Између три мора и два гасовода

Да ли је Србија (поново) најобичније слепо црево, као што тврди „Блиц“, или се у текућем геополитичком престројавању Србија позиционира мудрије него што би је позиционирала њена премијерка ако би се само она о томе питала?

Иако је, уз приметну дозу добре воље и искреног (?) кајања, окончана прошлонедељна афера најављеног увођења српских санкција Русији, штошта је још остало нејасно у вези с интервјуом који је овдашња премијерка Ана Брнабић дала америчком „Блумбергу“. За почетак, остало је нејасно шта је премијерка заиста рекла а шта јој је приписано, али много важније од тога, што нас сад и занима, упркос споразумном завршетку афере остала је и извесна, а то је већ довољно да буде претешка, недоумица како ће се Србија поставити према Русији ако буде морала да бира, недоумица какве ипак није било у оволикој мери док је од наших званичника могло само да се чује да Русији никада нећемо уводити санкције и тачка, како је то својевремено, стилски беспрекорно, формулисао Александар Вучић.

Ова је недоумица утолико неприличнија што се све лепше уочавају обриси нових геополитичких престројавања која иду линијама гасовода, лагано удаљавајући Немачку од Америке у правцу Русије и неизоставне Кине, и само би потпуни лудак или пак амерички пион, суочен с оваквом перспективом историјских размера, био у стању да Русији, цитирамо поново председника Вучића, забије нож у леђа…

[restrict]

ЕНИГМА „БЛУМБЕРГ“ Да ли је управо то учинила премијерка Брнабић прошле недеље у „Блумбергу“? Тако је изгледало прошлог уторка и среде, пошто није било ни демантија ни покушаја улепшавања њених речи да ће увести санкције Русији ако буде стављена пред избор ЕУ или Русија, да би у четвртак – такорећи из ведра неба – српској премијерки у помоћ прискочила портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова, рекавши да је Ана Брнабић руском амбасадору у Београду Александру Чепурину „казала да су њене речи погрешно протумачене од стране америчке новинске агенције и предала комплетан транскрипт њеног интервјуа агенцији ’Блумберг’, који није садржао речи које јој се приписују. Ми судимо на основу тих објашњења“.

У покушају да енигму истерамо начистац, обратили смо се коауторки „Блумберговог“ интервјуа Гордани Филиповић, али није хтела или смела ништа да нам каже него нас је упутила на портпарола компаније (узгред, ето тако је слободно новинарство у корпоративном новинарству). Портпарола Таја Трипета питали смо да ли је Ана Брнабић, или било ко у њено име, „Блумбергу“ упутио деманти или захтев за исправком, и питали смо га да с нама подели аудио-запис или новинарске белешке с интервјуа како бисмо дефинитивно утврдили шта је речено а шта дописано, ако је дописано. Његов одговор на наша питања био је кратак – „Стојимо иза онога што смо написали“ – а на нашу поновљену молбу да нам се на конкретна питања дају конкретнији одговори, уследило је љубазно: „Ми не дискутујемо о нашим интерним уредничким процесима и остављамо нашим причама да говоре за себе. Стојимо иза нашег писања о овој теми.“

Тако да заправо остаје само да на реч верујемо Марији Захаровој (и Ани Брнабић, која ће и сама устврдити да су њене речи извучене из контекста), или да верујемо „Блумбергу“.

Или су тачне речи Ане Брнабић кудикамо мање важне од епилога ове приче? А епилог, који можда говори и више о српској позицији од (не)изговорених речи Ане Брнабић, јесте такав какав је зато што су српске власти осетиле снажну потребу да се оправдају Русима, и зато што су Руси то правдање прихватили. А да ли су га прихватили зато што заиста верују да наша будућа сарадња није под знаком питања, или зато што другог партнера за разговор у Београду осим садашње власти они, једноставно, немају, откриће се у будућности. До тада, из овог разлога нужде изазване непостојањем алтернативе, или пак зато што су свесни наше потребе да (понекад и шизофрено) балансирамо, трпеће и непријатности какву нам је свима приредила Ана Брнабић „Блумбергом“, и непријатности какву сви из дубине желуца осећамо кад се српски војници нађу на НАТО вежби у близини руских граница, као што је управо ових дана случај…

ТУРСКИ ТОК НАДЕ Руско разумевање за позицију Србије утолико је схватљивије што Србија – на другом тасу споменутог баланса – неким конкретним потезима, а они су ипак важнији од нечега што је премијерка рекла или наговестила, исказује довољно снаге за спровођење сопственог а истовремено и руског интереса, насупрот америчким налозима и жељама. Реч је, наравно, о потенцијалном „Турском току“, као замени за покојни „Јужни ток“.

Жеље Американаца у овом погледу сасвим су транспарентне; као што су (посредством Европске комисије и Трећег енергетског пакета који је измислила у те сврхе) убили „Јужни ток“ да би спречили улазак руског утицаја у јужну и централну Европу трасом тог гасовода, тако им сада не прија ни „Турски ток“, а нарочито његов крак који би из Турске требало да прође даље кроз Бугарску, Србију и Мађарску даље ка Европи.

Српски интерес овде је јасан, и макар двострук: обезбеђујемо себи стабилан извор гаса, истовремено смо и транзитна земља која од транзита убира приходе, а зато што смо земља гасног транзита наша стабилност престаје да буде само наш интерес, већ и интерес свих осталих корисника руског гаса на овој траси, од Турске до Мађарске и Аустрије.

А и Русија има сопствени интерес, који се поклапа с нашим, да свој гас допреми купцима у Европи.

Оно што је (у овом тренутку) до нас, учињено је. Боравећи недавно у Истанбулу, председник Србије Александар Вучић поручио је да ће се, буде ли „Турског тока“, Србија наћи на његовој траси.

Да ли ће бити „Турског тока“ уместо „Јужног тока“? У то сад нико не може да буде сигуран, тим пре што – поново – овај пројекат зависи од Бугарске. Ипак, историја се можда неће поновити; не зато што су Бугари изненада постали постојанији него што су били у случају „Јужног тока“ него зато што ће намеравани гасовод из Турске, судећи по најавама, бити отворен и за гас из Азербејџана, а то пак значи да ће бити испуњене одредбе Трећег енергетског пакета и да Европска комисија овог пута неће имати изговор за опструкцију пројекта. Што не значи, наравно, да накнадно неће смислити неки други изговор.

 

ЕВРОПСКА КОМИСИЈА И СЕВЕРНИ ТОК 2 Улогу Европске комисије не истичемо случајно зато што се – упозорио је ових дана руски министар енергетике Александар Новак – Европска комисија сад меша у изградњу гасовода „Северни ток 2“ који испод Балтичког мора спаја Русију и Немачку. „Примећујемо отворену саботажу инфраструктурних пројеката, економски изводљивих и атрактивних за потрошаче, као што је ’Северни ток 2’“, рекао је Новак.

Нити је Новак једини ко то примећује, нити је реч о руској параноји. Пре нешто више од месец дана, 9. јуна, наиме, Европска комисија затражила је од Савета Европске уније (шефови држава и влада чланица ЕУ) да јој додели мандат да – уместо само Немачке – с Русијом преговара о „Северном току 2“. То је чисто економски пројекат и ЕК нема ту шта да тражи, узвратила је Ангела Меркел 15. јуна. Двадесет шестог јуна одлучено је да се о овом питању унутар ЕУ гласа на јесен; Немачка, Аустрија и Француска изричито се противе уласку ЕК у ове преговоре, насупрот томе, 13 ЕУ чланица то захтева, а међу тих 13 су, јавља „Ројтерс“ позивајући се на ЕУ изворе, Италија, нордијске, источноевропске и балтичке државе, Италија због страха да ће плаћати скупљи гас а остали због страха од Русије.

И биће сасвим занимљиво када се на јесен коначно буде гласало. И сигурно је да и због овог питања Европској унији следе унутрашњи потреси, но, како ћемо показати, читава је ситуација много комплекснија.

 

АМЕРИЧКЕ САНКЦИЈЕ, НЕМАЧКЕ ПРЕТЊЕ „Северни ток 2“ не налази се само под унутрашњим притиском у Европској унији већ и под притиском Сједињених Америчких Држава. Њихов Сенат је 14. јуна – такорећи паралелно с Европском комисијом – усвојио нове санкције Русији које, међутим, циљано обухватају и западноевропске компаније ангажоване на изградњи „Северног тока 2“, немачки „Унипер“ и „Винтершал“, аустријски ОМВ, француски „Анжи“ и холандски „Шел“. Реаговали су, необично оштрим заједничким саопштењем, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел и аустријски канцелар Кристијан Керн („Снабдевање Европе енергентима је питање за Европу, а не за Сједињене Државе. Ми одлучујемо ко ће нас снабдевати енергентима… Претња немачким, аустријским и другим европским компанијама казнама на америчком тржишту само зато што учествују у пројектима као што је ’Северни ток 2’ заједно са Русијом додаје апсолутно нови и изразито негативни аспект у односима између САД и Европе… Не можемо да пристанемо на претње нелегалним екстратериторијалним санкцијама против европских компанија…“), а немачка министарка економије Бригита Зуприз чак је припретила и одмаздом Америци у случају да санкције заиста ступе на снагу. Између санкција и припрећене одмазде за сада стоје гласање у Представничком дому америчког Конгреса и потпис Доналда Трампа, уз озбиљну могућност да дође до трговинског рата међу трансатлантским савезницима с непредвидивим последицама по то савезништво; ово тим пре што ни конзервативци Ангеле Меркел ни социјалдемократе Зигмара Габријела, с изборима који их чекају у септембру, неће смети себи да дозволе попустљивост и пораз.

 

ТРИ МОРА А на све се ово надовезује Иницијатива три мора у којој су се, на идеју Хрватске и Пољске, уз ове две државе окупиле и оне три прибалтичке (Литванија, Летонија и Естонија), Чешка и Словачка, Словенија, Аустрија и Мађарска, и Румунија и Бугарска. Нећемо сад у све детаље, битно је овде истаћи да је један од главних циљева ове иницијативе, која повезује појас од Балтичког до Јадранског и Црног мора па отуда и назив, енергетско повезивање њених чланица уз увоз америчког течног гаса преко Пољске и, буде ли коначно почела изградња фамозног плутајућег терминала за течни гас на Крку, преко Хрватске.

Кључан моменат: иницијатива има снажну америчку подршку, с мотивима које Американци чак и не покушавају да сакрију. Речима Џејмса Џонса, саветника за националну безбедност Барака Обаме, Иницијатива три мора „треба да буде стратешки приоритет нове америчке администрације“ јер је то „истински трансатлантски пројекат који има енормне геополитичке, геостратешке и геоекономске димензије… Иако Русију не кажњава директно, иницијатива је дизајнирана тако да ублажи снажан притисак Русије на европски енергетски сектор“. И још једна веома важна Џонсова напомена: „Начин на који централни и источни Европљани гледају на свет и на претње с којима су суочени много је усклађенији с начином на који Американци гледају на свет него што је то случај с нашим традиционалним западноевропским савезницима.“

Иако се ова америчка калкулација не може применити на све чланице Иницијативе (Чешка, Словачка, Мађарска, Аустрија, Бугарска па и Словенија не деле пољско-прибалтички однос према Русији), очигледно је да би Американци њоме желели да створе својеврсни санитарни кордон према Русији како би је одвојили од западнијег дела Европе, првенствено од Немачке. При чему треба имати у виду и озбиљно захлађење односа између Хрватске и Немачке (о томе у броју од 7. јула пише и загребачки „Глобус“), које говори да наш западни сусед све више постаје амерички, а не немачки играч на овим просторима.

Све то заједно говори да Србија не треба, као што јој ових дана сугерише „Блиц“, да жали што је „(поново) најобичније СЛЕПО ЦРЕВО“ јер није део Иницијативе три мора, већ, напротив, треба да будемо срећни што нисмо постали амерички жетон у овој игри.

 

СУКОБ АМЕРИКЕ И НЕМАЧКЕ Али погледајмо ширу слику и повежимо коцкице. Санкције америчког Сената усмерене против „Северног тока 2“, мешање Европске комисије у „Северни ток 2“ а ЕК се већ у случају „Јужног тока“ показала као оруђе америчког интереса, баш као и Иницијатива три мора, представљају америчке ударце на Немачку колико и на Русију; отуда, уосталом, онако жустра немачка реакција и на могуће америчке санкције и на покушај ЕК да добије улогу у преговорима око „Северног тока 2“, отуда и сасвим хладан однос према Иницијативи три мора.

Откуд ови амерички удари на свог немачког савезника? Ево објашњења Теда Мелока, блиског сарадника Доналда Трампа и могућег америчког амбасадора при ЕУ: „Надмоћна и необуздана Немачка прави је разлог опадања најважнијег савезништва на свету… Ово је земљотрес нечувених размера.“

А ако је веровати Михаелу Роту, министру за ЕУ у немачком Министарству иностраних послова, Трампов долазак на власт само је убрзао разлаз Берлина и Вашингтона, али му није узрок. Из његовог интервјуа „Блицу“: „Сматрам да нам је потребна јача Европа, независно од Трампа. Сигурно, понашање председника САД за нас представља још један сигнал да треба да се пробудимо. Међутим, захтеви да треба повећати способност ЕУ за деловање, како унутар својих граница тако и ван њих, нису никаква новина… У начелу важи: Спремни смо на дијалог (са САД), али морамо да заузмемо и став.“

Кључ је у томе што је таква, необуздана Немачка – гледано из позиције Вашингтона – по природи ствари упућена на сарадњу с Русијом, али и са Кином која је – страшно важан детаљ – прошле године постала главни спољнотрговински партнер Немачке. А Кина и Русија налазе се у најбољим односима у дугој историји односа ове две земље, како је оценио приликом недавне посете Москви кинески председник Си Ђинпинг. Повезивање Берлина (и Париза) с Москвом и Пекингом Америку потпуно избацује из Евроазије, лишавајући је статуса глобалног хегемона, како је и упозоравао покојни Збигњев Бжежински у својој „Великој шаховској табли“. То је сценарио који дубока Америка сад, пошто-пото, жели да спречи.

А главно бојно поље, како тренутно ствари стоје, налази се на дну Балтичког мора, на траси „Северног тока 2“, о чему говори и „Фајненшел тајмс“: „’Северни ток 2’ је све, само не једноставни комерцијални пројекат. Оно што ће се догодити важно је и за Русију и за САД. Али најважније од свега је оно што ће нам одлука о ’Северном току 2’ рећи о начину на који Немачка намерава да употреби своју економску и политичку доминацију у Европи.“

Где је у свему томе Србија? Суочена је с могућом ескалацијом тензија између Америке и Немачке – сачекајмо јесен – и са природном потребом Немачке да сарађује с нашим пријатељима, с Русијом и са Кином. Ово је историјска прилика без преседана. И зато морамо брижљиво да негујемо и да унапређујемо пријатељство с Русијом и са Кином, и да чувамо што боље односе са Немачком, надајући се повољном (по нас) расплету немачких односа с Америком. Све друго је, у најмању руку, тешка глупост ако не и нешто много теже, почев од оне претње да ћемо Русији увести санкције, макар и ако није баш тако речено…             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *