Темељ трајног пријатељства Срба и Руса је дубоко у историји

Пише Митар Радоњић

За западне политичаре и дипломате и НВО атлантског опредељења нејасно је опредељење Срба према Русима и Русији. Њихов став се своди на следеће: „Не треба се угледати на прошлост, треба гледати будућност коју ћемо заједно градити јер смо вам пријатељи.“ Срби треба да забораве сва непочинства која су им учињена у прошлости, од Првог светског рата, Другог светског рата и бомбардовања „савезника“ у 1943. и 1944. години, до санкција и агресије 1999. године.

МОРАЛНИ КОД Често неки „интелектуалци“ јавно постављају питање „када су нам Руси помогли?“, уз одговор, који само њих задовољава, „никада“, и „Срби не познају довољно Русију и то познавање је фолклорно“! Оваквим ставом показују своје незнање или задовољавају своје западне менторе.

Став Срба је дијаметрално друкчији и базира се на народном искуству и прихваћен је од Срба као морална норма усађена у српски генетски код.

За опредељење Срба за Русе и Русију морамо погледати историјско искуство Срба у прошлости, и указати укратко на неке историјске чињенице које су условиле трајно опредељење Срба према Русији.

[restrict]

ИЗМЕЂУ ТУРАКА И АУСТРИЈАНАЦА После Косовске битке 1389. године Србија прихвата вазални положај а након пада Српске деспотовине 1439. године Срби долазе у ропски положај у односу на Турску. Срби су били од стране Турака ангажовани у ратним походима и били су добри ратници. Као такви су се уздизали до највиших положаја у Турској, великих везира, паша, али уз један услов – да приме ислам.

У Аустријској војсци која је, под генералом Силвијем Пиколоминијем, 1689. године стигла до Скопља и Битоља, било је 67 одсто православних Срба војника. Након тога је наступила Велика сеоба Срба у Панонију – Аустрију, коју су управо већински српски војници ослободили после 155 година од турског ропства. Ништа бољи положај Срба није био ни под Аустријом иако су добили Привилегије од цара Леополда, али и највећу обавезу – да ратују за цара. Војно напредовање Србина за генерала било је условљено примањем католичанства.

У периоду од 1716. до 1718. Аустрија је успешно водила рат са Турском. Рат је завршен Пожаревачким миром 21. јула 1718. године, по којем је Аустрија добила део Србије јужно од Саве и Дунава са Београдом. Срби се тада надају да су се изборили за своју земљу и своју слободу, али ту територију Аустрија назива Војна командатура Краљевине Србије (Militärkommandatur des Königreichs Serbien) и аустријски цар себи додаје и титулу српског Краља. Земљу Србију Аустријанци су поделили на 15 дистрикта а Београд је имао посебан статус са две општине, немачком и српском. То стање је трајало до следећег рата, па је због пораза аустријске војске код Гроцке, Аустрија је изгубила „Краљевину Србију“ и све поседе јужно од Саве и Дунава. Кад се Аустрија повукла из Србије, оставила је Србе на милост и немилост Турцима.

У овом бурном ратном периоду Срби су потпадали и служили једном или другом царству а увек борећи се за туђе интересе, без наде да живе слободно у својој земљи. Срби су имали, кроз усмено предање и јуначке песме, високу свест о својој слободи и царству које су некад имали.

СТРАТИМИРОВИЋЕВ МЕМОРАНДУМ Руски цар Петар Велики је 3. марта 1711. позвао хришћане на устанак против Турске. Тек након овог позива и помоћи Русије и Руса скоро стотину година Срби дижу буне и хајдукују против Турске. Значајна промена набоље десила се за време руске царице Катарине II Велике у руско-турском рату након склапања мира 10. јуна 1774. у месту Кучук Каинарџи. Тај мировни уговор између Русије и Турске имао је велики значај по хришћане у Турској, јер је чл. 7 уговора гарантовао право Русије да штити православце у Турској.

Тих народних надања био је свестан и карловачки митрополит Стеван Стратимировић, па је пишући Меморандум битно утицао на опредељење Срба да имају трајно поверење у Русију. Меморандум је допринео да међу Србима и другим православним народима на Балкану превагне руски утицај над аустријским. Стратимировић заговара и предлаже руски протекторат и бригу Русије над свим балканским хришћанима. Његова намера била је да убеди руског цара да прошири руски протекторат и над „уједињеном аутономном Србијом“, и тиме у српску корист измени Грчки пројект Катарине II који је био званична политика Русије. Царска Русија као православна држава, војно моћна, с највећим словенским народом, давала је реалну наду поробљеном српском народу под аустријском и турском влашћу да ће се само уз њену помоћ домоћи слободе. Српско православно свештенство сматрало је да само Романови могу бити ослободиоци српства, па су зато прихватали, пропагирали и подржавали званичну панславистичку политику Русије. Стратимировић износи цару идеју „да су Срби једини народ на Балкану који воли Русе и жели да буде с њима савезник који никада неће издати руске интересе и династију“. Имајући то у виду, наводи „да би Руси имали веће користи у балканској политици с обновљеном српском државом“ него с обновљеним Византијским царством с превртљивим Грцима које би имало катастрофалне последице по руску политику на Балкану. Надаље тврди да је обнова српске државе под руским протекторатом основни услов за реализацију руске политике на Балкану, а то је остваривање главног стратешког циља ради успостављања политичке и економске контроле над црноморским приморјем, што би уједно била и брана ширењу аустријског, германског и католичког, дакле западног утицаја на руску интересну сферу Босфора и Дарданела.

Меморандум је, у ствари, први политички програм „националног уједињења и ослобођења Срба“ у новој историји српске политичке мисли. Срби су се налазили на компактној територији централног Балкана, али поробљени од два моћна царства, аустријског и турског. Политички мотиви били су уједињење Србије под патронатом и моћним заштитником Русијом, под управом руског Великог кнеза, којег би именовао руски цар. Предлог за „руског Великог кнеза“ био је реалан имајући у виду да Срби нису имали ниједног представника средњовековне династије или аристократије. Стратимировићев Меморандум или, како се још назива, План за српско ослобођење, предао је у јуну 1804. у руској амбасади у Бечу херцеговачки архимандрит Арсеније Гаговић, тамошњи капелан, кнезу Адаму Чарторијском, руском министру спољних послова.

ИСТОРИЈСКО ИСКУСТВО Срби су губитком националне државе били под турском и аустријском империјом. У обе империје служили су као војници, али су дизали буне и устанке незадовољни положајем у тим империјама. Свиштовским миром 4. августа 1791. окончан је рат Аустрије и Турске. Аустрија је добила Београд и територије јужно од Дунава, а Срби су остали у истом положају, један господар заменио је другог, као и после Београдског мира 1739. када се Аустрија повукла и препустила Србе на милост и немилост Турцима, након чега су доживели прогоне, разарања и одмазде. Зато Срби од првих контаката с Петром Великим и Русијом кроз стогодишње искуство ратовања за Русију беху свесни да тако ратују и за Србију! Историјске околности у којима су Срби били изложени вековним притисцима империја имали су исконску потребу за савезником, а вишевековно искуство их је уверило да је то једино Русија. То искуство појачала је иста вера, сродност народа, етничка и духовна блискост и заједнички војни интереси.

Ту стварност реалполитике схватила је мала српска држава Црна Гора, верни савезник Русије, а руски цареви су показивали посебан дипломатски такт за њу, јер је била погодан савезник на јадранској обали. Ради тога Запад већ вековима сматра да су Срби „мали Руси“, „руски коњовоци на топла мора“, да је „Србија јужна Русија“, да је „руски вирус који треба уништити“, да је „Србија увек велика, без обзира колико је мала“ и сл. Суптилним историјским промишљањем на основу вековног односа с империјама и својим положајем у њима Срби су синтетизовали свој став у Меморандуму, јер су се трајно определили да буду у савезу с Русијом, да би остварили национално уједињење и ослобођење. Та одлука изнета и прихваћена у Меморандуму није донета брзоплето, то је само уважено историјско сећање на наше вековне пријатеље и непријатеље, сећање на оне ко нам је помагао, ко нас је бранио, а ко убијао, где су нам етнички и верски корени и где нам је цивилизацијско место, свесни свега што нераскидиво везује руски и српски народ.

То опредељење Срба је доживљавало провере у преломним историјским моментима. Руси су помогли Карађорђа у Првом српском устанку, и није чувени Михаил Кутузов заборавио на Србе кад је потписивао мир са Турцима у Букурешту 12. маја 1812. године пред напад Наполеона на Русију 22. јуна 1812. године, и у уговор унео члан 8 Букурештанског уговора који представља „рађање српске државности“, према мишљењу проф. Д. Јанковића. Након тога, преко руске дипломатије и чл. 5 Акерманске конвенције од 25. септембра 1826. године и чл. 6 Једренског уговора дипломатски су издејствовали да султан Хатишерифима 1829. затим 1830. и 1833. године да Србији пуну аутономију и слободу.

ДВАДЕСЕТИ ВЕК Србија и Срби су велики дужници Русије за њену подршку и улазак у Први светски рат ради Србије. Регент Александар је на подршку цара Николаја I 1914. узвратно изјавио „тешка времена не могу а да не потврде дубоку везаност Србије са Светом Словенском Русијом и осећања свете захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства биће чувана као светиња у срцима свих Срба“.

И у Другом светском рату Црвена армија је са 414.000 војника ослободила већи део Србије, Београд и Војводину. За заслуге за ослобођење Југославије 22 странца су одликована орденом Народног хероја, а од тога је 16 хероја Црвене армије. Није Црвена армија безразложно као „западни савезници“ од 20. октобра 1943. до 18. септембра 1944. бомбардовала на десетине градова и села у Србији и Црној Гори. Мистерија је зашто су тепих бомбама „увежбавали“ бомбардовање наших градова, што ће тек касније применити на нацисте у Немачкој.

Да се историја понавља након Аустријског ултиматума 1914. потврдио је ултиматум 1999. у Рамбујеу и поновно бомбардовање Србије и Црне Горе. „Милосрдни анђео“ није био извршен тепих бомбама већ је, „оплемењен“ радијумом и томахавцима, убијао Србе и отимао им територију.

У току 20. века Срби су запамтили нетолерантне силеџије Немце, лукаве превртљиве Енглезе, бандоглаве каубоје Американце, у сну велике Французе и причљиве певаче Италијане и „сва добра која су им донели“!

АНКЕТЕ ПОДРШКЕ Знају Срби своје историјско опредељење и одлуку. Та српска историјска одлука зато траје и опстаје упркос свим вековним искушењима. Да се српски народ није поколебао у вери у Русију, потврђује и анкета Б92 и ЦЕСИД-а од 8. априла 2016. која каже да „више од 55 одсто испитаника верује да је за Србију добро да се традиционално држи Русије и та подршка константно расте, 71,6 сматра да није добро за Србију улазак у ЕУ и НАТО“.

У студији од 4. априла 2016. невладин Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) жали се у студији о „Јачању руске меке моћи у Србији“ што се „77 одсто младих обухваћених студијом ЦАЕС залаже за увођење руског законодавства, 57 одсто подржава руске војне базе у Србији, а 64 одсто даје подршку руској спољној политици“, па указују да „тренд јачања руског утицаја забрињава“ јер „дискредитује процес европских интеграција“!

Српски народ има вишевековно искуство са Русијом које нема фолклорни карактер већ дубоко пријатељство историјско утемељено – оно је издржало проверу времена и, на срећу Срба, и данас траје.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *