Nojeva barka poezije

Jezgro poezije Dragana Hamovića ispostavlja se kao dovoljno široko da primi sve plodotvorne i značajne elemente naše kulturne tradicije, ali opet dovoljno suspregnuto da ih u ljusci oraha, kao Nojevoj barci, ponese preko valova vremena ka sigurnoj luki sećanja

Meko jezgro Dragan Hamovića je hibridna pesnička knjiga. Dvodelne kompozicije, čine je, kako piše u podnaslovu, „Pesme s pratećom pričom“. Ovakav tip knjiga nije toliko čest u srpskoj književnosti, ali gotovo po pravilu daje umetnički zrela ostvarenja (Itaka i komentari Miloša Crnjanskog, Zapisi o Crnom Vladimiru Stevana Raičkovića i recentni Bol Miroslava Maksimovića). Priroda zapisa koji ove knjige čine hibridnim je interesantna. Njih ne treba posmatrati kao metapoetički ili autopoetički deo pesničke knjige, poput (auto)poetičkih komentara koje pojedini pesnici umeju da pridodaju svojim pesničkim knjigama (videti npr. knjigu Mirka Magaraševića Ode i pokude). U hibridnoj knjizi „prateća priča“ je integralni deo lirskog teksta, ne samo stoga što u proznom i poetskom delu najčešće je reč o istim motivima već i stoga što ovi prozni delovi prenose iskustvo, neretko uobličeno u (auto)biografskom govoru, koje je povod nastanka pesme ili prethodi samom pevanju u nekom drugom i dubljem vidu – iskustvo, dakle, isuviše bitno da bi ostalo posredovano pesničkom slikom i prirođenoj joj višesmislenosti. Otuda se kao bitan problem ovakve knjige izdvaja njena kompozicija jer ona presudno doprinosi jedinstvu raznorodnog teksta.

[restrict]

HRIŠĆANSKA SIMBOLIKA U Mekom jezgru ovaj problem rešen je na vrlo precizan način. Kompozicija knjige je, pomenusmo, dvodelna, gde prvi deo „Domaće vaspitanje“ čini „prateća priča“ u sedam fragmenata, dok drugi deo „Jezgra“ čini sedam pesničkih celina sastavljenih od pesama i zapisa, od kojih je dvadeset kao ciklus „Izba“ već štampano u zbirci Tiska (2015). Ovo raslojavanje dva glavna dela kompozicije knjige na sedam celina jeste čin u čije razumevanje treba uneti i hrišćansku simboliku broja sedam, pa se otuda na kraju sedme prozne celine dovršava lirska autobiografska povest, dok se na kraju sedme poetske celine celokupno pesničko stvaranje kruniše uvirom u hrišćansku tradiciju (pesma „Priča“). Završna pesma knjige „Orasi na ribničkoj obali“ ponavlja motiv oraha sa njenog početka (fragment „Ulazak u dvorište“), parafraziranjem grupe reči („s kordona granatih stabala“ / „S vrha kordona muževnih stabala“) čime se struktura teksta dovršava u znaku kruga, koji, opet, vizuelno odgovara naslovnom motivu (orahovog) jezgra.

Ovaj brižljiv rad pokazuje važnost koju pojam celine, višestruko prokazan u savremenoj teoriji (koja često više diktira kako književnost treba da se piše nego što je opisuje) ima u pesničkom svetu Dragana Hamovića, a naročito u ovoj knjizi. U pesmi „U očima“, u završnom delu knjige, potraga za celinom utemeljuje se kao sušta osobina čoveka: „Oči se same u svetu pogube / Bune ih svetlo-tamni opiti / U kadar, koga god mogu okupe / Celosnu vole sliku sklopiti.“ Ovaj napor ka dosezanju celovitosti, dakle napor kontra nalogu vremena koje je na pijedestal stavilo fragmentarnost (jer obilje fragmentarnih, nepovezivih informacija pogodan je teren za manipulaciju) upućuje čitaoca da i u „pratećim pričama“ pronađe celinu, najpre autobiografsku, ali i dublju, kulturno-istorijsku, u prožimanju ličnog i kolektivnog iskustva.

GOVOR IZ PERSPEKTIVE VEČNOSTI I zaista, ova dva iskustva, lično i kolektivno, dodiruju se u odabiru biografskih momenata koji se uobličavaju u proznim zapisima. Njihova razbacanost u biografskom vremenu nužna je zbog sažetosti teksta, ali sami sobom znače više nego što predstavljaju jer pretežno nose mitsko-istorijsku simboliku. Na prvom mestu tu je motiv oraha, temeljan za razumevanje cele knjige, ali tu su i motivi dvorišta kao prvog mikrokosmosa detinjstva, prvog prostora pripadnosti, uz naglašavanje stranosti muških figura povesti: i majčin deda pesnika, kao i otac, došli su „odnekud, iz ljute srpske daljine“. Istovremeno, ovi delimični stranci, ali i vreme koje prozni zapisi premeravaju, donose i delove kolektivne priče: o stradanju u Drugom svetskom ratu, vojevanju i ideologiji socijalne jednakosti, na čijim marginama ima mesta i za figuru dalekog strica u Hercegovini, „tananog tumača epike kosovskog kruga“.

U pesmama pak ta epika kosovskog kruga, kao vertikala „kosovskog opredeljenja“ (Z. Mišić) sa margine sa koje započinje svoj put u iskustvo pesnika, dospeva u njegovu srž. Otuda se, posle uvodnog ciklusa od dve pesme koje ukrštaju biografski i stvaralački zamah („Sedamdesete“ i, naročito, sonet „Samotok“, sa ključnim stihovima „Ti me na prečac pokrenu / Ne skidajući koprenu / Dečače, ključni predače“) nižu pesme u kojima se biografsko ukršta sa kolektivno-istorijskim, koje se prepoznaje kako u topografiji pesme (u „Pogledu sa Bežanijske kose“ pesnik od etimologije mesta pravi metaforu naroda: „Dobegao ponad Bežanije, / Srećem begunce lika opora; / Seni držeće, stigle ranije, / Učine spontan pokret otpora“) tako i u njenoj citatnosti – u pesmi „Pusta zemlja“ eliotovski naslov otvara stihove prožete zavetnim, kosovskim opredeljenjem: „Iskupiti se i sukobiti, / Svejedno će te maći, srubiti. / (O kako lep je moj rod gubitni / Kad prenebregne dnevne dobiti)“. U zapisu uz ovu pesmu, „Prokleta i moja“, otkriva se ne samo neposredni tekstualni prethodnik D. Hamovića u ovom vidu tradicije (Zoran Mišić) već i čvrsto stanovište kulturne samosvesti srpske poezije, o kojoj je autor ovih stihova napisao i značajnu monografiju Hod ka uspravnoj zemlji (2016): „Glavno oruđe naših pesnika čini osvešćena memorija srpske kulture, svojske i evropske.“ U toj samosvesti, baš zato što je samosvest, dakle ne plod spontanosti već svesnog prihvatanja, ima mesta i za autokritiku, ličnu i kolektivnu („Mi, Pilati“, „Među svojima“), ali kako upotreba figure Pilata pokazuje, ne iz perspektive savremenosti (ona je odveć ideologizovana) već iz perspektive večnosti, koju poezija drži svojim pamćenjem.

PESNIKOVI LIRSKI PRECI Treći i četvrti ciklus upravo su to – pesnički plodovi pamćenja, čiji već naslovi ukazuju na ukrštanje zavetnih figura i mesta srpske istorije („U Principu, „Sv. Zaum“, „Prizren, negledani“, „Smederevo“). Pesme ova dva ciklusa, većinom već štampane u zbirci Tiska, unutar drugačije organizacije ciklusa jasnije ističu svoja značenja jer su ciklusi u Mekom jezgru sažetiji i preciznije formirani. To se možda najbolje vidi na primeru petog ciklusa, uokvirenog oko teme kolektivnog stradanja, najpre u dva pesnikova zavičaja, Kraljevu i Hercegovini.

Ciklus otvara pesma „Vasilije u Zavali“, o dijakovanju Sv. Vasilija Ostroškog u manastiru Zavala u stradalnom Popovom polju, čime se otvara prostor za dve pesme izuzetne emotivne i tematske snage, „Prebilovci“ i „Molba za prebrisane“. Retorički zamah ovih pesama počiva na patosu skromnosti i samouniženja, verovatno jedinom adekvatnom odgovoru samosvesnog pojedinca pred izazovom stradalnog mesta: „Pođi, ponesi pamet što prostiju / Selu što stade u sanduk kostiju. / U pukotinu maternjeg predela / Padale majke a deca letela“. No, kao dodatni pesnički odgovor na ovaj izazov funkcionišu i stihovi „Molbe za prebrisane“, u kojima se poezija ispostavlja kao prostor u kojem (pored Boga i jedino uz Boga) pobijeni nisu i zaboravljeni: „Pišem ih, Oče, među prisutne. / Svakog možemo dahom taknuti. / S njima u nama gorči – nisu te / Izneverili u čas akutni. // Osim u Tvome carskom domenu / Niko ih, Oče, i ne pomenu: / Samo su lica naša senčili.“ Molitvenom pesmom, i ne samo njom, ispostavlja se ova poezija kao saobrazna božanskom što njenom pamćenju daje ponešto od neprenosivog i neizrecivog liturgijskog iskustva, u onom smislu u kojem je Crkva zajednica i živih i u Gospodu usnulih, tako je i ova poezija zajednica i onih koji je čitaju i onih koji su ovim stihovima ne rastumačeni (na čemu bi moderna teorija insistirala, pošto je za nju sve „interpretacija“, pa tako i rasprava o broju žrtava u NDH može biti sukob „dve interpretacije“) već ovekovečeni i upamćeni u najsuštastvenijem rodu srpske književnosti. Otuda u ovom ciklusu svoje mesto imaju i pesme o streljanju u Kraljevu („Oči“), ali i o Žarku Vidoviću („Čovek-vek“), da bi ih sve nadsvodnila pesma „Opet molitva“ koja sabira dramu opevanog u molbu za one koji preostaše: „Živima daruj punu primenu / Neka sok struji, kikot bokori / Vrati glas glasu, ime imenu / I ne daj sili da nas pokori.“

Šesti ciklus opevanom topografijom savremenosti vraća se neposrednom iskustvu, iz kojeg ova poezija navire, ali ni tad bez primesa kolektivne memorije i nanosa srpske poezije („Tutin, na neviđeno“, „Studenica, spomen na davni uspon ka gornjoj Savinoj isposnici“). Ovim pomeranjem zatvara se lirsko-mitski luk ove knjige, dovrhunivši u poslednjem, sedmom ciklusu.

Neke od pesama već smo spomenuli u tekstu, ali je bitno istaći da u ovom ciklusu svoje mesto zauzima i možda najpovlašćeniji lirski predak Dragana Hamovića – Stevan Raičković, čime se galerija tradicijskih figura ovog pesničkog teksta usložnjava i obogaćuje za potrebnu meru savremenog pesničkog iskustva. Jezgro Hamovićeve poezije otuda se ispostavlja dovoljno široko da primi sve plodotvorne i značajne elemente naše kulturne tradicije, ali opet dovoljno suspregnuto da ih u ljusci oraha, kao Nojevoj barci, ponese preko valova vremena ka sigurnoj luki sećanja.       

[/restrict]