ОЛИВЕРА МИЛОСАВЉЕВИЋ – ХАЈДУЧИЈА НЕКАД И САД: ХАЈДУЦИ ХАЈДУКУЈУ, ЈАТАЦИ СЕ БОГАТЕ

Са Оливером Милосављевић, ауторком награђене књиге о хајдучији, разговарамо о мање познатим аспектима ове појаве од епске борбе против турске власти до супротстављања сопственој држави, пуком разбојништву и учешћу у политичким обрачунима

Оливера Милосављевић (1973. Ужице), дипломирала је и магистрирала на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, а од 2001. године запослена је у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, где ради на пословима сређивања и обраде архивске грађе. За књигу Горски цареви. Хајдучија у Чачанском и Рудничком округу у другој половини 19. века, добила је награду „Даница Марковић“ за издавачки подухват године у Чачку у 2016.

[restrict]
Хајдуци су, за нас, борци за слободу од турског ропства. Турци су отишли, а хајдучија је остала. Зашто?
Хајдучија се у готово свим балканским земљама јавила као облик отпора хришћанске раје против туђинске османлијске власти. Борба против Турака била је њена главна одлика, али је ова појава од самог настанка имала и другу, разбојничку компоненту. Приморани на скривање по неплодним и пустим местима, хајдуци су повремено морали да се одају разбојништву и пљачки. Отуда су њихове жртве, поред наоружаних Турака, све чешће били слабије заштићени хришћански трговци, па и сопствени сународници. Приказујући хајдуке као борце за слободу, јунаке и заштитнике сиротиње, народна традиција их је идеализовала у тој мери да је ову другу страну хајдучије или потпуно занемаривала или је искривљено представљала. Управо та разбојничка карактеристика ове превасходно антитурске појаве је, међутим, омогућила хајдучији да опстане и после одласка Турака са ових простора. Неодрицање од старог „заната“ у новим друштвеним околностима и непокорност српској револуционарној власти почев од 1804. године јасно ће показати да „послетурска“ хајдучија није представљала ништа друго него посебан вид криминала, упереног против сопствене, националне власти и државе. Хајдука је највише било у окрузима који су се граничили с Турском, у врлетним, сиромашним и слабо насељеним крајевима удаљеним од централне власти. Одсуство сталних и јаких полицијских и војних снага, неразвијеност система информисања, комуникација и транспорта онемогућавали су увид у догађања у удаљеним и забитим крајевима и брзу реакцију државе. То је нарочито долазило до изражаја у Ужичком округу, означаваном као легло хајдучије у току целог 19. века, мада ни остали погранични окрузи нису били поштеђени ове пошасти. Држећи читаве територије у стању великог страха и неизвесности, уништавајући животе и имовину њихових становника, ометајући трговину и саобраћај, хајдуци су отворено пркосили власти и систему и јасно показивали да на „њиховој“ територији држава не функционише. Управо то је био разлог што их државна власт није сврставала у ред обичних криминалаца, већ их је оглашавала лицима за одстрел и своје држављане отворено позивала на њихову ликвидацију.
Како је хајдуковање као организовани криминал оног доба функционисало? Каква је била улога јатака?
Одмах након одметања од власти хајдуци би формирали сопствену дружину или би се прикључивали некој од постојећих, с већ утврђеним поретком и односима међу члановима. Отмице, уцене и убиства, пљачке, изнуде, претње, застрашивања и немилосрдна мучења су, уз осветничка паљења сена, кућа и крађу и убијање стоке, представљали су уобичајене начине њиховог деловања. Своје нападе до шездесетих година 19. века углавном су усмеравали на путнике намернике, трговце, чобане код стада на планинама и ратаре на њивама, тако да се у овом периоду најчешће радило о друмској хајдучији. У наредним годинама насумични напади ће све више уступати место циљаним, што ће резултирати све учесталијим ударима на куће богатијих сељана. Они су у највећем броју случајева извршавани ноћу, али се од осамдесетих година све чешће почињу дешавати усред бела дана. Истовремено започињу и напади хајдука на локалне представнике власти, па и саме државне чиновнике, што је у претходном периоду било готово незамисливо. Овакав начин деловања хајдучких чета не би био могућ без јаке и разгранате јатачке мреже, па се чак може рећи да су јатаци имали најзначајнију улогу у читавој хајдучкој организацији. Они су хајдуцима набављали све неопходне ствари и опрему, штитили их од потера и пружали сигурно уточиште, а често су и сами регрутовали сеоске младиће у хајдуке. Највећу материјалну корист од хајдучије имали су управо јатаци, који су због својих односа са хајдуцима стицали и веома исплативо страхопоштовање околине. Своје штићенике су обавештавали ко су најбогатији људи у селу и наводили их на убиства личних и политичких противника, па се савременицима чинило да су јатаци праве газде и разбојници, а да су хајдуци само њихови извршиоци. Државне власти су у потпуности биле свесне чињенице да је јатаковање неопходан предуслов за опстанак хајдучије, па није било законског прописа који, поред одметника, није погађао и њихове јатаке. Ипак, јатак оглашавањем није осуђиван на смртну казну, па је у најгорем случају могао да заврши на вишегодишњој робији. Власт је на тај начин деценијама јасно показивала да је њему спремна да опрости његове мрачне работе, али да за хајдука опроштаја нема. Отуда су се на месту ликвидираних хајдука стално појављивали нови, јер је увек имао ко да брине о њима и заклања их од власти. Хајдучија ће нестати управо онда када, уз остале мере, држава буде приморала јатаке да се одрекну свог нечасног занимања.
Хајдучију сте, у својој студији, поделили на „предстраначку“ и ону која је узимала вид политичке борбе, и која је била преовлађујућа у доба сукоба радикала са Обреновићима. О чему је реч?
Пре почетка осамдесетих година, када су у Србији формиране политичке странке, хајдучија је имала изразито разбојнички карактер. Основни мотив хајдучких напада био је задобијање плена. Хајдучија је била лишена било каквих политичких конотација, па је по својим одликама била сличнија оној из времена прве владавине кнеза Милоша, него хајдучији која је харала у последњим деценијама 19. и почетком 20. века. Оснивање политичких партија довело је до крупних промена у политичком животу Србије, што се у великој мери одразило и на хајдучију. Оштри сукоби новооснованих странака пренели су се на српско село, које се нашло у вртлогу политичких размирица, обрачуна, чак и убистава представника власти у која су веома често били умешани хајдуци. У беспоштедној борби између позиције и опозиције они су постали незаобилазни предмет жестоких расправа и међусобних оптужби, у којима се ишло тако далеко да су се могле чути тврдње како хајдучију подстичу поједине странке. У томе је, свакако, било злонамерног претеривања, али је политичка опредељеност хајдука, њихових јатака и жртава показала да је хајдучију за своје политичке циљеве највише користила Радикална странка у време свог опозиционог деловања. Хајдуци су отворено симпатисали радикале, њихови јатаци углавном су били припадници или симпатизери ове странке, док су кметови и општински председници, ликвидирани у време највећих притисака на радикале, били напредњаци и либерали. Пошто су мноштво ових убистава извршили хајдуци, то се и хајдучија све чешће почела повезивати с радикалима и њиховом страначком борбом. Иако су хајдуци настојали да ова убиства прикажу као израз сопствене воље и освету извршену у име потлаченог народа, њихова политичка борба је представљала само маску којом су покушавали да прикрију разбојнички карактер своје хајдучије. Прави инспиратори политичких убистава били су јатаци који су хајдуке користили за обрачун са својим политичким противницима. На тај начин се, нарочито у последњој деценији 19. века, политика неспорно умешала у хајдучију, али није успела да се наметне као основни мотив ове појаве.
Како је текла борба државе против хајдука?
У вишедеценијској борби против хајдучије српска држава је, попут својих балканских суседа, употребљавала веома строге мере. Убијање хајдука, телесне и затворске казне за одметнике и њихове помагаче представљали су уобичајену појаву, али нису били довољни да се хајдучија уништи. Дизање народних потера у којима су, поред локалног становништва, учествовали пандури, четници, сеоски и погранични стражари, жандарми и војска, ретко је било крунисано успехом. Хајдуке је у планини било тешко опколити, па су лако измицали спорим потерама уколико ове претходно не би биле прецизно обавештене о месту њиховог боравка. За добијање оваквих информација полицијска власт је ангажовала потајнике, мада су дојаве овакве врсте далеко чешће стизале од неверних јатака, нарочито уколико би им за потказивање претходно била обећана велика новчана награда. Отуда је, почев од краја шездесетих година, расписивање уцене за хајдучке главе било једна од успешнијих мера власти у борби против одметника. Према хајдучким јатацима и фамилијама примењиване су мере подјемчивања, полицијског надзора и принудног пресељења у друго место истог или у неки удаљени округ српске државе. Оштре мере су, међутим, указивале на слабост државе, а претерана строгост власти у њиховој примени понекад је имала супротан ефекат, па се често могло чути како се уместо једног убијеног хајдука појаве три нова. Због тога ће најјачи ударац хајдучији задати појачано присуство оружаних снага на територијама захваћеним овом појавом, као и одлука власти да се терет њиховог издржавања пребаци на целокупно становништво тих крајева. Јатаковање је постало превише ризично и неисплативо, а „неутралност“ осталог становништва исувише скупа. Због тога су колективна одговорност и бржи развој инфраструктуре, који је држави омогућио бољу контролу над сопственом територијом и њену бржу реакцију, одиграли пресудну улогу у савладавању хајдучије.

[/restrict]