U Kremlju, nažalost, ipak nije Sotona

„Putinovi intervjui“ – filmski zapis koji  je potresao svetsku javnost

Četvorodelni dokumentaristički zapis pod nazivom „Putinovi intervjui“, koji je slavni američki sineasta Oliver Stoun snimao više od godinu i po dana, doneo je na ekrane svetskog televizijskog auditorijuma ruskog predsednika Vladimira Putina u do sada neviđenom izdanju, koje tamošnji zapadni svet, a još manje mediji, jednostavno nisu u stanju da prihvate. Otud vrlo oprečni komentari na ovaj film, od odličnih ocena jednog dela publike, do strastvenog prezira udarnih medija i političara
[restrict]

Proteklih dana je još jedan proizvod iz producentsko-autorske mašinerije Oskarima i svim mogućim drugim priznanjima ovenčanog američkog sineaste Olivera Stouna, u isto vreme i jednog od najosporavanijih autora u Sjedinjenim Državama, izazvao pažnju svetske javnosti. Reč je o intervjuima (pre nego što se znalo da li će i kada biti emitovani, pa i snimljeni, već na njihovu samu najavu histerično u oba smera, srčano prihvaćenim i strasno negiranim) koje je Stoun snimio sa godinama Babarogom broj jedan u američkoj politici, medijima, javnosti – ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. „Putinovi intervjui“, kako je ovaj ekskluzivni snimak razgovora ruskog lidera sa Stounom zvanično naslovljen, dospeo je do gledališta u formi četvorodelnog mini-serijala iz koprodukcije Stouna i „Šoutajma“. Sa ovom kablovskom američkom stanicom slavni režiser je već sarađivao na, takođe, izuzetno kontroverznom desetodelnom serijalu dokumentarnih filmova u kojima se na svoj tipično beskompromisno provokativni način odredio prema američkoj istoriji od Drugog svetskog rata da danas – „Neispričana istorija Sjedinjenih Američkih Država“. Svako ko je makar i površno upoznat sa Stounovim agresivnim stilom kopanja po istorijskim podacima, sa njegovom neodoljivim nagonom da se prozre istina i u najzamršenijim zaverama, lako može da stekne sliku o tome koliko je ova predstava neizrečene istorije Amerike bila iritantna za dobar deo establišmenta i još više za tvorce i pobornike zvanične istorije. Otuda nije čudno što je taj dokumentarni serijal, na kome je režiser radio punih pet godina, brzo skrajnut u treći plan, te je uglavnom ostao nedostupan širokom televizijskom auditorijumu. Isti stil i još izazovnija tema, koja nesumnjivo provocira daleko moćniji otpor većeg dela američke populacije, čine okosnicu ponude koja se sada plasira svetu u formi četvorosatnog intervjua „o svemu, svakome, i svačemu, bez dlake na jeziku i bez teme koja ne sme biti spomenuta“ koje je Stoun snimio sa Putinom.

OBOSTRANA LUKAVA KALKULACIJA SAGOVORNIKA „Putinovi intervjui“ nastali su u rasponu od oko godinu i po dana, tokom četiri odvojene „seanse razgovora“ Stouna sa ruskim liderom i to na ruskom tlu, na Putinovom radnom mestu, u avionu i njegovim privatnim odajama na svim adresama na kojima zvanično boravi. Stoun je snimio preko dvadeset sati intervjua koji su potom sažeti u pomenute četiri epizode. Verovatno da je Stoun dobio Putinov pristanak na ove razgovore mahom i zbog njegovog minulog rada kojim se američki umetnik u više navrata dokazao kao veliki kritičar i novije istorije svoje zemlje i korporativnog sveta, koji je upravo najvećim delom njen proizvod, kao i brojnih lidera što su loše vodili njegovu zemlju. I svih drugih dominantno škakljivih tema s kojima se Stoun strasno obračunavao i u svojim igranim i dokumentarnim filmovima. S druge strane, „Putinovi intervjui“ su rezultat obostrane prilično lukave kalkulacije čuvenih sagovornika. Putin je odlučio da „otvori srce“ ljubaznom Amerikancu znajući da će ga ovaj predstaviti svetu na njemu idealno prihvatljiv „kontroverzan način“, a Stoun je bio siguran da kako god njegov dokumentarac bude prihvaćen, s obzirom na ekskluzivnu temu i sagovornika, on jednostavno ne može biti na gubitku. Bilo je to očigledno već i iz brojnih intervjua koje je dao američkim medijima pre nego što je počelo emitovanje mini-serijala „Putinovi intervjui“. Napadali su ga iz svih oružja, najrazornijom municijom, čak i na pojedinim gostovanjima na uvek proameričkim medijima iz busije sa dva ili tri za kritiku naoštrena sagovornika, sa naštelovanom publikom naučenom da se ruga Stounu, da ga provocira i izaziva (najjadnije je takva nameštaljka izgledala u „čuvenom“ tok-šouu Stivena Kolbera, koji je u nekim ovdašnjim franšizama večna inspiracija za njegove mizerne srpske klonove u takođe „slavnim“ tok-šou emisijama), ali je Stoun mirno, vidno zadovoljan što je opet u centru pažnje kontroverze koju je sam stvorio, uspevao da ostane trujumfalan i samouveren u tome da je odabrao najboljeg i u ovom trenutku svetske istorije najznačajnijeg političkog sagovornika. Kada se uzme u obzir da je pre Putina u tri navrata snimao razgovore sa Kastrom, da je, i to iz perspektive prisnog prijatelja, snimio vrlo zanimljiv dokumentarni film o takođe u Sjedinjenim Državama ekstremno omraženom Ugu Čavezu, da se bavio autorski i producentski skoro svim ključnim istorijsko-političkim figurama i stožerima američke politike, kulture i društva, a preko njih i svetske, da je do Putina, uostalom, došao pripremajući film o Snoudenu koji je pronašao jedino sigurno utočište na svetu upravo u Rusiji, pod Putinovom zaštitom, onda je jasno otkud Putinov pristanak da satima razgovara sa Stounom i to bez zabranjene teme i uvek, kako kaže, iskreno. Ta je iskrenost, doduše, svakako diskutabilna, prilično relativna, i (što se odlično da videti između redova) u pojedinim momentima politički korektno odglumljena, na prepoznatljiv putinovski način, ali je ipak daleko bliža istini nego bilo koji napadački govor antiputinovske histerije uvek dominantne u vrhu američke vlasti.

Taj je klinč između ruskog lidera i dobro organizovanog ne samo američkog već i od strane Amerike internacionalizovanog „pokreta otpora“ (prisutnog, razume se i ovde) uperenog protiv Rusije i njenog vođe, koga iz tih krugova ironično i krajnje pogrdno obožavaju da zovu novim ruskim carem, ali i ubicom i diktatorom, nametnuo se i u „Putinovim intervjuima“ u kojima se takođe može čuti da je on ruski car. Ali Putin nije nijednog momenta padao u iskušenje da na ostrašćeno etiketiranje uzvrati u sličnom stilu. Pred Stounovim kamerama uspeo je da ostane potpuno miran, državnički samosvestan i mudar, okrenut uvek najznačajnijim svetskim problemima i najcivilizovanijim merama za njihovo rešavanje. I privatno je u istom stilu predstavio sebe, svoj svakodnevni život, porodicu, interesovanja, svoje navike i sklonosti. Stoun je zahvalno sve to snimao upijajući svaku reč svog impozantnog sagovornika, nudeći pre svega makar privid doslednog pokušaja da se ostane dokumentaristički neutralan i bezbedno otklonjen od veličine teme. Postavljao je važna i velika pitanja na koja je Putin uglavnom odgovarao kao promišljeni i dobro pripremljeni političar. Ta je njihova igra dozvala u sećanje čuvene postvotergejtske razgovore u ono vreme slavnog britanskog tok-šou voditelja Dejvida Frosta i Ričarda Niksona, o čemu je, inače, pre desetak godina snimljen i igrani film nominovan za čak pet Oskara. U Stounovom slučaju vrlo sličan napor za istinom, sada u dokumentarističkom maniru, čini da se s jedne strane gubi osećanje aktuelnog tretiranja svetskih problema, a više da se prisustvuje časovima istorije, koja je doduše u toku, ali je ipak stvorena da bude istorijski dokument, da se na takav način nosi s vremenom na duže staze. Moguće je da je Putin zato i pristao da bude iskreni Stounov sagovornik i samouvereni demistifikator sopstvenog lika i dela koji su toliko drugačije na celom Zapadu konstantno prikazivani da je jedino od strane nekoga sa Zapada i moglo da bude korigovano baš u ovoj filmskoj formi. To je uostalom i bila osnovna Stounova namera kada je izabrao Putina za svoju sledeću dokumentarističku temu, a što je u promotivnim intervjuima povodom serijala i govorio. Smatra da je Putin čovek koji dovoljno čvrsto stoji iza svoji reči i nauma, ko je fokusiran na rešavanje problema, a ne na stvaranje novih, ko je, a što se nikako ne sviđa pomenutim američkim histerijama naučenim da preziru Putina i sve rusko, voljan da sarađuje za dobrobit sveta sa svima koji iskreno dele taj cilj. Pa, naravno, i sa Amerikom, što je vrlo jasno stavljeno na znanje gledaocima već u prvoj epizodi, čiji je tek deo potrošen na biografske podatke ruskog predsednika, a sve ostalo vreme na pretresanje velikih političkih problema i dilema. Putin, kako je i obećao, nijednu nije preskočio. Na svako je pitanje davao jasan odgovor. Videlo se, recimo, da ga u tekućim nesuglasicama sa Amerikom ne boli što ga udarni „slobodni mediji“ vređaju lažima i provokacijama, što ga bez odgovornosti i profesionalizma provociraju nazivajući ga čak i ubicom, svakako lažovom i prevarantom. Ne, Putin je sve to jednostavno zanemario, ali nije odoleo da bez okolišanja istakne njegov najveći kamen spoticanja u odnosima sa Sjedinjenim Državama – NATO i njegova eskpanzionistička politika okruživanja Rusije i konstantnog pozicioniranja na mesto glavnog, čak jedinog neprijatelja. Putin nije smatrao da treba da bude licemeran političar koji se plaši istine, pa je jasno, koncizno i potpuno otvoreno u nekoliko rečenica ispričao celu priču o Rusiji posle raspada Sovjetskog Saveza do danas, odnosno o periodu svoje vlasti tokom koje je preporodio Rusiju u svakom smislu. Spomenuo je, naravno, i kontraproduktivnu američku spoljnu politiku u tom procesu ruskog demokratskog razvoja. Zapad ga prezire kao odurnog diktatora koji u svojoj zemlji gradi crkve umesto da predvodi gej parade ili pada na kolena pred kolonijalnim lešinarima američkog globalističkog neoliberalizma čije su devastirajuće kandže ostale van domašaja jedino još u Rusiji. Otud je on avet koju treba mrzeti, a već u prvim odjecima na ovaj mini-serijala njemu su pridružili i Stouna, napadajući ga bez milosti svim neophodnim etiketama, onako demokratski, već i samo zato što se usudio da za temu svog filma izabere Putina. Zanimljivo je inače da obični svet, koji je nekako uspeo da se sačuva od demagoškog ispiranja mozga njihovih medija, sa ogromnim zanimanjem gleda i vrlo pozitivno komentariše ovaj Stounov poduhvat. Snimci njegovih intervjua sa Vladimirom Putinom su osvojili prilično visoke ocene na svim mestima na kojima se publika izjašnjava o vrednosti onoga što gleda. I to ovoj seriji daje značaj i perspektivu, kao i vrlo važno mesto u istoriji dokumentarističkog delovanja. U stvari, sasvim je sigurno da će tek budućnost i svi politički izazovi za svet koju ona donosi, a koji će bez sumnje biti rezultat ponovo polarizovanog sveta kao u vreme hladnoratovskih američko-ruskih provokacija i konfrontacija, dati pravi istorijski i politički rakurs ovog filmskog zapisa.

PUTINOVA RUKA AMERIKANCIMA Bez obzira šta mislili o ruskom lideru ili o američkim demokratskim borcima za slobodu od Rusije i svih ostalih koji ugrožavaju njihove ideale i divni svet slobode, pravde i jednakosti za sve, „Putinove intervjue“ ne bi nikako trebalo da propustite, a još manje da lakonski shvatite i površno odgledate. U njima postoje praktično svi neophodni odgovori koji se tiču suštine aktuelnih i samim tim i svih budućih političkih turbulencija, situacija i problema koje će vreme doneti pred sve nas. Možda Oliveru Stounu i nije bilo na umu da stvori baš tako istorijski relevantan dokumentaristički film. Možda i jeste. U svakom slučaju, njegovo je delo pogodilo u srce svih aktuelnih i mnogih budućih problema, a ako zaista bude nuklearnog pogroma čovečanstva za koji su, kako tvrde neki komentatori ovog filma, jedino sposobni da ga pokrenu upravo Putin i njegov oponent u Beloj kući, onda će ovaj Stounov serijal postati i svojevrsna zaostavština za eventualna pokolenja ili neku daleku civilizaciju koja nas bude iskopavala ispod nuklearnog pepela. Stounov naum je bio da pokuša da učini maleni korak u kontra smeru od tog ishoda predstavljajući Putina u suprotnom svetlu od monstruoznog tiranina kojim američki mediji prestravljuju svoje na sve načine preplašene sunarodnike kako bi valjda što bolje uživali u slobodama koje je Putin uskratio svojim jadnim podanicima. Jer to je konstelacija na koju dobar deo američkog sveta s obe strane tamošnje vlasti jedino pristaje. Zamislite, u Kremlju radi normalan čovek! To je nemoguće! Ali kako živeti dalje ako je zaista tako? Još je gore što deluje da je Putin preko Stounovih kamera pružio ruku Amerikancima. Tužno je što će kao odgovor dobiti novi talas medijskog linčovanja, sada u društvu Stouna, izdajnika demokratije i najslobodnije nacije u istoriji čovečanstva, koji se usudio da pokaže da u Kremlju ne sedi Sotona s prstom iznad tastera za lansiranje arsenala što će uništiti Ameriku.    
[/restrict]