NESAVREMENOST U POHVALAMA

Piše Mirko Magarašević

Pohvala nesavremenosti Mila Lompara je veliko iznenađenje i osveženje u vrsti esej. Potpuno osoben – policentričan ili polivalentan esej. Tu je sve nasuprot površnom, ponavljačkom ishodu ideološke (iskrivljene) svesti; sve nasuprot slabe invencije, nasuprot dosadnog stila – ako se ono što je dosadno pisano uopšte sme označiti „stilom“ – a što nažalost, tako često, danas, iskrsava na našoj domaćoj sceni: šire i uže akademskoj, univerzitetskoj ili književnoj

Kako pristupiti iskustvu nesavremenosti? Ovo je višestruko zahtevno pitanje. Jer čujem kako priznajete: kada čitate knjigu prividno protivrečnog naslova, ne osećate buđenje naklonosti. Svaki prosečan čitalac, očekivano je: ne voli „uvrtanje smisla“. Voli se, pogotovu danas, ono što ne ometa lak uživljaj i neposredan doživljaj „događaja“, a ne obrnuto. Tako vam se isprva može učiniti i sa naslovom Pohvala nesavremenosti čiji je autor Milo Lompar, ugledni profesor beogradskog Filološkog fakulteta.

I spram naslova mog pristupa ovoj knjizi pitate se: Otkuda sad i čemu bilo koja nesavremenost kojoj se može uputiti pohvala?! To izgleda paradoksalno! Pri tome: Zar nam se, skoro po pravilu, ne čini da unapred odbacujemo sve što je nesavremeno u ime onih lako podrazumevanih, uvek poželjnih vrlina (svake) savremenosti? Jer kako se može pohvaljivati „nesavremenost“ ako od nas očekuju da se ona kudi, a da se, zapravo podrazumevaju pohvale koje valja uputiti samo „savremenosti“ kao sadržajnom elementu pojavnog, tekućeg vremena i svakog živog individualiteta! A povrh svega, ako se pojmu „savremeno“ pridoda pojam „moderno“, e pa tek onda sve postaje primamljivo, sve budi znatiželju! Čim to „savremeno“, pa još i „moderno“ iskrsne, šiparice zaćućore, mlade devojke uzdišu, a dečaci i mladići „poteraju“ friz „stajling“ kao, recimo, Džems Din ili Elvis, a zatim puštaju duže kose kao liverpulske „bube“ – Bitlsi! – ili naprasno vezuju nadtemene „repiće“ kao naš domaći „Preletačević“ – ha! Sve što je vrlo „savremeno“ – a to najpre vidimo u pravcima neprestanog razvoja odevne, pojavne mode, roka, tvista, bitlmanije, fanka, filmova, ili savremenosti reklama mnogih kućnih aparata – to deluje, skoro odmah, i poželjno. Dakle, u javnoj svesti princip „savremenog“ podrazumeva smisao i značaj nečeg primarno poželjnog. To poželjno ne odvaja se od savremenog niti jedan pun korak! Ali to je jedna strana medalje; pisac nas obaveštava o naličju.

[restrict]

Pri suočavanju sa neobičnim naslovom i sadržajem Pohvala nesavremenosti postepeno nam se ukazuje na smisao koji je – suprotno rečenom na početku – samo naizgled zbunjujuće protivrečan. U čemu je stvar? Mudro neopijen izazovima „savremenosti“ pisac Lompar nam otkriva naličje tog pojma. Ali, sad, molim: ne smemo da zaboravimo čuvenu Erazmovu Pohvalu ludosti. I kolikogod da je Erazmo istovremeno i dijalektički duhovit i razumljivo moralno ironičan i implicitno satiričan na račun nazovi „pameti“ spram nazovi „ludosti“ i svakako ludosti naspram pameti – na svoj paradoksalno osoben, nesavremeno-savremen način! – sve to jeste i naš esejista Lompar! Čitajući njegove, koliko analitične, toliko i smisaono preokretne, vrlo zanimljivim stilom ukrštenih asocijacija nadahnuto pisane eseje, dobićemo odgovor i razrešenje u ostvarenom, ovde posmatranom, izvrsno izloženom multicentričnom megaeseju čiji je naslov, vidimo – Pohvala nesavremenosti.

Sukcesivnom metodom, na nekoliko iznenađujuće neobično opisanih primera, autor ovog megaeseja pokazuje nam kako se „na delu“ ispoljava svaka „savremenost“ prema „nesavremenosti“, i koliko (i zašto) ono što je „nesavremeno“ dovodi u pitanje baš ono u šta se veruje kao „važno“ i to – ni manje, ni više – na osnovu ugodno podrazumevane „savremenosti“! Jer, opominje Lompar, još je Niče, skoro „namah nelagodno“ ipak „ustvrdio kako smisao egzistencijalnog izbora u našem vremenu ne može biti drugi do nastojanje „da u njemu deluje nesavremeno“ jer „to znači protiv vremena“ (15–16). Šta se u tom smislu od Ničeovog doba promenilo do danas? Na prvi pogled, mnogo; a zapravo – malo. U svojoj procesnoj suštini – malo. A to još više ukazuje na osobit značaj ove knjige Mila Lompara. Dugoročno osobit!

Dakle, čime osmatrana nesavremenost dovodi u pitanje toliko osvedočenu savremenost? Najpre subverzivnošću, ističe Lompar. Jer dok savremenost podrazumeva opuštenost, prihvatljivost i moć, ona ipak ostaje nemoćna u odnosu na nesavremenost jer je „nesavremenost sasvim nepristupačna moći: prokažena i gurnuta u tamu odsutnog prisustva“ (14) što je i čini subverzivnom, ukazuje Lompar. Dakle, iako je „savremenost“ sama sebi uvek lagodna, ona je spram aktivne nesavremenosti nedovoljna, skoro nemoćna kao i prema Crnjanskom kod koga Lompar prepoznaje „čulo u duši čoveka koji je umeo naslutiti kuda tajanstveni putevi vode“ (18) što je, zaista nema sumnje, „plod nekog prepoznavanja, pa predskazanja i, u iznenadnoj nesavremenosti, poistovećivanja sa bistrim i mirnim i ne-od-ovog-sveta pogledom“ (18). Autor je (ne samo na ovim stranicama) pronikao najuzvišenije „čulo u duši“ Crnjanskog; ono što upućuje na sve smotrenije, pažljivije čitanje ukupnog dela Miloša Crnjanskog. Za svaku pohvalu!

Ovako utančana otkrivalačka osetljivost u metodološkom postupku Lomparovih razmišljanja, istovremeno razvija i „misao o razlici između anahronosti i nesavremenosti kao nečemu što odgovara razlici između položaja s one strane i položaja protiv – savremenosti“ (16). Istovremenost uvida u obeležja „anahronosti“ usložnjava Lomparova tumačenja što se događa pogotovu kada na scenu njegovih eseja stupe oponentnosti: „oriđinal“ i „klovn“. Jer dok oriđinal nikada „nije u dosluhu sa savremenošću“, klovn uvek jeste: „miljenik je savremenosti“ koja u klovnu podržava „instrumentalne dimenzije ludosti“, dok oriđinal izmiče kontroli savremenosti jer on „bezinteresno“ posreduje „kako ludosti tako i mudrosti u svetu.“ (19) Nasuprot, reklo bi se, skoro je nesumnjivo da savremenost ne može i ne ume da bude „bezinteresna“ jer i „nema moći mimo savremenosti“! (25) Baš otuda, objašnjava Lompar, oriđinal pod pritiskom „masovnog guranja u samoću“ biva podvrgnut „odstranjivanju“ i izrazito „hotimičnom pretvaranju u stranca u vremenu“ (19) što neizbežno „izaziva podsmeh“. Ali ko su odlučujući nosioci, pita se profesor Lompar, takvog procesa „hotimičnog pretvaranja u stranca u vremenu“ zaogrnutog podsmehom? I odmah daje neumoljivo tačan odgovor: podsmeh je „tek slabašan izum slabašnih ljudskih karaktera, koji se kriju u odori večitih saveznika savremenosti, katkad kao dežurni oportunisti i konformisti, često kao sasvim nesputani progonitelji i denuncijanti“ (19). Posmatrajući ovu formulaciju, sa svih strana njenih značenja, skoro da osećamo neodoljivo prisustvo i dejstvo naše trenutne savremenosti. Nju munjevito prosvetljava stav da su „klovnovi unapred odobreni u stihiji savremenosti“ (72) što ima epohalan značaj! Ovako složenim a neočekivano razložnim tumačenjem, sad najednom postaje još jasnije upotpunjena aktivnost minule „savremenosti“ (Krleža, Marko Ristić, Milan Bogdanović) prema Milošu Crnjanskom „koji je umeo naslutiti kuda tajanstveni putevi vode … bistrim i mirnim i ne-od-ovog-sveta pogledom“ (18)! Dakle, fenomen klovn za razliku od oriđinala, ne oličava nikakav određen karakter, a time ni ličnost! I zaista: šta je ličnost bez karaktera? Ili: sa samo slabašnim karakterom? Da li se, u tom slučaju, skrivena priroda klovna, ogleda u Krleži, Ristiću i Bogdanoviću kao idealni supstrat? Da li kroz te primere „nastaje carstvo zlih klovnova“? (72) Jer, čuli smo od autora ovih eseja da je klovn uvek dobrodošao instrument savremenosti, pa ga njoj i prepuštamo. Ali, ne baš sasvim, pošto nameće pitanje: kakav je to svet „u kome je klovn uvek skup“? – zahteva preispitivanje, jer zateže posebne konce! Iza lutkarskog paravana preti „san o moći“. A ko sanja taj san? Lompar je odlučan u proceni: klovn! Taj vedri, opšte poznati pojam, dobio je u obrazlaganju profesora Lompara sasvim nove dimenzije značenja i povezanosti sa pojmom „savremenost“ i pojmom „moć“; a ovaj drugi (pojam „moć“), samo na prvi pogled udaljen od uloge klovna, dobio je svoju novu, – u svakom ranijem stanovištu zanemarenu – smisaono negativnu dimenziju. Dakle, savremenost može biti ne samo lažno afirmativna, nego i opasna, kao što klovn uopšte ne mora biti podrazumevano bezopasan! Na njega će pisac, sa staloženom ironijom, citirajući kao presudan stav nepodmitljivo zapažanje Miloša Crnjanskog o ispaštanju Leni Rifenštal (211) i njoj, poratno, nepomerivo nametnutu Hitlerovu senku [zahvaljujući licemernoj arbitraži „demokratskog sveta“ koji je, – ma kako to zvučalo neverovatno! – ipak „voleo Hitlera“, (211)], ukazati na cenu „sna o moći“ „u svetu u kome je klovn uvek skup“ (32) i uvek je „u dosluhu sa savremenošću“ koja „svog miljenika prepoznaje u klovnu“ (19) čija je predvodnička lista, posle Adolfa i Benita, posle Tita, Idi Amina i Čaušeskua, znatno iznijansirano proširena. I baš zato ohrabruje zaključak da „nema iskustva nesavremenosti u kojem je moguće pristati na klovna“. (141)

Od razmatranja oriđinalu antagonističkog fenomena „klovn“ započinje i na celu knjigu ovih 13 eseja – kroz 18 šahovskih poteza! – širi se neprestano dijalektičko produbljivanje poimanja nesavremenosti. To izvrsno poimanje otkriva viši etički i viši egzistencijalni smisao nesavremenosti. Tok takvog poimanja autor sagledava na primerima čiji je egzistencijalan značaj presudan: Dositej, Slobodan Jovanović, Crnjanski, Orvel, Gavrilo Princip, Spaski, Fišer, De Kiriko, Magrit, Karavađo, Leni Rifenštal, Neverni Toma, Hristos! Štaviše, naš pisac je ovom knjigom učinio da na te primere – kolikogod oni formalno bili uzajamno različiti – gledamo sa mnogo više takta, usaglašenosti, obzira i razumevanja! I sada postaje sasvim očigledno: kategorija „savremenost“, iako određujuća, po mnogo čemu nije pozitivna.

U sledećoj skali moralnih i estetsko-psiholoških kategorija vrednosti, uvid pisca u teskobnu ne-savremeničku ljudsku usamljenost pod izduženim jesenjim senkama Magritovog metafizičkog slikarstva, kao i smisaono moralna tananost koju nam sa svoje strane daju eseji „Dositej u Londonu“, „S one strane zadovoljstva“, „Crnjanski u Londonu“, „Svetlost u Potsdamu“ označavaju vrlo osoben – stilski uspešno objedinjen: putopisno-meditativno-moralistički – domet ovih eseja. U njima se putopisni sloj srećno ukršta s meditativnim i misaono upitnim slojem moralne drame i ugroženosti duha ličnosti. To su odlike koje svrstavaju Lomparove eseje u same vrhove najbolje tradicije znamenite linije srpskog eseja posle onih Isidore Sekulić, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, Milana Kašanina, Rastka Petrovića, Jovana Hristića i Miodraga Pavlovića. Naime, to posebno važi tamo gde se pojačana misaona usredsređenost moralističke meditacije (kao u esej-postupku Isidore Sekulić ili Milana Kašanina, posebno) uspelo susreće i ukršta sa osobenom logikom Lomparovih putopisnih zapažanja dok znalački izbirljivo osmatra ubifikovane ili pojedine kulturno-spomeničke zone velikih urbanih središta – Londona, Potsdama, Berlina, Pariza, Toronta. Jer pisac ovog (i/ili ovih policentričnih) eseja, pokazuje neobično visoku osetljivost „na podsticaje koji odvode razmišljanju“, a čiji kvaliteti pokreću i zaslužuju svaku pažnju; počev od načina kako pisac Lompar otkriva „svest o imperijalnom taktu iz nesavremenog doživljaja Vestminsterske opatije“ (26), ili kako u svom vidnom polju sa kupole Katedrale Svetoga Pavla otkriva da, kao „na platnima De Kirika ima čuvene melanholije, neobrazložene tuge u miru i vedrini prizora“ (31) koju, međutim, autor primećuje: „naš pogled sa katedrale nije pronašao na platnu londonskog sitija“ (31). Ovaj ovde izdvojen detalj ukazuje na visoku kulturnu osetljivost i likovno-psihološku lucidnost Lomparovu koja se osobito potvrđuje u već pomenutoj, teološko-psihološkoj i likovno-karakternoj raspravi „Svetlost u Potsdamu“ (191–228) gde se znalački otkriva kako „ono nevidljivo u ispaštanju često nosi u sebi i nešto više od strasti i patnje: neko sećanje na dug koji se namiruje ispaštanjem“ (204–205), pa čak i na „dug koji neočekivano otkriva čudnu i perverznu vezu između ispaštanja i resantimana“ kao u pomenutom slučaju Leni Rifenštal i našeg Crnjanskog! (208–211).

Kroz celu knjigu profesor Lompar planski raspoređuje svoje eseje kao poteze na šahovskoj tabli i tako nam esej označen potezom 13. hg 4 hg 3 oslikava zanimljiv fenomen: „Egzistencijalna levica“ koja je „nepotkupljiva“ jer nije politička! Takva levica kao „odviše nesavremena pojava“ (122), razume se, uznemiruje političke levičare jer se javlja „kao njihova loša vera i rđava savest: onako kako nesavremenost svagda uznemiruje savremenost“ (123) gde se dualizam „savremenost-nesavremenost“ kao visoko iznijansirani lajt-motiv ove knjige, iz eseja u esej, ubedljivo nastavlja; ovde uz detaljnije osvetljavanje sudbine junaka u Niko i ništa u Parizu i Londonu, koji su – Orvel je video, a Lompar zna – bili (i do danas ostali!) teret na savesti političke levice koja je između dva svetska rata manipulisala masama, propagandom i simbolom „crvenih zastava koje pozivaju da ustanu prezreni na svetu“ (127), a mi smo u Srbiji i videli i dobrano osetili u šta se to pretvorilo! To: pola veka razrađivano „svojstvo hohštaplera, prevare sa pozivanjem na zakon“ (128).

Još jednom će nas pisac – iz policentrično drugačije postavljenog ugla – iznenađujuće vešto suočiti sa fenomenom „nesavremenosti“ tumačeći novoiskrslu, prihvaćenu tuđicu u srpskom jeziku: retro, čije ispoljavanje „nije prošlost, kao što nije ni sadašnjost: ono je nesavremenost“ i zato „retro predstavlja retkost“ pa shodno tome „ima visoku cenu“ jer, „sama savremenost je nerastavljivo spletena sa cenom“ (139) kao što je nekada, tako kritički, ustanovio i pesnik Ezra Paund! (M. M.) A ovde je sada pravi trenutak da se osvrnemo i na etički zbunjujuću dimenziju „okrutnosti u nesavremenosti“ koju će autor uspešno osvetliti u istoimenom eseju (109-–120), jer „kao nesavremeni uvek smo na nekoj udaljenosti: ne toliko od vremena u kome smo“ koliko „od naših osećanja na jedan surov način“ gde su rđava raspoloženja („kao utočište“) „ponekad s predumišljajem otpisana kao lična pizma, jer je lakše neutralisati čoveka (recimo: Leni Rifenštal, pa čak i Crnjanskog! – M. M.) nego se suočiti sa subverzivnim iskustvom“! (119) No, da bi se ovo proniklo, mora se prethodno razumeti Lomparovo prepoznavanje doslednosti kao bitnog svojstva karaktera, svojstva kojeg nema u vidovima ispoljavanja i odlikama „savremenosti“, niti u svim „njenim predrasudama javnog mišljenja“ gde, ako, i kada, ima nagoveštaja nekakve doslednosti, onda je ona pervertirana, tj. usklađena sa nalogom same „savremenosti“!

Jedno od antropoloških kruništa ove knjige eseja nalazim u duhovitom razgraničenju koje autor, unutar duhovne situacije vremena (savremenosti), postavlja i razvija kroz utvrđivanje bliskosti između fenomena bulšit/bullshit (koji „ispunjava područja advertajzinga i javnih odnosa, u njihovim bliskim vezama sa područjem politike“, kaže nam pisac na str. 149) i zapanjujuće „savremenog naloga: fuck nuance“ (154) što pažljivijeg čitaoca obavezuje na lični uvid. A ja se vraćam na pomenuto antropološko krunište unutar tog veoma zanimljivo pisanog eseja „Između bullshit i fuck nuance“ (137–156). O čemu je reč? O Lomparovom rafinirano prizvanom „čulu za nijanse“ koje sa uglađenim taktom osenčenim ironijom „otkriva da postoje aristokratska i plebejska sujeta“ (146) o kojoj se ni jugoslovenski filozofi-preksisovci, a ni sociolozi [M. Marković, Supek, Grlić, Vranicki, LJ. Tadić, Životić, Pešić-Golubović, D. Mićunović, Svet. Stojanović, Kuvačić, Inđić] i od njih ketman-distancirani filozofi [V. Pavićević, V. Korać], niti psiholozi i psihijatri [U. Jekić, J. Ristić, M. Šternić, V. Jerotić], nisu ni pomišljali, niti se usuđivali da razmišljaju, a kamoli da istražuju kulturno-klasne definicije antipodnih fenomena: aristokratsko-plebejsko! Jer to nije bilo samo retro nego i kažnjivo: Lepoglavom ili Sremskom Mitrovicom! Tako smo – bez trunke čuđenja pred decenijama ćutanja, a sa priličnom dozom zakasnelog stida – konačno tek sada, zahvaljujući profesoru Lomparu, u stanju da čujemo sledeće: „Aristokratska [sujeta] znači odbijanje: uskraćivanje, odricanje, podnošenje“ i nasuprot: „plebejska znači – prigrabljivanje, prisiljavanje, uzimanje.“ (146). Iz toga proističe kako „aristokratska podrazumeva da je ja vrednije od svega čime bi ga svet mogao obavezati; plebejska, pak, podrazumeva da je ja vredno onoliko koliko obaveže svet sobom. Čulu za nijanse ne promiče da postoje aristokratski i plebejski odnos prema istini.“ (146) Za aristokratski odnos „istina je nedovoljna“ jer „uvek ima nečeg oko nje, iza nje, pored nje, pre i posle nje, što je od velike važnosti za čovekovu orijentaciju u svetu i rasvetljavanje same egzistencije. Plebejski odnos polazi od saznanja o tome da je istina – nepotrebna“. Nacrt ove razlike dalekosežan je: utoliko više ukoliko nije shvaćen. A videli smo: nije bio ni shvaćen, ni tumačen – od strane onih koji su objektivno bili pozvani to da učine – u mutno vreme titoističkog komunizma!

I na kraju, pisac ovog tako uspelo razuđenog policentričnog eseja suočava nas sa suštinski bitnim pitanjem: na kojoj vrsti duhovne energije, kulturne snage i moralne nepotkupljivosti može biti postavljen višeznačan smisao sadržaja ove knjige? Odgovor na ovo pitanje dobijamo u prepoznavanju sudbine čoveka koji zna šta znači kazati ne i koji kroz neprohodnu šumu besa „korača na način pravog – kao ispravnog, istinskog, uspravnog i nesavremenog – čoveka s one strane sitnih i krupnih javnih pakosti, sasvim u skladu sa sopstvenim osećanjem života.“ (115) Ovakvom autorskom stavu ništa se ne može ni prišiti, ni oduzeti. Jer prema tako sazdanom središtu ličnosti svi nastupi „savremenosti“ – nemoćni su. Čak je i ona poslednja moguća i očekivana instanca: zavist – uzaludna. Prepući će! Izlizaće se. Bez efekta.

U svojim, videli smo i utvrdili, tako neporecivo originalnim esejističkim ostvarenjima nijansirano utemeljenih polazišta i stavova, Milo Lompar sa analitičkim dostojanstvom pozivu nesvakidašnje dostojnog univerzitetskog profesora, i ne pokušava da izbegne ili prećuti izvestan misaoni ulog koji u njegovim osobenim tezama ima i daje odmeren doprinos pojedinih uticajnih umova visoko produhovljene Evrope kakve, danas, nažalost – čak i po nekoj žuđenoj analogiji! – više nema (Erazmo, Angelus Silesijus, Niče, Nikolaj Berđajev, Hajdeger, Bertran Rasel, T. S. Eliot, Džordž Orvel, nesrećna Roza Luksemburg, Karl Jaspers, Hana Arent, Emil Sioran, Lešek Kolakovski…). Uz sve druge stilske odlike, ova okolnost vrsnim esejima Mila Lompara, pored nadahnute misaone slobode, daje i onaj povišeno budan stepen dijalektičnosti koji svedoči o duhovnoj i kulturnoj posebnosti autora o kome je ovde reč. Ovi eseji mogu se čitati na više načina. Što se mene tiče, saodređujem ove eseje njihovoj celini iz dva ugla: 1) mogu se čitati, kako i sam autor voli da kaže, kao jedan složeno razvijen, policentričan esej, ali i 2) kao sklop niza eseja čija se pojedinačna tematska usmerenost može, sa zadovoljstvom, tako (izdvojeno) čitati i razmatrati, iako nas pojedini među njima iznova upućuju na druge, koji prethode ili slede.

Sa svake stranice knjige Pohvala nesavremenosti čitaoce dočekuje misaona sloboda svesti o uzvišeno nesavremenom nad vidovima tekućeg, ideološki nametljivo „savremenog“ – setimo se samo kontroverznih primera neobuzdano nametljivog sekularnog sveštenstva: Krleža, Milan Bogdanović, Marko Ristić, Koča Popović, Radomir Konstantinović, Dobrica Ćosić, Latinka Perović – koje Lompar staloženo hladno, i ranije (Moralistički fragmenti 2007, Duh samoporicanja 2011–2015, Povratak srpskom stanovištu 2014, Polihistorska istraživanja 2016) neopozivo proniče, rasvetljava, demaskira, dosledno redefiniše njihovu ukupnu (duhovnu, moralnu, društvenu i političku) poziciju unutar sumnjivog svetilišta savremenosti!

Lomparova Pohvala nesavremenosti je veliko iznenađenje i osveženje u vrsti esej. Potpuno osoben – policentričan ili polivalentan esej. Tu je sve nasuprot površnom, ponavljačkom ishodu ideološke (iskrivljene) svesti; sve nasuprot slabe invencije, nasuprot dosadnog stila – ako se ono što je dosadno pisano uopšte sme označiti „stilom“ – a što nažalost, tako često, danas, iskrsava na našoj domaćoj sceni: šire i uže akademskoj, univerzitetskoj ili književnoj. Pred nama je nov, asocijativno veoma razuđen, a magičnom kopčom nesavremenosti celovito umrežen metod eseja. Nadahnut i zaista otkrivalački.                       

[/restrict]