Da li je Tramp učinio da Amerika mrzi?

Šou-biznis i dalje napada (i brani) predsednika SAD

Mnoge zvezde takozvane industrije zabave u Americi su shvatile svoju slavu kao obavezu da zloupotrebe slobode prosečnog američkog građanina, ne bi li u ime viših ciljeva (napada na predsednika) rekli šta je potrebno kako bi se osujetila vladavina novog vođe (kog ne priznaju). Prema njihovim javno demonstriranim uverenjima, sve je dozvoljeno da se kaže, u nekim slučajevima i da se uradi ili bar pozove na akciju –  ne bi li se iz Bele kuće uklonio Donald Tramp!

Amerikanci se kao nacija najviše ponose što su „slobodni“. Svoju državu dično deklarišu kao „zemlju slobode“. Kao i uvek kod velikih reči i ideala, oni se u praksi vrlo slobodno definišu i po potrebi stavljaju u željene kontekste i granice. Najslobodnija zemlja na svetu je tako, recimo, slobodno izabrala aktuelnog predsednika Donalda Trampa i odmah je za otprilike polovinu postala nešto sasvim drugo od onoga čime se navodno svi njeni državljani ponose. Predsednik je pored brojnih drugih negativnih etiketa poneo i onu da je diktator, odnosno neotesani primitivac koji nije u stanju da isprati poštovanje pomenutih sloboda. Amerika se podelila kao što nije još od čuvenog Građanskog rata. U toj je podeli izuzetno značajnu ulogu dobio ešalon takozvane industrije zabave kome su se pridružili brojni umetnici, mada najgrublje gledano i oni pripadaju toj istoj grani američke industrije. Kako god, pomenute slobode svakog američkog pojedinca su doživele teške praktične provere i preispitivanja upravo kada su se u svojim beskrupuloznim, siledžijskim i drskim napadima na predsednika oglasile zvezde pomenutog sektora za zabavu masa. Shvatili su oni svoju slavu kao obavezu da zloupotrebe slobode prosečnog građanina ne bi li u ime viših ciljeva (napada na predsednika) rekli šta je potrebno kako bi se osujetila vladavina novog vođe kog ne priznaju. Misle oni da je sve dozvoljeno da se kaže, pa u nekim slučajevima i da se uradi ili bar pozove na to ne bi li se uklonio Donald Tramp iz Bele kuće.

[restrict]

POZIV NA NASILJE Najnoviji primer u tom smislu je potpuno neverovatna izjava slavnog američkog glumca Džonija Depa koji je na festivalu u Glastonberiju u Engleskoj ni kriv ni dužan osetio potrebu da bude duhovit u napadu na svog predsednika, pa je izjavio nešto u stilu da bi predsednika valjalo da opet ubije glumac aludirajući na legendarni atentat na Abrahama Linkolna pre vek i po kada ga je u pozorištu ubio glumac Džon Vilks But! Nije još stigao do svoje kuće u Los Anđelesu, a već je morao da se na sve strane izvinjava za ovu svoju glupavu opasku koja, kako reče, nije zazvučala kako je zamislio već sasvim suprotno. Ali nije Dep jedini koji je manje-više jasno i otvoreno pozivao na nasilje nad predsednikom. Samo mesec dana pre Depa u javnosti se pojavilo nekoliko slika američke komičarke Kejti Grifin koja je se na njima ovekovečila držeći masku okrvavljene glave Donalda Trampa. I ona se naravno izvinjavala, ali je za neotesanu navodnu šalu i kažnjena jer joj je „Si-En-En“ zbog ovoga uskratio unosnu tezgu kovoditeljke njihovog novogodišnjeg šoua. U januaru, tokom „čuvenog“ Marša žena na Vašington, osetila se pozvanom da doprinese u to vreme posebno agresivnim napadima na Trampa i nekadašnja pop boginja Madona. Ona je rekla da bi najradije digla Belu kuću u vazduh! Naravno, kada joj je uzvraćeno osudama i prozivkama, i ona se ogradila od svojih ratobornih reči rekavši da je citirana van konteksta. I neki su umetnici uzeli slobodu u svoje ruke kako bi je iskoristili kao oružje na napad na Trampa. Tako je u njujorškom Centralnom parku osvanula nadgrobna ploča stvorena od ruku umetnika Brajana Vitlija na kojoj je ovaj ispisao predsednikovo ime i prezime i godinu rođenja, a ispod praznog mesta vidljivo ostavljenog da se dopuni godinom smrti postavio je Trampov epitaf: „Učinio je da Amerika ponovo mrzi“!

Neotesani i arogantni mrzitelj žena  Da ne trošimo reči na diskusiju o tome kada se uopšte desilo da Amerika nije mrzela, pomenimo i „umetnički govor mržnje“ kojim su demokratske slobode demonstrirali protivnici Trampa u prvim tamošnjim šetnjama „slobodnog naroda“ što se nije mirio sa činjenicom da je Tramp postao novi američki vođa. Nosili su transparente koje je upriličio umetnik Pol Čen, a na kojima je pisalo i to da Isus mrzi Trampa, kao i da ga svi ljudi mrze i još mnogo sličnih izjava mržnje pride, sve na račun novog predsednika. Mnogo mržnje od strane umetnosti kojoj ona, barem deklarativno i principijelno, nikada nije bila ni inspiracija, ni povod, a još manje sredstvo reakcije. Tramp je izgleda i to promenio. Nedavno su u sličnom stilu protiv njega reagovali i književni supružnici Pol Oster i Siri Hustvet koji su doduše bili nešto manje krvoločni – dovoljno im je bilo lepljenje originalnih etiketa pa su Trampa nazvali i „predsednikom pop kulture“ koji je jedino opsednut svojim prisustvom u medijima i rejtingom kada se pojavljuje na malim ekranima. Oster se još osetio vrlo nadahnutim kada je rekao da je Tramp neotesani i arogantni mrzitelj žena odrastao na filozofiji magazina „Plejboj“ kojim je očigledno i sada opčinjen. Njegova se supruga zadovoljila karakterizacijom da je Tramp vulgarni i brutalni primitivac.

Na sceni se pojavila i uznemirujuće provokativna serija fotografija američkog dopisnika iz Bele kuće za kontroverzni politički blog „Vrata kritike“ (Gateway Pundit) Lusijana Vintriča koji je stao na stranu Trampa ponudivši naciji na tim fotosima do pojasa gole mlade homoseksualce s kačketima na kojima stoji slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“. Nije potrebno napominjati kako se ovakva provokacija našla na udaru svih „slobodnih i progresivnih“ građana „najveće slobode na svetu“ i kako je bilo prijatno da se baš takav protrampovski izazov obeleži kao tipična negativnost koja ide uz njega i zbog koje ga, kao što rekoše neki, treba i ubiti. Tramp je i sam izazivao protivnike istinski iritantnim bockanjima. „Za mene su svi žestoki momci“ – rekao je nedavno. Doduše, otvorenu podršku su mu tokom kampanje, a i posle izbora, što čine i sada, dali legendarni bokserski šampion Majk Tajson i vremešne glumačke zvezde Klint Istvud i Džon Vojt, a u njihovom je društvu i slavni košarkaški as, TV zvezda i čak politički aktivni konzervativac Denis Rodman, kontroverzni kečer i holivudski zabavljač Halk Hogan, kao i niz drugih iste ili bar približno iste „tvrdoće“ u medijskom prisustvu i zabavljačkoj istoriji. Oni još nisu prionuli na ono što ljudi od njih očekuju – na nasilnu odbrambenu reakciju na nasilje prema njihovom predsedniku. Ali to su želele da učine neke anonimne pristalice Trampa kada su na juriš pokušale da osvoje scenu u Centralnom parku u Njujorku na kojoj je trebalo da se izvede predstava „Julije Cezar“ u kojoj je naslovni junak bio predstavljen likom Trampa i, naravno, doživeo je cezarovsku krvavu sudbinu pošto je na kraju izboden noževima. Za Trampove pristalice to je bio otvoren poziv da se aktuelni predsednik na taj način liši vlasti. Iako je napadač na provokatore na sceni koji su koristili svoje umetničko pravo da budu slobodni u izboru šta će izvesti na bini potom uhapšen, čuo se dosta jak odziv javnosti ovim povodom koji je u cezarovskoj provokaciji zaista video jedino poziv na političko nasilje, a ne upražnjavanje umetničkih sloboda. Naravno, ni Tramp nije ostajao dužan. On nasilje inače smatra sasvim prikladnim sastojkom slobode „najslobodnije nacije na svetu“. Sigurno je da su dobrim delo uz njega i svi gorepomenuti „žestoki momci“. Eskaliranje podele je dobilo gorivo kada se u javnosti pojavila Trampova izjava na vest o tome da je njegov pristalica prebio jednog neistomišljenika: „… Potrebno nam je više toga (prebijanja!) kako bi se stvari dovele u red baš kao u starim dobrim vremenima kada bi ovakvi protestanti završavali u invalidskim kolicima!“ Čak je, kažu, navodno obećao svojim sledbenicima da će im platiti sve eventualne legalne troškova i kazne ukoliko fizički nasrnu na demonstrante protiv njegove vlasti! Sva je prilika da će uskoro Tramp zaista i morati da plaća kazne i odštete jer je u toku priprema suđenja u Kentakiju na kome je prozvan kao neko ko je podsticao na nasilje. Možda mu se na optuženičkoj klupi pridruži i još jedan pristalica iz one grupe slavnih, vremešnih žestokih momaka, čuveni roker Ted Nadžent, koji se baš istakao kada je naciji poslao svoju dozu slobodnog političkog razmišljanja nazvavši bivšeg predsednika Baraka Obamu i takmaca Trampu u poslednjoj trci za predsedničku funkciju Hilari Klinton izdajicama američkog naroda koje bi zbog toga trebalo obesiti!  

Bizarna figura u Beloj kući

Sigurno je da je postojeća podela Amerike na one koji bi da se nasiljem reše predsednika i one koji bi nasiljem da ga odbrane upravo posledica kontroverzne i krajnje nasilne retorike samog Trampa koji je na siledžijski način vodio kampanju ne birajući reči i ne vodeći računa o tome kako se u javnosti govori. Naprotiv, još je tada postavio temelje za aktuelnu nasilnu konfrontaciju američke nacije. Da li je u tome moguće pronaći elemente izdaje, ako ništa drugo svih velikih demokratskih principa kojima se Amerika tako rado ponosi ili njihovu izdaju upravo čine baš demokrate kada uzurpirajući slobodu govora pozivaju na nasilje, odnosno, da se poslužimo njihovom retorikom, ostavljaju utisak da je sasvim u redu da se jedno zlo eliminiše primenom drugog zla – dilema je koju ostavljamo političkoj teoriji. Novi predsednik bez sumnje predstavlja u svemu ekscesnu i oprečnu figuru koja mnoge ozbiljno provocira i iritira. Čak i vrlo brojne pripadnike svih umetničkih pravaca koji bi po definiciji svog posla, a u okviru njega i prepoznavanju i poštovanju najplemenitijih ljudskih vrednosti i osobina, trebalo da budu potpuno nesposobni za bilo kakvo nasilno obračunavanje sa neistomišljenicima, a koji se samo na pomen Trampa pretvaraju u ratoborne i krvoločne revolucionare protiv aktuelnog režima. U njihovom se slučaju kontradiktorno pritisak nasilja ne ogleda u stimulisanju njihovog rada, što je inače gotovo uvek kroz istoriju bio slučaj, već upravo u podsticaju najnižih nagona sve na čelu sa potrebom prema najbrutalnijem nasilnom obračunavanju. Tramp je zaista bizarna figura u Beloj kući potpuno drugačija od svih prethodnih i njegov će negativni podsticaj u oba tabora podeljene Amerike i te kako nastaviti da inicira skandale i dalje obračune.

[/restrict]