У Кремљу, нажалост, ипак није Сотона

„Путинови интервјуи“ – филмски запис који  је потресао светску јавност

Четвороделни документаристички запис под називом „Путинови интервјуи“, који је славни амерички синеаста Оливер Стоун снимао више од годину и по дана, донео је на екране светског телевизијског аудиторијума руског председника Владимира Путина у до сада невиђеном издању, које тамошњи западни свет, а још мање медији, једноставно нису у стању да прихвате. Отуд врло опречни коментари на овај филм, од одличних оцена једног дела публике, до страственог презира ударних медија и политичара
[restrict]

Протеклих дана је још један производ из продуцентско-ауторске машинерије Оскарима и свим могућим другим признањима овенчаног америчког синеасте Оливера Стоуна, у исто време и једног од најоспораванијих аутора у Сједињеним Државама, изазвао пажњу светске јавности. Реч је о интервјуима (пре него што се знало да ли ће и када бити емитовани, па и снимљени, већ на њихову саму најаву хистерично у оба смера, срчано прихваћеним и страсно негираним) које је Стоун снимио са годинама Бабарогом број један у америчкој политици, медијима, јавности – руским председником Владимиром Путином. „Путинови интервјуи“, како је овај ексклузивни снимак разговора руског лидера са Стоуном званично насловљен, доспео је до гледалишта у форми четвороделног мини-серијала из копродукције Стоуна и „Шоутајма“. Са овом кабловском америчком станицом славни режисер је већ сарађивао на, такође, изузетно контроверзном десетоделном серијалу документарних филмова у којима се на свој типично бескомпромисно провокативни начин одредио према америчкој историји од Другог светског рата да данас – „Неиспричана историја Сједињених Америчких Држава“. Свако ко је макар и површно упознат са Стоуновим агресивним стилом копања по историјским подацима, са његовом неодољивим нагоном да се прозре истина и у најзамршенијим заверама, лако може да стекне слику о томе колико је ова представа неизречене историје Америке била иритантна за добар део естаблишмента и још више за творце и поборнике званичне историје. Отуда није чудно што је тај документарни серијал, на коме је режисер радио пуних пет година, брзо скрајнут у трећи план, те је углавном остао недоступан широком телевизијском аудиторијуму. Исти стил и још изазовнија тема, која несумњиво провоцира далеко моћнији отпор већег дела америчке популације, чине окосницу понуде која се сада пласира свету у форми четворосатног интервјуа „о свему, свакоме, и свачему, без длаке на језику и без теме која не сме бити споменута“ које је Стоун снимио са Путином.

ОБОСТРАНА ЛУКАВА КАЛКУЛАЦИЈА САГОВОРНИКА „Путинови интервјуи“ настали су у распону од око годину и по дана, током четири одвојене „сеансе разговора“ Стоуна са руским лидером и то на руском тлу, на Путиновом радном месту, у авиону и његовим приватним одајама на свим адресама на којима званично борави. Стоун је снимио преко двадесет сати интервјуа који су потом сажети у поменуте четири епизоде. Вероватно да је Стоун добио Путинов пристанак на ове разговоре махом и због његовог минулог рада којим се амерички уметник у више наврата доказао као велики критичар и новије историје своје земље и корпоративног света, који је управо највећим делом њен производ, као и бројних лидера што су лоше водили његову земљу. И свих других доминантно шкакљивих тема с којима се Стоун страсно обрачунавао и у својим играним и документарним филмовима. С друге стране, „Путинови интервјуи“ су резултат обостране прилично лукаве калкулације чувених саговорника. Путин је одлучио да „отвори срце“ љубазном Американцу знајући да ће га овај представити свету на њему идеално прихватљив „контроверзан начин“, а Стоун је био сигуран да како год његов документарац буде прихваћен, с обзиром на ексклузивну тему и саговорника, он једноставно не може бити на губитку. Било је то очигледно већ и из бројних интервјуа које је дао америчким медијима пре него што је почело емитовање мини-серијала „Путинови интервјуи“. Нападали су га из свих оружја, најразорнијом муницијом, чак и на појединим гостовањима на увек проамеричким медијима из бусије са два или три за критику наоштрена саговорника, са наштелованом публиком наученом да се руга Стоуну, да га провоцира и изазива (најјадније је таква намештаљка изгледала у „чувеном“ ток-шоуу Стивена Колбера, који је у неким овдашњим франшизама вечна инспирација за његове мизерне српске клонове у такође „славним“ ток-шоу емисијама), али је Стоун мирно, видно задовољан што је опет у центру пажње контроверзе коју је сам створио, успевао да остане трујумфалан и самоуверен у томе да је одабрао најбољег и у овом тренутку светске историје најзначајнијег политичког саговорника. Када се узме у обзир да је пре Путина у три наврата снимао разговоре са Кастром, да је, и то из перспективе присног пријатеља, снимио врло занимљив документарни филм о такође у Сједињеним Државама екстремно омраженом Угу Чавезу, да се бавио ауторски и продуцентски скоро свим кључним историјско-политичким фигурама и стожерима америчке политике, културе и друштва, а преко њих и светске, да је до Путина, уосталом, дошао припремајући филм о Сноудену који је пронашао једино сигурно уточиште на свету управо у Русији, под Путиновом заштитом, онда је јасно откуд Путинов пристанак да сатима разговара са Стоуном и то без забрањене теме и увек, како каже, искрено. Та је искреност, додуше, свакако дискутабилна, прилично релативна, и (што се одлично да видети између редова) у појединим моментима политички коректно одглумљена, на препознатљив путиновски начин, али је ипак далеко ближа истини него било који нападачки говор антипутиновске хистерије увек доминантне у врху америчке власти.

Тај је клинч између руског лидера и добро организованог не само америчког већ и од стране Америке интернационализованог „покрета отпора“ (присутног, разуме се и овде) упереног против Русије и њеног вође, кога из тих кругова иронично и крајње погрдно обожавају да зову новим руским царем, али и убицом и диктатором, наметнуо се и у „Путиновим интервјуима“ у којима се такође може чути да је он руски цар. Али Путин није ниједног момента падао у искушење да на острашћено етикетирање узврати у сличном стилу. Пред Стоуновим камерама успео је да остане потпуно миран, државнички самосвестан и мудар, окренут увек најзначајнијим светским проблемима и најцивилизованијим мерама за њихово решавање. И приватно је у истом стилу представио себе, свој свакодневни живот, породицу, интересовања, своје навике и склоности. Стоун је захвално све то снимао упијајући сваку реч свог импозантног саговорника, нудећи пре свега макар привид доследног покушаја да се остане документаристички неутралан и безбедно отклоњен од величине теме. Постављао је важна и велика питања на која је Путин углавном одговарао као промишљени и добро припремљени политичар. Та је њихова игра дозвала у сећање чувене поствотергејтске разговоре у оно време славног британског ток-шоу водитеља Дејвида Фроста и Ричарда Никсона, о чему је, иначе, пре десетак година снимљен и играни филм номинован за чак пет Оскара. У Стоуновом случају врло сличан напор за истином, сада у документаристичком маниру, чини да се с једне стране губи осећање актуелног третирања светских проблема, а више да се присуствује часовима историје, која је додуше у току, али је ипак створена да буде историјски документ, да се на такав начин носи с временом на дуже стазе. Могуће је да је Путин зато и пристао да буде искрени Стоунов саговорник и самоуверени демистификатор сопственог лика и дела који су толико другачије на целом Западу константно приказивани да је једино од стране некога са Запада и могло да буде кориговано баш у овој филмској форми. То је уосталом и била основна Стоунова намера када је изабрао Путина за своју следећу документаристичку тему, а што је у промотивним интервјуима поводом серијала и говорио. Сматра да је Путин човек који довољно чврсто стоји иза своји речи и наума, ко је фокусиран на решавање проблема, а не на стварање нових, ко је, а што се никако не свиђа поменутим америчким хистеријама наученим да презиру Путина и све руско, вољан да сарађује за добробит света са свима који искрено деле тај циљ. Па, наравно, и са Америком, што је врло јасно стављено на знање гледаоцима већ у првој епизоди, чији је тек део потрошен на биографске податке руског председника, а све остало време на претресање великих политичких проблема и дилема. Путин, како је и обећао, ниједну није прескочио. На свако је питање давао јасан одговор. Видело се, рецимо, да га у текућим несугласицама са Америком не боли што га ударни „слободни медији“ вређају лажима и провокацијама, што га без одговорности и професионализма провоцирају називајући га чак и убицом, свакако лажовом и преварантом. Не, Путин је све то једноставно занемарио, али није одолео да без околишања истакне његов највећи камен спотицања у односима са Сједињеним Државама – НАТО и његова ескпанзионистичка политика окруживања Русије и константног позиционирања на место главног, чак јединог непријатеља. Путин није сматрао да треба да буде лицемеран политичар који се плаши истине, па је јасно, концизно и потпуно отворено у неколико реченица испричао целу причу о Русији после распада Совјетског Савеза до данас, односно о периоду своје власти током које је препородио Русију у сваком смислу. Споменуо је, наравно, и контрапродуктивну америчку спољну политику у том процесу руског демократског развоја. Запад га презире као одурног диктатора који у својој земљи гради цркве уместо да предводи геј параде или пада на колена пред колонијалним лешинарима америчког глобалистичког неолиберализма чије су девастирајуће канџе остале ван домашаја једино још у Русији. Отуд је он авет коју треба мрзети, а већ у првим одјецима на овај мини-серијала њему су придружили и Стоуна, нападајући га без милости свим неопходним етикетама, онако демократски, већ и само зато што се усудио да за тему свог филма изабере Путина. Занимљиво је иначе да обични свет, који је некако успео да се сачува од демагошког испирања мозга њихових медија, са огромним занимањем гледа и врло позитивно коментарише овај Стоунов подухват. Снимци његових интервјуа са Владимиром Путином су освојили прилично високе оцене на свим местима на којима се публика изјашњава о вредности онога што гледа. И то овој серији даје значај и перспективу, као и врло важно место у историји документаристичког деловања. У ствари, сасвим је сигурно да ће тек будућност и сви политички изазови за свет коју она доноси, а који ће без сумње бити резултат поново поларизованог света као у време хладноратовских америчко-руских провокација и конфронтација, дати прави историјски и политички ракурс овог филмског записа.

ПУТИНОВА РУКА АМЕРИКАНЦИМА Без обзира шта мислили о руском лидеру или о америчким демократским борцима за слободу од Русије и свих осталих који угрожавају њихове идеале и дивни свет слободе, правде и једнакости за све, „Путинове интервјуе“ не би никако требало да пропустите, а још мање да лаконски схватите и површно одгледате. У њима постоје практично сви неопходни одговори који се тичу суштине актуелних и самим тим и свих будућих политичких турбуленција, ситуација и проблема које ће време донети пред све нас. Можда Оливеру Стоуну и није било на уму да створи баш тако историјски релевантан документаристички филм. Можда и јесте. У сваком случају, његово је дело погодило у срце свих актуелних и многих будућих проблема, а ако заиста буде нуклеарног погрома човечанства за који су, како тврде неки коментатори овог филма, једино способни да га покрену управо Путин и његов опонент у Белој кући, онда ће овај Стоунов серијал постати и својеврсна заоставштина за евентуална поколења или неку далеку цивилизацију која нас буде ископавала испод нуклеарног пепела. Стоунов наум је био да покуша да учини малени корак у контра смеру од тог исхода представљајући Путина у супротном светлу од монструозног тиранина којим амерички медији престрављују своје на све начине преплашене сународнике како би ваљда што боље уживали у слободама које је Путин ускратио својим јадним поданицима. Јер то је констелација на коју добар део америчког света с обе стране тамошње власти једино пристаје. Замислите, у Кремљу ради нормалан човек! То је немогуће! Али како живети даље ако је заиста тако? Још је горе што делује да је Путин преко Стоунових камера пружио руку Американцима. Тужно је што ће као одговор добити нови талас медијског линчовања, сада у друштву Стоуна, издајника демократије и најслободније нације у историји човечанства, који се усудио да покаже да у Кремљу не седи Сотона с прстом изнад тастера за лансирање арсенала што ће уништити Америку.    
[/restrict]

 

Један коментар

  1. Дмитрий

    Спасибо за статью !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *