađorđa u Prvom srpskom ustanku, i nije čuveni Mihail Kutuzov zaboravio na Srbe kad je potpisivao mir sa Turcima u Bukureštu 12. maja 1812. godine pred napad Napoleona na Rusiju 22. juna 1812. godine, i u ugovor uneo član 8 Bukureštanskog ugovora koji predstavlja „rađanje srpske državnosti“, prema mišljenju prof. D. Jankovića. Nakon toga, preko ruske diplomatije i čl. 5 Akermanske konvencije od 25. septembra 1826. godine i čl. 6 Jedrenskog ugovora diplomatski su izdejstvovali da sultan Hatišerifima 1829. zatim 1830. i 1833. godine da Srbiji punu autonomiju i slobodu.

DVADESETI VEK Srbija i Srbi su veliki dužnici Rusije za njenu podršku i ulazak u Prvi svetski rat radi Srbije. Regent Aleksandar je na podršku cara Nikolaja I 1914. uzvratno izjavio „teška vremena ne mogu a da ne potvrde duboku vezanost Srbije sa Svetom Slovenskom Rusijom i osećanja svete zahvalnosti za pomoć i zaštitu Vašeg Veličanstva biće čuvana kao svetinja u srcima svih Srba“.

I u Drugom svetskom ratu Crvena armija je sa 414.000 vojnika oslobodila veći deo Srbije, Beograd i Vojvodinu. Za zasluge za oslobođenje Jugoslavije 22 stranca su odlikovana ordenom Narodnog heroja, a od toga je 16 heroja Crvene armije. Nije Crvena armija bezrazložno kao „zapadni saveznici“ od 20. oktobra 1943. do 18. septembra 1944. bombardovala na desetine gradova i sela u Srbiji i Crnoj Gori. Misterija je zašto su tepih bombama „uvežbavali“ bombardovanje naših gradova, što će tek kasnije primeniti na naciste u Nemačkoj.

Da se istorija ponavlja nakon Austrijskog ultimatuma 1914. potvrdio je ultimatum 1999. u Rambujeu i ponovno bombardovanje Srbije i Crne Gore. „Milosrdni anđeo“ nije bio izvršen tepih bombama već je, „oplemenjen“ radijumom i tomahavcima, ubijao Srbe i otimao im teritoriju.

U toku 20. veka Srbi su zapamtili netolerantne siledžije Nemce, lukave prevrtljive Engleze, bandoglave kauboje Amerikance, u snu velike Francuze i pričljive pevače Italijane i „sva dobra koja su im doneli“!

ANKETE PODRŠKE Znaju Srbi svoje istorijsko opredeljenje i odluku. Ta srpska istorijska odluka zato traje i opstaje uprkos svim vekovnim iskušenjima. Da se srpski narod nije pokolebao u veri u Rusiju, potvrđuje i anketa B92 i CESID-a od 8. aprila 2016. koja kaže da „više od 55 odsto ispitanika veruje da je za Srbiju dobro da se tradicionalno drži Rusije i ta podrška konstantno raste, 71,6 smatra da nije dobro za Srbiju ulazak u EU i NATO“.

U studiji od 4. aprila 2016. nevladin Centar za evroatlantske studije (CEAS) žali se u studiji o „Jačanju ruske meke moći u Srbiji“ što se „77 odsto mladih obuhvaćenih studijom CAES zalaže za uvođenje ruskog zakonodavstva, 57 odsto podržava ruske vojne baze u Srbiji, a 64 odsto daje podršku ruskoj spoljnoj politici“, pa ukazuju da „trend jačanja ruskog uticaja zabrinjava“ jer „diskredituje proces evropskih integracija“!

Srpski narod ima viševekovno iskustvo sa Rusijom koje nema folklorni karakter već duboko prijateljstvo istorijsko utemeljeno – ono je izdržalo proveru vremena i, na sreću Srba, i danas traje.             

[/restrict]