Европски ланци и драма имиграције

Рачунице говоре да уколико у гломазним разговорима са „увређеном“ ЕУ Британија не би добила свој „тврди брегзит“ – Уједињено Краљевство би морало да сваке две године изгради за имигранте по један град величине Бирмингема

У јануару 1984. године управник школе у Брадфорду Реј Ханифорд написао је, у регионалном часопису „Солзбери ревија“, аналитички чланак у коме се бавио „појединим аспектима“ управљања школама у његовом региону Енглеске, где су родитељи 90 одсто ученика имигранти. У тексту је изнео да родитељи ове деце не дозвољавају својим девојчицама да учествују на часовима плеса, драме и спорта, будући да је то, инсистирају, противно исламском учењу и обичајима. Енглеске просветне власти затварају очи и уши, протестује управник школе, чак и када је реч о неким другим странама британског начина живота – ускраћују деци да уче језик и културу земље у коју су емигрирали, него их, напросто, стимулишу да живе неки „паралелни живот“.

Усудио се Ханифорд да процвркуће оно што су, иначе, на британским гранама одавно певали и енглески врапци. Кренула је оркестрирана хајка на сиротог Реја. Антирасистичка индустрија уприличила је регионални погром – организовани су протести и процесије. Градоначелник Брадфорда (муслиман) оптужио је преступника политичке коректности за „културни шовинизам“, избили су улични протести против „расизма“!… И Ханифорд је по краткој процедури изгубио службу; да се више не врати у просвету.

[restrict]

БЛЕРОВО ЖРТВОВАЊЕ БРИТАНИЈЕ У том напису управник школе у Брадфорду био је толико несмотрен да је још написао како је у Енглеској врло тешко и опасно писати истину која није „политички подобна“. Политичка парадигма „мултикултурализма“, фикција која и дан-данас у Британији одолева времену и променама, била је 1984. радни наслов тадашње британске званичне (звучне) политике „мултикултурализма“ ма шта то практично значило.

Инцидент у Брадфорду актуализовао је изнова Даглас Мари у књизи „Чудна смрт Европе“, где запажа да се, попут Христовог распећа на крсту, Ханифордово страдање показало, у суштини, као врста провиђења, те да се у данашњој Британији квинтесенција написа у „Солзбери ревији“ обистинила – у глобалу и у детаљима.

У време цветања догме „мултикултурализма“ осамдесетих и деведесетих година прошлог века инвазија имиграната на Острво – са Индијског потконтинента и с других страна планете – снажно је запљуснула Британију, али је претежно дочекана у духу наратива „политичке коректности“ као „епизода“ и ексцес уместо као процес који ће, како се и показало, трајати и нарастати у обећаној земљи демократије, људских права Магна карте и „цветања свих цветова“.

У време Тонија Блера и његовог псеудолибералног мондијализма капије Британије широко су отваране за дошљаке свих квалификација и намера, посебно за ниско плаћену, неквалификовану радну снагу, неопходну за даљи развој тадашње британске економије.

Тони Блер, лажни либерал и посебна бранша макијавелизма у новијој историји Уједињеног Краљевства, призвао је имигранте након што је ставио ван снаге норму о стриктном филтрирању стране радне снаге.

Ендру Хитер, Блеров сарадник и писац његових говора, оставио је о овоме вредно сведочење: Тони Блер је циљано манипулисао политиком имиграције (довођење неквалификоване радне снаге као потенцијалне радничке, гласачке базе његових лабуриста), а „с намером да он (Блер) натрља нос конзервативној десници… Била је то лоша политика која је рачунала да ће таква, неквалификована база, бити бирачки потенцијал лабуриста“.

Даглас Мари бележи у својој књизи како је ово „жртвовање Британије“ за личне, политичке манипулације Тонија Блера отворило капије Краљевства да „свако ко зажели уђе у земљу“. Наводи и да се таква политика имиграције (зло)употребљавала за ситне рачунице и егоманију, без обзира што је претила „да из темеља (демографски) промени британско друштво“.

Током 2002. године објављен је цензус за Енглеску и Велс, демографски снимак који показује до које су мере „мултикултурализам“ и његова директна последица – имиграција већ мењали социјалну слику Британије: број становника у Енглеској и Велсу (без Шкотске и Северне Ирске) рођених „преко мора“ повећао се за скоро три милиона људи само у току претходне деценије.

 

ВРАЋАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА – АЛФА И ОМЕГА Многи Британци били су затечени податком да се само 44,9 одсто житеља Лондона (дакле, мањина) идентификују као „бели Британци“, а да, истовремено, готово три милиона људи у Енглеској и Велсу живи у домаћинствима у којима ниједан одрастао члан породице не говори енглески као матерњи језик.

Упоредо са овим налазом, цензус установљава да је стална имиграција удвостручила број муслимана на британском Острву, док се, истовремено, бележи „колапс хришћанства“ и то „колапс“ који, по текућим прогнозама,“прети да се настави“.

Између 2001. и 2011. године број муслимана у Енглеској и Велсу порастао је са 1,5 на садашњих 2,5 милиона. Сматра се, међутим, да су ово само званичне цифре, а да је стварна цифра знатна већа, будући да истраживања сугеришу да се на Острву налази најмање милион „илегалаца“.

Налаз најновије демографске слике Британије није ефемерна епизода у животу ове велике нације. Али резултат цензуса, мада шокантан, није изазвао очекивани, радикалан одговор државе: сага, по неким мишљењима фарса „мултикултурализма“, Свети грал Блерове оставштине још се на Острву добро држи. Податак да су, на пример, у 23 од 33 лондонске општине „бели Британци“ тренутно у мањини, гласноговорник Националне канцеларије за статистику (ОНС) тријумфално поздравља као „величанствену демонстрацију различитости“.

Бивши градоначелник Лондона, лабуриста Кен Ливингстон јавно се поноси чињеницом да је 35 одсто запослених у Лондону рођено у страној земљи.

Плес са сиренама „мултикултурализма” постао је манир „политички коректне саге“ без обзира што на дужи рок прети националном бићу Британије.

Разговори о изласку из Европске уније драматично су актуелизовали и питање имиграције, тренутно једне од крупних, контроверзних тема из бракоразводне парнице. Питање је каква ће, на крају развода, бити судбина три милиона Британаца запослених у земљама Уније и, истовремено, Европљана који живе и раде у Британији.

Британске рачунице говоре да уколико у гломазним разговорима са „увређеном“ Европском унијом Британија не би добила свој „тврди брегзит“ – Уједињено Краљевство би морало да сваке две године изгради за имигранте по један град величине Бирмингема („не-Енглеза“ у Бирмингему данас има нешто више од милион).

Обавезом према правилима Уније о слободном кретању људи (и робе) у Заједници, Британија је, по лондонским анализама, напросто изгубила контролу над бројем имиграната који улазе у земљу, па је враћање овог комада суверенитета један од приоритета преговарачке позиције Лондона.

 

ТАЧКА ЗАСИЋЕЊА Лондон је тренутно у пуном преговарачком процесу о коначном разлазу и без обзира да ли ће, на крају, остати у Европском заједничком тржишту – други преговарачки императив – враћање суверенитета над националним границама је алфа и омега британског становишта.

Заједничко тржиште или немасовна имиграција на Острво, при овој динамици (25 хиљада годишње), за Вајтхол није предмет за преговарање. Ако би подлегла притиску Брисела за даљу неограничену слободу кретања унутар Заједнице, то би, како се унисоно коментарише на Темзи, значило не само занемаривање обавезе према 17,4 милиона Британаца који су на референдуму гласали за одлазак из ЕУ „него би значило да би било која наша норма о режиму имиграције била узалудан посао и отварање граница за нове милионе људи (…) Као одговорна земља, ми не можемо да себи дозволимо наставак овог необузданог тока имиграције, нити пак да игноришемо питање како ће то утицати на живот наших будућих генерација“ („Дејли експрес“).

Одавде и упозорење британског Националног савета за праћење имиграције – ако би се долазак имиграната наставио овим темпом, земља би морала да за дошљаке сваке две године изгради по један нови град величине Бирмингема (други по величини, после Лондона) само да би одговорила потребама нове имиграције.

Истраживање на ову тему објављено прошлог понедељка показује да две трећине Британаца сматра да је број становника у Уједињеном Краљевству достигао тачку засићења и да се демократска ситуације отела свакој дисциплини, да Британија мора да драму имиграције хитно стави под контролу… А влада Терезе Меј „ако жели да преживи“, мора да одговори на национални ултиматум и испуни прокламовани предизборни манифест – позатвара капије за ЕУ и сву другу имиграцију минут након што дефинитивно напусти Европску унију. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *