Evropski lanci i drama imigracije

Računice govore da ukoliko u glomaznim razgovorima sa „uvređenom“ EU Britanija ne bi dobila svoj „tvrdi bregzit“ – Ujedinjeno Kraljevstvo bi moralo da svake dve godine izgradi za imigrante po jedan grad veličine Birmingema

U januaru 1984. godine upravnik škole u Bradfordu Rej Haniford napisao je, u regionalnom časopisu „Solzberi revija“, analitički članak u kome se bavio „pojedinim aspektima“ upravljanja školama u njegovom regionu Engleske, gde su roditelji 90 odsto učenika imigranti. U tekstu je izneo da roditelji ove dece ne dozvoljavaju svojim devojčicama da učestvuju na časovima plesa, drame i sporta, budući da je to, insistiraju, protivno islamskom učenju i običajima. Engleske prosvetne vlasti zatvaraju oči i uši, protestuje upravnik škole, čak i kada je reč o nekim drugim stranama britanskog načina života – uskraćuju deci da uče jezik i kulturu zemlje u koju su emigrirali, nego ih, naprosto, stimulišu da žive neki „paralelni život“.

Usudio se Haniford da procvrkuće ono što su, inače, na britanskim granama odavno pevali i engleski vrapci. Krenula je orkestrirana hajka na sirotog Reja. Antirasistička industrija upriličila je regionalni pogrom – organizovani su protesti i procesije. Gradonačelnik Bradforda (musliman) optužio je prestupnika političke korektnosti za „kulturni šovinizam“, izbili su ulični protesti protiv „rasizma“!… I Haniford je po kratkoj proceduri izgubio službu; da se više ne vrati u prosvetu.

[restrict]

BLEROVO ŽRTVOVANJE BRITANIJE U tom napisu upravnik škole u Bradfordu bio je toliko nesmotren da je još napisao kako je u Engleskoj vrlo teško i opasno pisati istinu koja nije „politički podobna“. Politička paradigma „multikulturalizma“, fikcija koja i dan-danas u Britaniji odoleva vremenu i promenama, bila je 1984. radni naslov tadašnje britanske zvanične (zvučne) politike „multikulturalizma“ ma šta to praktično značilo.

Incident u Bradfordu aktualizovao je iznova Daglas Mari u knjizi „Čudna smrt Evrope“, gde zapaža da se, poput Hristovog raspeća na krstu, Hanifordovo stradanje pokazalo, u suštini, kao vrsta proviđenja, te da se u današnjoj Britaniji kvintesencija napisa u „Solzberi reviji“ obistinila – u globalu i u detaljima.

U vreme cvetanja dogme „multikulturalizma“ osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka invazija imigranata na Ostrvo – sa Indijskog potkontinenta i s drugih strana planete – snažno je zapljusnula Britaniju, ali je pretežno dočekana u duhu narativa „političke korektnosti“ kao „epizoda“ i eksces umesto kao proces koji će, kako se i pokazalo, trajati i narastati u obećanoj zemlji demokratije, ljudskih prava Magna karte i „cvetanja svih cvetova“.

U vreme Tonija Blera i njegovog pseudoliberalnog mondijalizma kapije Britanije široko su otvarane za došljake svih kvalifikacija i namera, posebno za nisko plaćenu, nekvalifikovanu radnu snagu, neophodnu za dalji razvoj tadašnje britanske ekonomije.

Toni Bler, lažni liberal i posebna branša makijavelizma u novijoj istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, prizvao je imigrante nakon što je stavio van snage normu o striktnom filtriranju strane radne snage.

Endru Hiter, Blerov saradnik i pisac njegovih govora, ostavio je o ovome vredno svedočenje: Toni Bler je ciljano manipulisao politikom imigracije (dovođenje nekvalifikovane radne snage kao potencijalne radničke, glasačke baze njegovih laburista), a „s namerom da on (Bler) natrlja nos konzervativnoj desnici… Bila je to loša politika koja je računala da će takva, nekvalifikovana baza, biti birački potencijal laburista“.

Daglas Mari beleži u svojoj knjizi kako je ovo „žrtvovanje Britanije“ za lične, političke manipulacije Tonija Blera otvorilo kapije Kraljevstva da „svako ko zaželi uđe u zemlju“. Navodi i da se takva politika imigracije (zlo)upotrebljavala za sitne računice i egomaniju, bez obzira što je pretila „da iz temelja (demografski) promeni britansko društvo“.

Tokom 2002. godine objavljen je cenzus za Englesku i Vels, demografski snimak koji pokazuje do koje su mere „multikulturalizam“ i njegova direktna posledica – imigracija već menjali socijalnu sliku Britanije: broj stanovnika u Engleskoj i Velsu (bez Škotske i Severne Irske) rođenih „preko mora“ povećao se za skoro tri miliona ljudi samo u toku prethodne decenije.

 

VRAĆANJE SUVERENITETA – ALFA I OMEGA Mnogi Britanci bili su zatečeni podatkom da se samo 44,9 odsto žitelja Londona (dakle, manjina) identifikuju kao „beli Britanci“, a da, istovremeno, gotovo tri miliona ljudi u Engleskoj i Velsu živi u domaćinstvima u kojima nijedan odrastao član porodice ne govori engleski kao maternji jezik.

Uporedo sa ovim nalazom, cenzus ustanovljava da je stalna imigracija udvostručila broj muslimana na britanskom Ostrvu, dok se, istovremeno, beleži „kolaps hrišćanstva“ i to „kolaps“ koji, po tekućim prognozama,“preti da se nastavi“.

Između 2001. i 2011. godine broj muslimana u Engleskoj i Velsu porastao je sa 1,5 na sadašnjih 2,5 miliona. Smatra se, međutim, da su ovo samo zvanične cifre, a da je stvarna cifra znatna veća, budući da istraživanja sugerišu da se na Ostrvu nalazi najmanje milion „ilegalaca“.

Nalaz najnovije demografske slike Britanije nije efemerna epizoda u životu ove velike nacije. Ali rezultat cenzusa, mada šokantan, nije izazvao očekivani, radikalan odgovor države: saga, po nekim mišljenjima farsa „multikulturalizma“, Sveti gral Blerove ostavštine još se na Ostrvu dobro drži. Podatak da su, na primer, u 23 od 33 londonske opštine „beli Britanci“ trenutno u manjini, glasnogovornik Nacionalne kancelarije za statistiku (ONS) trijumfalno pozdravlja kao „veličanstvenu demonstraciju različitosti“.

Bivši gradonačelnik Londona, laburista Ken Livingston javno se ponosi činjenicom da je 35 odsto zaposlenih u Londonu rođeno u stranoj zemlji.

Ples sa sirenama „multikulturalizma” postao je manir „politički korektne sage“ bez obzira što na duži rok preti nacionalnom biću Britanije.

Razgovori o izlasku iz Evropske unije dramatično su aktuelizovali i pitanje imigracije, trenutno jedne od krupnih, kontroverznih tema iz brakorazvodne parnice. Pitanje je kakva će, na kraju razvoda, biti sudbina tri miliona Britanaca zaposlenih u zemljama Unije i, istovremeno, Evropljana koji žive i rade u Britaniji.

Britanske računice govore da ukoliko u glomaznim razgovorima sa „uvređenom“ Evropskom unijom Britanija ne bi dobila svoj „tvrdi bregzit“ – Ujedinjeno Kraljevstvo bi moralo da svake dve godine izgradi za imigrante po jedan grad veličine Birmingema („ne-Engleza“ u Birmingemu danas ima nešto više od milion).

Obavezom prema pravilima Unije o slobodnom kretanju ljudi (i robe) u Zajednici, Britanija je, po londonskim analizama, naprosto izgubila kontrolu nad brojem imigranata koji ulaze u zemlju, pa je vraćanje ovog komada suvereniteta jedan od prioriteta pregovaračke pozicije Londona.

 

TAČKA ZASIĆENJA London je trenutno u punom pregovaračkom procesu o konačnom razlazu i bez obzira da li će, na kraju, ostati u Evropskom zajedničkom tržištu – drugi pregovarački imperativ – vraćanje suvereniteta nad nacionalnim granicama je alfa i omega britanskog stanovišta.

Zajedničko tržište ili nemasovna imigracija na Ostrvo, pri ovoj dinamici (25 hiljada godišnje), za Vajthol nije predmet za pregovaranje. Ako bi podlegla pritisku Brisela za dalju neograničenu slobodu kretanja unutar Zajednice, to bi, kako se unisono komentariše na Temzi, značilo ne samo zanemarivanje obaveze prema 17,4 miliona Britanaca koji su na referendumu glasali za odlazak iz EU „nego bi značilo da bi bilo koja naša norma o režimu imigracije bila uzaludan posao i otvaranje granica za nove milione ljudi (…) Kao odgovorna zemlja, mi ne možemo da sebi dozvolimo nastavak ovog neobuzdanog toka imigracije, niti pak da ignorišemo pitanje kako će to uticati na život naših budućih generacija“ („Dejli ekspres“).

Odavde i upozorenje britanskog Nacionalnog saveta za praćenje imigracije – ako bi se dolazak imigranata nastavio ovim tempom, zemlja bi morala da za došljake svake dve godine izgradi po jedan novi grad veličine Birmingema (drugi po veličini, posle Londona) samo da bi odgovorila potrebama nove imigracije.

Istraživanje na ovu temu objavljeno prošlog ponedeljka pokazuje da dve trećine Britanaca smatra da je broj stanovnika u Ujedinjenom Kraljevstvu dostigao tačku zasićenja i da se demokratska situacije otela svakoj disciplini, da Britanija mora da dramu imigracije hitno stavi pod kontrolu… A vlada Tereze Mej „ako želi da preživi“, mora da odgovori na nacionalni ultimatum i ispuni proklamovani predizborni manifest – pozatvara kapije za EU i svu drugu imigraciju minut nakon što definitivno napusti Evropsku uniju. 

[/restrict]