OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ – HAJDUČIJA NEKAD I SAD: HAJDUCI HAJDUKUJU, JATACI SE BOGATE

Sa Oliverom Milosavljević, autorkom nagrađene knjige o hajdučiji, razgovaramo o manje poznatim aspektima ove pojave od epske borbe protiv turske vlasti do suprotstavljanja sopstvenoj državi, pukom razbojništvu i učešću u političkim obračunima

Olivera Milosavljević (1973. Užice), diplomirala je i magistrirala na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a od 2001. godine zaposlena je u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Čačku, gde radi na poslovima sređivanja i obrade arhivske građe. Za knjigu Gorski carevi. Hajdučija u Čačanskom i Rudničkom okrugu u drugoj polovini 19. veka, dobila je nagradu „Danica Marković“ za izdavački poduhvat godine u Čačku u 2016.

[restrict]
Hajduci su, za nas, borci za slobodu od turskog ropstva. Turci su otišli, a hajdučija je ostala. Zašto?
Hajdučija se u gotovo svim balkanskim zemljama javila kao oblik otpora hrišćanske raje protiv tuđinske osmanlijske vlasti. Borba protiv Turaka bila je njena glavna odlika, ali je ova pojava od samog nastanka imala i drugu, razbojničku komponentu. Primorani na skrivanje po neplodnim i pustim mestima, hajduci su povremeno morali da se odaju razbojništvu i pljački. Otuda su njihove žrtve, pored naoružanih Turaka, sve češće bili slabije zaštićeni hrišćanski trgovci, pa i sopstveni sunarodnici. Prikazujući hajduke kao borce za slobodu, junake i zaštitnike sirotinje, narodna tradicija ih je idealizovala u toj meri da je ovu drugu stranu hajdučije ili potpuno zanemarivala ili je iskrivljeno predstavljala. Upravo ta razbojnička karakteristika ove prevashodno antiturske pojave je, međutim, omogućila hajdučiji da opstane i posle odlaska Turaka sa ovih prostora. Neodricanje od starog „zanata“ u novim društvenim okolnostima i nepokornost srpskoj revolucionarnoj vlasti počev od 1804. godine jasno će pokazati da „posleturska“ hajdučija nije predstavljala ništa drugo nego poseban vid kriminala, uperenog protiv sopstvene, nacionalne vlasti i države. Hajduka je najviše bilo u okruzima koji su se graničili s Turskom, u vrletnim, siromašnim i slabo naseljenim krajevima udaljenim od centralne vlasti. Odsustvo stalnih i jakih policijskih i vojnih snaga, nerazvijenost sistema informisanja, komunikacija i transporta onemogućavali su uvid u događanja u udaljenim i zabitim krajevima i brzu reakciju države. To je naročito dolazilo do izražaja u Užičkom okrugu, označavanom kao leglo hajdučije u toku celog 19. veka, mada ni ostali pogranični okruzi nisu bili pošteđeni ove pošasti. Držeći čitave teritorije u stanju velikog straha i neizvesnosti, uništavajući živote i imovinu njihovih stanovnika, ometajući trgovinu i saobraćaj, hajduci su otvoreno prkosili vlasti i sistemu i jasno pokazivali da na „njihovoj“ teritoriji država ne funkcioniše. Upravo to je bio razlog što ih državna vlast nije svrstavala u red običnih kriminalaca, već ih je oglašavala licima za odstrel i svoje državljane otvoreno pozivala na njihovu likvidaciju.
Kako je hajdukovanje kao organizovani kriminal onog doba funkcionisalo? Kakva je bila uloga jataka?
Odmah nakon odmetanja od vlasti hajduci bi formirali sopstvenu družinu ili bi se priključivali nekoj od postojećih, s već utvrđenim poretkom i odnosima među članovima. Otmice, ucene i ubistva, pljačke, iznude, pretnje, zastrašivanja i nemilosrdna mučenja su, uz osvetnička paljenja sena, kuća i krađu i ubijanje stoke, predstavljali su uobičajene načine njihovog delovanja. Svoje napade do šezdesetih godina 19. veka uglavnom su usmeravali na putnike namernike, trgovce, čobane kod stada na planinama i ratare na njivama, tako da se u ovom periodu najčešće radilo o drumskoj hajdučiji. U narednim godinama nasumični napadi će sve više ustupati mesto ciljanim, što će rezultirati sve učestalijim udarima na kuće bogatijih seljana. Oni su u najvećem broju slučajeva izvršavani noću, ali se od osamdesetih godina sve češće počinju dešavati usred bela dana. Istovremeno započinju i napadi hajduka na lokalne predstavnike vlasti, pa i same državne činovnike, što je u prethodnom periodu bilo gotovo nezamislivo. Ovakav način delovanja hajdučkih četa ne bi bio moguć bez jake i razgranate jatačke mreže, pa se čak može reći da su jataci imali najznačajniju ulogu u čitavoj hajdučkoj organizaciji. Oni su hajducima nabavljali sve neophodne stvari i opremu, štitili ih od potera i pružali sigurno utočište, a često su i sami regrutovali seoske mladiće u hajduke. Najveću materijalnu korist od hajdučije imali su upravo jataci, koji su zbog svojih odnosa sa hajducima sticali i veoma isplativo strahopoštovanje okoline. Svoje štićenike su obaveštavali ko su najbogatiji ljudi u selu i navodili ih na ubistva ličnih i političkih protivnika, pa se savremenicima činilo da su jataci prave gazde i razbojnici, a da su hajduci samo njihovi izvršioci. Državne vlasti su u potpunosti bile svesne činjenice da je jatakovanje neophodan preduslov za opstanak hajdučije, pa nije bilo zakonskog propisa koji, pored odmetnika, nije pogađao i njihove jatake. Ipak, jatak oglašavanjem nije osuđivan na smrtnu kaznu, pa je u najgorem slučaju mogao da završi na višegodišnjoj robiji. Vlast je na taj način decenijama jasno pokazivala da je njemu spremna da oprosti njegove mračne rabote, ali da za hajduka oproštaja nema. Otuda su se na mestu likvidiranih hajduka stalno pojavljivali novi, jer je uvek imao ko da brine o njima i zaklanja ih od vlasti. Hajdučija će nestati upravo onda kada, uz ostale mere, država bude primorala jatake da se odreknu svog nečasnog zanimanja.
Hajdučiju ste, u svojoj studiji, podelili na „predstranačku“ i onu koja je uzimala vid političke borbe, i koja je bila preovlađujuća u doba sukoba radikala sa Obrenovićima. O čemu je reč?
Pre početka osamdesetih godina, kada su u Srbiji formirane političke stranke, hajdučija je imala izrazito razbojnički karakter. Osnovni motiv hajdučkih napada bio je zadobijanje plena. Hajdučija je bila lišena bilo kakvih političkih konotacija, pa je po svojim odlikama bila sličnija onoj iz vremena prve vladavine kneza Miloša, nego hajdučiji koja je harala u poslednjim decenijama 19. i početkom 20. veka. Osnivanje političkih partija dovelo je do krupnih promena u političkom životu Srbije, što se u velikoj meri odrazilo i na hajdučiju. Oštri sukobi novoosnovanih stranaka preneli su se na srpsko selo, koje se našlo u vrtlogu političkih razmirica, obračuna, čak i ubistava predstavnika vlasti u koja su veoma često bili umešani hajduci. U bespoštednoj borbi između pozicije i opozicije oni su postali nezaobilazni predmet žestokih rasprava i međusobnih optužbi, u kojima se išlo tako daleko da su se mogle čuti tvrdnje kako hajdučiju podstiču pojedine stranke. U tome je, svakako, bilo zlonamernog preterivanja, ali je politička opredeljenost hajduka, njihovih jataka i žrtava pokazala da je hajdučiju za svoje političke ciljeve najviše koristila Radikalna stranka u vreme svog opozicionog delovanja. Hajduci su otvoreno simpatisali radikale, njihovi jataci uglavnom su bili pripadnici ili simpatizeri ove stranke, dok su kmetovi i opštinski predsednici, likvidirani u vreme najvećih pritisaka na radikale, bili naprednjaci i liberali. Pošto su mnoštvo ovih ubistava izvršili hajduci, to se i hajdučija sve češće počela povezivati s radikalima i njihovom stranačkom borbom. Iako su hajduci nastojali da ova ubistva prikažu kao izraz sopstvene volje i osvetu izvršenu u ime potlačenog naroda, njihova politička borba je predstavljala samo masku kojom su pokušavali da prikriju razbojnički karakter svoje hajdučije. Pravi inspiratori političkih ubistava bili su jataci koji su hajduke koristili za obračun sa svojim političkim protivnicima. Na taj način se, naročito u poslednjoj deceniji 19. veka, politika nesporno umešala u hajdučiju, ali nije uspela da se nametne kao osnovni motiv ove pojave.
Kako je tekla borba države protiv hajduka?
U višedecenijskoj borbi protiv hajdučije srpska država je, poput svojih balkanskih suseda, upotrebljavala veoma stroge mere. Ubijanje hajduka, telesne i zatvorske kazne za odmetnike i njihove pomagače predstavljali su uobičajenu pojavu, ali nisu bili dovoljni da se hajdučija uništi. Dizanje narodnih potera u kojima su, pored lokalnog stanovništva, učestvovali panduri, četnici, seoski i pogranični stražari, žandarmi i vojska, retko je bilo krunisano uspehom. Hajduke je u planini bilo teško opkoliti, pa su lako izmicali sporim poterama ukoliko ove prethodno ne bi bile precizno obaveštene o mestu njihovog boravka. Za dobijanje ovakvih informacija policijska vlast je angažovala potajnike, mada su dojave ovakve vrste daleko češće stizale od nevernih jataka, naročito ukoliko bi im za potkazivanje prethodno bila obećana velika novčana nagrada. Otuda je, počev od kraja šezdesetih godina, raspisivanje ucene za hajdučke glave bilo jedna od uspešnijih mera vlasti u borbi protiv odmetnika. Prema hajdučkim jatacima i familijama primenjivane su mere podjemčivanja, policijskog nadzora i prinudnog preseljenja u drugo mesto istog ili u neki udaljeni okrug srpske države. Oštre mere su, međutim, ukazivale na slabost države, a preterana strogost vlasti u njihovoj primeni ponekad je imala suprotan efekat, pa se često moglo čuti kako se umesto jednog ubijenog hajduka pojave tri nova. Zbog toga će najjači udarac hajdučiji zadati pojačano prisustvo oružanih snaga na teritorijama zahvaćenim ovom pojavom, kao i odluka vlasti da se teret njihovog izdržavanja prebaci na celokupno stanovništvo tih krajeva. Jatakovanje je postalo previše rizično i neisplativo, a „neutralnost“ ostalog stanovništva isuviše skupa. Zbog toga su kolektivna odgovornost i brži razvoj infrastrukture, koji je državi omogućio bolju kontrolu nad sopstvenom teritorijom i njenu bržu reakciju, odigrali presudnu ulogu u savladavanju hajdučije.

[/restrict]