Između tri mora i dva gasovoda

Da li je Srbija (ponovo) najobičnije slepo crevo, kao što tvrdi „Blic“, ili se u tekućem geopolitičkom prestrojavanju Srbija pozicionira mudrije nego što bi je pozicionirala njena premijerka ako bi se samo ona o tome pitala?

Iako je, uz primetnu dozu dobre volje i iskrenog (?) kajanja, okončana prošlonedeljna afera najavljenog uvođenja srpskih sankcija Rusiji, štošta je još ostalo nejasno u vezi s intervjuom koji je ovdašnja premijerka Ana Brnabić dala američkom „Blumbergu“. Za početak, ostalo je nejasno šta je premijerka zaista rekla a šta joj je pripisano, ali mnogo važnije od toga, što nas sad i zanima, uprkos sporazumnom završetku afere ostala je i izvesna, a to je već dovoljno da bude preteška, nedoumica kako će se Srbija postaviti prema Rusiji ako bude morala da bira, nedoumica kakve ipak nije bilo u ovolikoj meri dok je od naših zvaničnika moglo samo da se čuje da Rusiji nikada nećemo uvoditi sankcije i tačka, kako je to svojevremeno, stilski besprekorno, formulisao Aleksandar Vučić.

Ova je nedoumica utoliko nepriličnija što se sve lepše uočavaju obrisi novih geopolitičkih prestrojavanja koja idu linijama gasovoda, lagano udaljavajući Nemačku od Amerike u pravcu Rusije i neizostavne Kine, i samo bi potpuni ludak ili pak američki pion, suočen s ovakvom perspektivom istorijskih razmera, bio u stanju da Rusiji, citiramo ponovo predsednika Vučića, zabije nož u leđa…

[restrict]

ENIGMA „BLUMBERG“ Da li je upravo to učinila premijerka Brnabić prošle nedelje u „Blumbergu“? Tako je izgledalo prošlog utorka i srede, pošto nije bilo ni demantija ni pokušaja ulepšavanja njenih reči da će uvesti sankcije Rusiji ako bude stavljena pred izbor EU ili Rusija, da bi u četvrtak – takoreći iz vedra neba – srpskoj premijerki u pomoć priskočila portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova, rekavši da je Ana Brnabić ruskom ambasadoru u Beogradu Aleksandru Čepurinu „kazala da su njene reči pogrešno protumačene od strane američke novinske agencije i predala kompletan transkript njenog intervjua agenciji ’Blumberg’, koji nije sadržao reči koje joj se pripisuju. Mi sudimo na osnovu tih objašnjenja“.

U pokušaju da enigmu isteramo načistac, obratili smo se koautorki „Blumbergovog“ intervjua Gordani Filipović, ali nije htela ili smela ništa da nam kaže nego nas je uputila na portparola kompanije (uzgred, eto tako je slobodno novinarstvo u korporativnom novinarstvu). Portparola Taja Tripeta pitali smo da li je Ana Brnabić, ili bilo ko u njeno ime, „Blumbergu“ uputio demanti ili zahtev za ispravkom, i pitali smo ga da s nama podeli audio-zapis ili novinarske beleške s intervjua kako bismo definitivno utvrdili šta je rečeno a šta dopisano, ako je dopisano. Njegov odgovor na naša pitanja bio je kratak – „Stojimo iza onoga što smo napisali“ – a na našu ponovljenu molbu da nam se na konkretna pitanja daju konkretniji odgovori, usledilo je ljubazno: „Mi ne diskutujemo o našim internim uredničkim procesima i ostavljamo našim pričama da govore za sebe. Stojimo iza našeg pisanja o ovoj temi.“

Tako da zapravo ostaje samo da na reč verujemo Mariji Zaharovoj (i Ani Brnabić, koja će i sama ustvrditi da su njene reči izvučene iz konteksta), ili da verujemo „Blumbergu“.

Ili su tačne reči Ane Brnabić kudikamo manje važne od epiloga ove priče? A epilog, koji možda govori i više o srpskoj poziciji od (ne)izgovorenih reči Ane Brnabić, jeste takav kakav je zato što su srpske vlasti osetile snažnu potrebu da se opravdaju Rusima, i zato što su Rusi to pravdanje prihvatili. A da li su ga prihvatili zato što zaista veruju da naša buduća saradnja nije pod znakom pitanja, ili zato što drugog partnera za razgovor u Beogradu osim sadašnje vlasti oni, jednostavno, nemaju, otkriće se u budućnosti. Do tada, iz ovog razloga nužde izazvane nepostojanjem alternative, ili pak zato što su svesni naše potrebe da (ponekad i šizofreno) balansiramo, trpeće i neprijatnosti kakvu nam je svima priredila Ana Brnabić „Blumbergom“, i neprijatnosti kakvu svi iz dubine želuca osećamo kad se srpski vojnici nađu na NATO vežbi u blizini ruskih granica, kao što je upravo ovih dana slučaj…

TURSKI TOK NADE Rusko razumevanje za poziciju Srbije utoliko je shvatljivije što Srbija – na drugom tasu spomenutog balansa – nekim konkretnim potezima, a oni su ipak važniji od nečega što je premijerka rekla ili nagovestila, iskazuje dovoljno snage za sprovođenje sopstvenog a istovremeno i ruskog interesa, nasuprot američkim nalozima i željama. Reč je, naravno, o potencijalnom „Turskom toku“, kao zameni za pokojni „Južni tok“.

Želje Amerikanaca u ovom pogledu sasvim su transparentne; kao što su (posredstvom Evropske komisije i Trećeg energetskog paketa koji je izmislila u te svrhe) ubili „Južni tok“ da bi sprečili ulazak ruskog uticaja u južnu i centralnu Evropu trasom tog gasovoda, tako im sada ne prija ni „Turski tok“, a naročito njegov krak koji bi iz Turske trebalo da prođe dalje kroz Bugarsku, Srbiju i Mađarsku dalje ka Evropi.

Srpski interes ovde je jasan, i makar dvostruk: obezbeđujemo sebi stabilan izvor gasa, istovremeno smo i tranzitna zemlja koja od tranzita ubira prihode, a zato što smo zemlja gasnog tranzita naša stabilnost prestaje da bude samo naš interes, već i interes svih ostalih korisnika ruskog gasa na ovoj trasi, od Turske do Mađarske i Austrije.

A i Rusija ima sopstveni interes, koji se poklapa s našim, da svoj gas dopremi kupcima u Evropi.

Ono što je (u ovom trenutku) do nas, učinjeno je. Boraveći nedavno u Istanbulu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je da će se, bude li „Turskog toka“, Srbija naći na njegovoj trasi.

Da li će biti „Turskog toka“ umesto „Južnog toka“? U to sad niko ne može da bude siguran, tim pre što – ponovo – ovaj projekat zavisi od Bugarske. Ipak, istorija se možda neće ponoviti; ne zato što su Bugari iznenada postali postojaniji nego što su bili u slučaju „Južnog toka“ nego zato što će nameravani gasovod iz Turske, sudeći po najavama, biti otvoren i za gas iz Azerbejdžana, a to pak znači da će biti ispunjene odredbe Trećeg energetskog paketa i da Evropska komisija ovog puta neće imati izgovor za opstrukciju projekta. Što ne znači, naravno, da naknadno neće smisliti neki drugi izgovor.

 

EVROPSKA KOMISIJA I SEVERNI TOK 2 Ulogu Evropske komisije ne ističemo slučajno zato što se – upozorio je ovih dana ruski ministar energetike Aleksandar Novak – Evropska komisija sad meša u izgradnju gasovoda „Severni tok 2“ koji ispod Baltičkog mora spaja Rusiju i Nemačku. „Primećujemo otvorenu sabotažu infrastrukturnih projekata, ekonomski izvodljivih i atraktivnih za potrošače, kao što je ’Severni tok 2’“, rekao je Novak.

Niti je Novak jedini ko to primećuje, niti je reč o ruskoj paranoji. Pre nešto više od mesec dana, 9. juna, naime, Evropska komisija zatražila je od Saveta Evropske unije (šefovi država i vlada članica EU) da joj dodeli mandat da – umesto samo Nemačke – s Rusijom pregovara o „Severnom toku 2“. To je čisto ekonomski projekat i EK nema tu šta da traži, uzvratila je Angela Merkel 15. juna. Dvadeset šestog juna odlučeno je da se o ovom pitanju unutar EU glasa na jesen; Nemačka, Austrija i Francuska izričito se protive ulasku EK u ove pregovore, nasuprot tome, 13 EU članica to zahteva, a među tih 13 su, javlja „Rojters“ pozivajući se na EU izvore, Italija, nordijske, istočnoevropske i baltičke države, Italija zbog straha da će plaćati skuplji gas a ostali zbog straha od Rusije.

I biće sasvim zanimljivo kada se na jesen konačno bude glasalo. I sigurno je da i zbog ovog pitanja Evropskoj uniji slede unutrašnji potresi, no, kako ćemo pokazati, čitava je situacija mnogo kompleksnija.

 

AMERIČKE SANKCIJE, NEMAČKE PRETNJE „Severni tok 2“ ne nalazi se samo pod unutrašnjim pritiskom u Evropskoj uniji već i pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država. Njihov Senat je 14. juna – takoreći paralelno s Evropskom komisijom – usvojio nove sankcije Rusiji koje, međutim, ciljano obuhvataju i zapadnoevropske kompanije angažovane na izgradnji „Severnog toka 2“, nemački „Uniper“ i „Vinteršal“, austrijski OMV, francuski „Anži“ i holandski „Šel“. Reagovali su, neobično oštrim zajedničkim saopštenjem, nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel i austrijski kancelar Kristijan Kern („Snabdevanje Evrope energentima je pitanje za Evropu, a ne za Sjedinjene Države. Mi odlučujemo ko će nas snabdevati energentima… Pretnja nemačkim, austrijskim i drugim evropskim kompanijama kaznama na američkom tržištu samo zato što učestvuju u projektima kao što je ’Severni tok 2’ zajedno sa Rusijom dodaje apsolutno novi i izrazito negativni aspekt u odnosima između SAD i Evrope… Ne možemo da pristanemo na pretnje nelegalnim ekstrateritorijalnim sankcijama protiv evropskih kompanija…“), a nemačka ministarka ekonomije Brigita Zupriz čak je pripretila i odmazdom Americi u slučaju da sankcije zaista stupe na snagu. Između sankcija i priprećene odmazde za sada stoje glasanje u Predstavničkom domu američkog Kongresa i potpis Donalda Trampa, uz ozbiljnu mogućnost da dođe do trgovinskog rata među transatlantskim saveznicima s nepredvidivim posledicama po to savezništvo; ovo tim pre što ni konzervativci Angele Merkel ni socijaldemokrate Zigmara Gabrijela, s izborima koji ih čekaju u septembru, neće smeti sebi da dozvole popustljivost i poraz.

 

TRI MORA A na sve se ovo nadovezuje Inicijativa tri mora u kojoj su se, na ideju Hrvatske i Poljske, uz ove dve države okupile i one tri pribaltičke (Litvanija, Letonija i Estonija), Češka i Slovačka, Slovenija, Austrija i Mađarska, i Rumunija i Bugarska. Nećemo sad u sve detalje, bitno je ovde istaći da je jedan od glavnih ciljeva ove inicijative, koja povezuje pojas od Baltičkog do Jadranskog i Crnog mora pa otuda i naziv, energetsko povezivanje njenih članica uz uvoz američkog tečnog gasa preko Poljske i, bude li konačno počela izgradnja famoznog plutajućeg terminala za tečni gas na Krku, preko Hrvatske.

Ključan momenat: inicijativa ima snažnu američku podršku, s motivima koje Amerikanci čak i ne pokušavaju da sakriju. Rečima Džejmsa Džonsa, savetnika za nacionalnu bezbednost Baraka Obame, Inicijativa tri mora „treba da bude strateški prioritet nove američke administracije“ jer je to „istinski transatlantski projekat koji ima enormne geopolitičke, geostrateške i geoekonomske dimenzije… Iako Rusiju ne kažnjava direktno, inicijativa je dizajnirana tako da ublaži snažan pritisak Rusije na evropski energetski sektor“. I još jedna veoma važna Džonsova napomena: „Način na koji centralni i istočni Evropljani gledaju na svet i na pretnje s kojima su suočeni mnogo je usklađeniji s načinom na koji Amerikanci gledaju na svet nego što je to slučaj s našim tradicionalnim zapadnoevropskim saveznicima.“

Iako se ova američka kalkulacija ne može primeniti na sve članice Inicijative (Češka, Slovačka, Mađarska, Austrija, Bugarska pa i Slovenija ne dele poljsko-pribaltički odnos prema Rusiji), očigledno je da bi Amerikanci njome želeli da stvore svojevrsni sanitarni kordon prema Rusiji kako bi je odvojili od zapadnijeg dela Evrope, prvenstveno od Nemačke. Pri čemu treba imati u vidu i ozbiljno zahlađenje odnosa između Hrvatske i Nemačke (o tome u broju od 7. jula piše i zagrebački „Globus“), koje govori da naš zapadni sused sve više postaje američki, a ne nemački igrač na ovim prostorima.

Sve to zajedno govori da Srbija ne treba, kao što joj ovih dana sugeriše „Blic“, da žali što je „(ponovo) najobičnije SLEPO CREVO“ jer nije deo Inicijative tri mora, već, naprotiv, treba da budemo srećni što nismo postali američki žeton u ovoj igri.

 

SUKOB AMERIKE I NEMAČKE Ali pogledajmo širu sliku i povežimo kockice. Sankcije američkog Senata usmerene protiv „Severnog toka 2“, mešanje Evropske komisije u „Severni tok 2“ a EK se već u slučaju „Južnog toka“ pokazala kao oruđe američkog interesa, baš kao i Inicijativa tri mora, predstavljaju američke udarce na Nemačku koliko i na Rusiju; otuda, uostalom, onako žustra nemačka reakcija i na moguće američke sankcije i na pokušaj EK da dobije ulogu u pregovorima oko „Severnog toka 2“, otuda i sasvim hladan odnos prema Inicijativi tri mora.

Otkud ovi američki udari na svog nemačkog saveznika? Evo objašnjenja Teda Meloka, bliskog saradnika Donalda Trampa i mogućeg američkog ambasadora pri EU: „Nadmoćna i neobuzdana Nemačka pravi je razlog opadanja najvažnijeg savezništva na svetu… Ovo je zemljotres nečuvenih razmera.“

A ako je verovati Mihaelu Rotu, ministru za EU u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova, Trampov dolazak na vlast samo je ubrzao razlaz Berlina i Vašingtona, ali mu nije uzrok. Iz njegovog intervjua „Blicu“: „Smatram da nam je potrebna jača Evropa, nezavisno od Trampa. Sigurno, ponašanje predsednika SAD za nas predstavlja još jedan signal da treba da se probudimo. Međutim, zahtevi da treba povećati sposobnost EU za delovanje, kako unutar svojih granica tako i van njih, nisu nikakva novina… U načelu važi: Spremni smo na dijalog (sa SAD), ali moramo da zauzmemo i stav.“

Ključ je u tome što je takva, neobuzdana Nemačka – gledano iz pozicije Vašingtona – po prirodi stvari upućena na saradnju s Rusijom, ali i sa Kinom koja je – strašno važan detalj – prošle godine postala glavni spoljnotrgovinski partner Nemačke. A Kina i Rusija nalaze se u najboljim odnosima u dugoj istoriji odnosa ove dve zemlje, kako je ocenio prilikom nedavne posete Moskvi kineski predsednik Si Đinping. Povezivanje Berlina (i Pariza) s Moskvom i Pekingom Ameriku potpuno izbacuje iz Evroazije, lišavajući je statusa globalnog hegemona, kako je i upozoravao pokojni Zbignjev Bžežinski u svojoj „Velikoj šahovskoj tabli“. To je scenario koji duboka Amerika sad, pošto-poto, želi da spreči.

A glavno bojno polje, kako trenutno stvari stoje, nalazi se na dnu Baltičkog mora, na trasi „Severnog toka 2“, o čemu govori i „Fajnenšel tajms“: „’Severni tok 2’ je sve, samo ne jednostavni komercijalni projekat. Ono što će se dogoditi važno je i za Rusiju i za SAD. Ali najvažnije od svega je ono što će nam odluka o ’Severnom toku 2’ reći o načinu na koji Nemačka namerava da upotrebi svoju ekonomsku i političku dominaciju u Evropi.“

Gde je u svemu tome Srbija? Suočena je s mogućom eskalacijom tenzija između Amerike i Nemačke – sačekajmo jesen – i sa prirodnom potrebom Nemačke da sarađuje s našim prijateljima, s Rusijom i sa Kinom. Ovo je istorijska prilika bez presedana. I zato moramo brižljivo da negujemo i da unapređujemo prijateljstvo s Rusijom i sa Kinom, i da čuvamo što bolje odnose sa Nemačkom, nadajući se povoljnom (po nas) raspletu nemačkih odnosa s Amerikom. Sve drugo je, u najmanju ruku, teška glupost ako ne i nešto mnogo teže, počev od one pretnje da ćemo Rusiji uvesti sankcije, makar i ako nije baš tako rečeno…             

[/restrict]