НЕСАВРЕМЕНОСТ У ПОХВАЛАМА

Пише Мирко Магарашевић

Похвала несавремености Мила Ломпара је велико изненађење и освежење у врсти есеј. Потпуно особен – полицентричан или поливалентан есеј. Ту је све насупрот површном, понављачком исходу идеолошке (искривљене) свести; све насупрот слабе инвенције, насупрот досадног стила – ако се оно што је досадно писано уопште сме означити „стилом“ – а што нажалост, тако често, данас, искрсава на нашој домаћој сцени: шире и уже академској, универзитетској или књижевној

Како приступити искуству несавремености? Ово је вишеструко захтевно питање. Јер чујем како признајете: када читате књигу привидно противречног наслова, не осећате буђење наклоности. Сваки просечан читалац, очекивано је: не воли „увртање смисла“. Воли се, поготову данас, оно што не омета лак уживљај и непосредан доживљај „догађаја“, а не обрнуто. Тако вам се испрва може учинити и са насловом Похвала несавремености чији је аутор Мило Ломпар, угледни професор београдског Филолошког факултета.

И спрам наслова мог приступа овој књизи питате се: Откуда сад и чему било која несавременост којој се може упутити похвала?! То изгледа парадоксално! При томе: Зар нам се, скоро по правилу, не чини да унапред одбацујемо све што је несавремено у име оних лако подразумеваних, увек пожељних врлина (сваке) савремености? Јер како се може похваљивати „несавременост“ ако од нас очекују да се она куди, а да се, заправо подразумевају похвале које ваља упутити само „савремености“ као садржајном елементу појавног, текућег времена и сваког живог индивидуалитета! А поврх свега, ако се појму „савремено“ придода појам „модерно“, е па тек онда све постаје примамљиво, све буди знатижељу! Чим то „савремено“, па још и „модерно“ искрсне, шипарице заћућоре, младе девојке уздишу, а дечаци и младићи „потерају“ фриз „стајлинг“ као, рецимо, Џемс Дин или Елвис, а затим пуштају дуже косе као ливерпулске „бубе“ – Битлси! – или напрасно везују надтемене „репиће“ као наш домаћи „Прелетачевић“ – ха! Све што је врло „савремено“ – а то најпре видимо у правцима непрестаног развоја одевне, појавне моде, рока, твиста, битлманије, фанка, филмова, или савремености реклама многих кућних апарата – то делује, скоро одмах, и пожељно. Дакле, у јавној свести принцип „савременог“ подразумева смисао и значај нечег примарно пожељног. То пожељно не одваја се од савременог нити један пун корак! Али то је једна страна медаље; писац нас обавештава о наличју.

[restrict]

При суочавању са необичним насловом и садржајем Похвала несавремености постепено нам се указује на смисао који је – супротно реченом на почетку – само наизглед збуњујуће противречан. У чему је ствар? Мудро неопијен изазовима „савремености“ писац Ломпар нам открива наличје тог појма. Али, сад, молим: не смемо да заборавимо чувену Еразмову Похвалу лудости. И коликогод да је Еразмо истовремено и дијалектички духовит и разумљиво морално ироничан и имплицитно сатиричан на рачун назови „памети“ спрам назови „лудости“ и свакако лудости наспрам памети – на свој парадоксално особен, несавремено-савремен начин! – све то јесте и наш есејиста Ломпар! Читајући његове, колико аналитичне, толико и смисаоно преокретне, врло занимљивим стилом укрштених асоцијација надахнуто писане есеје, добићемо одговор и разрешење у оствареном, овде посматраном, изврсно изложеном мултицентричном мегаесеју чији је наслов, видимо – Похвала несавремености.

Сукцесивном методом, на неколико изненађујуће необично описаних примера, аутор овог мегаесеја показује нам како се „на делу“ испољава свака „савременост“ према „несавремености“, и колико (и зашто) оно што је „несавремено“ доводи у питање баш оно у шта се верује као „важно“ и то – ни мање, ни више – на основу угодно подразумеване „савремености“! Јер, опомиње Ломпар, још је Ниче, скоро „намах нелагодно“ ипак „устврдио како смисао егзистенцијалног избора у нашем времену не може бити други до настојање „да у њему делује несавремено“ јер „то значи против времена“ (15–16). Шта се у том смислу од Ничеовог доба променило до данас? На први поглед, много; а заправо – мало. У својој процесној суштини – мало. А то још више указује на особит значај ове књиге Мила Ломпара. Дугорочно особит!

Дакле, чиме осматрана несавременост доводи у питање толико осведочену савременост? Најпре субверзивношћу, истиче Ломпар. Јер док савременост подразумева опуштеност, прихватљивост и моћ, она ипак остаје немоћна у односу на несавременост јер је „несавременост сасвим неприступачна моћи: прокажена и гурнута у таму одсутног присуства“ (14) што је и чини субверзивном, указује Ломпар. Дакле, иако је „савременост“ сама себи увек лагодна, она је спрам активне несавремености недовољна, скоро немоћна као и према Црњанском код кога Ломпар препознаје „чуло у души човека који је умео наслутити куда тајанствени путеви воде“ (18) што је, заиста нема сумње, „плод неког препознавања, па предсказања и, у изненадној несавремености, поистовећивања са бистрим и мирним и не-од-овог-света погледом“ (18). Аутор је (не само на овим страницама) проникао најузвишеније „чуло у души“ Црњанског; оно што упућује на све смотреније, пажљивије читање укупног дела Милоша Црњанског. За сваку похвалу!

Овако утанчана откривалачка осетљивост у методолошком поступку Ломпарових размишљања, истовремено развија и „мисао о разлици између анахроности и несавремености као нечему што одговара разлици између положаја с оне стране и положаја против – савремености“ (16). Истовременост увида у обележја „анахроности“ усложњава Ломпарова тумачења што се догађа поготову када на сцену његових есеја ступе опонентности: „ориђинал“ и „кловн“. Јер док ориђинал никада „није у дослуху са савременошћу“, кловн увек јесте: „миљеник је савремености“ која у кловну подржава „инструменталне димензије лудости“, док ориђинал измиче контроли савремености јер он „безинтересно“ посредује „како лудости тако и мудрости у свету.“ (19) Насупрот, рекло би се, скоро је несумњиво да савременост не може и не уме да буде „безинтересна“ јер и „нема моћи мимо савремености“! (25) Баш отуда, објашњава Ломпар, ориђинал под притиском „масовног гурања у самоћу“ бива подвргнут „одстрањивању“ и изразито „хотимичном претварању у странца у времену“ (19) што неизбежно „изазива подсмех“. Али ко су одлучујући носиоци, пита се професор Ломпар, таквог процеса „хотимичног претварања у странца у времену“ заогрнутог подсмехом? И одмах даје неумољиво тачан одговор: подсмех је „тек слабашан изум слабашних људских карактера, који се крију у одори вечитих савезника савремености, каткад као дежурни опортунисти и конформисти, често као сасвим неспутани прогонитељи и денунцијанти“ (19). Посматрајући ову формулацију, са свих страна њених значења, скоро да осећамо неодољиво присуство и дејство наше тренутне савремености. Њу муњевито просветљава став да су „кловнови унапред одобрени у стихији савремености“ (72) што има епохалан значај! Овако сложеним а неочекивано разложним тумачењем, сад наједном постаје још јасније употпуњена активност минуле „савремености“ (Крлежа, Марко Ристић, Милан Богдановић) према Милошу Црњанском „који је умео наслутити куда тајанствени путеви воде … бистрим и мирним и не-од-овог-света погледом“ (18)! Дакле, феномен кловн за разлику од ориђинала, не оличава никакав одређен карактер, а тиме ни личност! И заиста: шта је личност без карактера? Или: са само слабашним карактером? Да ли се, у том случају, скривена природа кловна, огледа у Крлежи, Ристићу и Богдановићу као идеални супстрат? Да ли кроз те примере „настаје царство злих кловнова“? (72) Јер, чули смо од аутора ових есеја да је кловн увек добродошао инструмент савремености, па га њој и препуштамо. Али, не баш сасвим, пошто намеће питање: какав је то свет „у коме је кловн увек скуп“? – захтева преиспитивање, јер затеже посебне конце! Иза луткарског паравана прети „сан о моћи“. А ко сања тај сан? Ломпар је одлучан у процени: кловн! Тај ведри, опште познати појам, добио је у образлагању професора Ломпара сасвим нове димензије значења и повезаности са појмом „савременост“ и појмом „моћ“; а овај други (појам „моћ“), само на први поглед удаљен од улоге кловна, добио је своју нову, – у сваком ранијем становишту занемарену – смисаоно негативну димензију. Дакле, савременост може бити не само лажно афирмативна, него и опасна, као што кловн уопште не мора бити подразумевано безопасан! На њега ће писац, са сталоженом иронијом, цитирајући као пресудан став неподмитљиво запажање Милоша Црњанског о испаштању Лени Рифенштал (211) и њој, поратно, непомериво наметнуту Хитлерову сенку [захваљујући лицемерној арбитражи „демократског света“ који је, – ма како то звучало невероватно! – ипак „волео Хитлера“, (211)], указати на цену „сна о моћи“ „у свету у коме је кловн увек скуп“ (32) и увек је „у дослуху са савременошћу“ која „свог миљеника препознаје у кловну“ (19) чија је предводничка листа, после Адолфа и Бенита, после Тита, Иди Амина и Чаушескуа, знатно изнијансирано проширена. И баш зато охрабрује закључак да „нема искуства несавремености у којем је могуће пристати на кловна“. (141)

Од разматрања ориђиналу антагонистичког феномена „кловн“ започиње и на целу књигу ових 13 есеја – кроз 18 шаховских потеза! – шири се непрестано дијалектичко продубљивање поимања несавремености. То изврсно поимање открива виши етички и виши егзистенцијални смисао несавремености. Ток таквог поимања аутор сагледава на примерима чији је егзистенцијалан значај пресудан: Доситеј, Слободан Јовановић, Црњански, Орвел, Гаврило Принцип, Спаски, Фишер, Де Кирико, Магрит, Каравађо, Лени Рифенштал, Неверни Тома, Христос! Штавише, наш писац је овом књигом учинио да на те примере – коликогод они формално били узајамно различити – гледамо са много више такта, усаглашености, обзира и разумевања! И сада постаје сасвим очигледно: категорија „савременост“, иако одређујућа, по много чему није позитивна.

У следећој скали моралних и естетско-психолошких категорија вредности, увид писца у тескобну не-савременичку људску усамљеност под издуженим јесењим сенкама Магритовог метафизичког сликарства, као и смисаоно морална тананост коју нам са своје стране дају есеји „Доситеј у Лондону“, „С оне стране задовољства“, „Црњански у Лондону“, „Светлост у Потсдаму“ означавају врло особен – стилски успешно обједињен: путописно-медитативно-моралистички – домет ових есеја. У њима се путописни слој срећно укршта с медитативним и мисаоно упитним слојем моралне драме и угрожености духа личности. То су одлике које сврставају Ломпарове есеје у саме врхове најбоље традиције знамените линије српског есеја после оних Исидоре Секулић, Станислава Винавера, Милоша Црњанског, Милана Кашанина, Растка Петровића, Јована Христића и Миодрага Павловића. Наиме, то посебно важи тамо где се појачана мисаона усредсређеност моралистичке медитације (као у есеј-поступку Исидоре Секулић или Милана Кашанина, посебно) успело сусреће и укршта са особеном логиком Ломпарових путописних запажања док зналачки избирљиво осматра убификоване или поједине културно-споменичке зоне великих урбаних средишта – Лондона, Потсдама, Берлина, Париза, Торонта. Јер писац овог (и/или ових полицентричних) есеја, показује необично високу осетљивост „на подстицаје који одводе размишљању“, а чији квалитети покрећу и заслужују сваку пажњу; почев од начина како писац Ломпар открива „свест о империјалном такту из несавременог доживљаја Вестминстерске опатије“ (26), или како у свом видном пољу са куполе Катедрале Светога Павла открива да, као „на платнима Де Кирика има чувене меланхолије, необразложене туге у миру и ведрини призора“ (31) коју, међутим, аутор примећује: „наш поглед са катедрале није пронашао на платну лондонског ситија“ (31). Овај овде издвојен детаљ указује на високу културну осетљивост и ликовно-психолошку луцидност Ломпарову која се особито потврђује у већ поменутој, теолошко-психолошкој и ликовно-карактерној расправи „Светлост у Потсдаму“ (191–228) где се зналачки открива како „оно невидљиво у испаштању често носи у себи и нешто више од страсти и патње: неко сећање на дуг који се намирује испаштањем“ (204–205), па чак и на „дуг који неочекивано открива чудну и перверзну везу између испаштања и ресантимана“ као у поменутом случају Лени Рифенштал и нашег Црњанског! (208–211).

Кроз целу књигу професор Ломпар плански распоређује своје есеје као потезе на шаховској табли и тако нам есеј означен потезом 13. хг 4 хг 3 осликава занимљив феномен: „Егзистенцијална левица“ која је „непоткупљива“ јер није политичка! Таква левица као „одвише несавремена појава“ (122), разуме се, узнемирује политичке левичаре јер се јавља „као њихова лоша вера и рђава савест: онако како несавременост свагда узнемирује савременост“ (123) где се дуализам „савременост-несавременост“ као високо изнијансирани лајт-мотив ове књиге, из есеја у есеј, убедљиво наставља; овде уз детаљније осветљавање судбине јунака у Нико и ништа у Паризу и Лондону, који су – Орвел је видео, а Ломпар зна – били (и до данас остали!) терет на савести политичке левице која је између два светска рата манипулисала масама, пропагандом и симболом „црвених застава које позивају да устану презрени на свету“ (127), а ми смо у Србији и видели и добрано осетили у шта се то претворило! То: пола века разрађивано „својство хохштаплера, преваре са позивањем на закон“ (128).

Још једном ће нас писац – из полицентрично другачије постављеног угла – изненађујуће вешто суочити са феноменом „несавремености“ тумачећи новоискрслу, прихваћену туђицу у српском језику: ретро, чије испољавање „није прошлост, као што није ни садашњост: оно је несавременост“ и зато „ретро представља реткост“ па сходно томе „има високу цену“ јер, „сама савременост је нерастављиво сплетена са ценом“ (139) као што је некада, тако критички, установио и песник Езра Паунд! (М. М.) А овде је сада прави тренутак да се осврнемо и на етички збуњујућу димензију „окрутности у несавремености“ коју ће аутор успешно осветлити у истоименом есеју (109-–120), јер „као несавремени увек смо на некој удаљености: не толико од времена у коме смо“ колико „од наших осећања на један суров начин“ где су рђава расположења („као уточиште“) „понекад с предумишљајем отписана као лична пизма, јер је лакше неутралисати човека (рецимо: Лени Рифенштал, па чак и Црњанског! – М. М.) него се суочити са субверзивним искуством“! (119) Но, да би се ово проникло, мора се претходно разумети Ломпарово препознавање доследности као битног својства карактера, својства којег нема у видовима испољавања и одликама „савремености“, нити у свим „њеним предрасудама јавног мишљења“ где, ако, и када, има наговештаја некакве доследности, онда је она первертирана, тј. усклађена са налогом саме „савремености“!

Једно од антрополошких круништа ове књиге есеја налазим у духовитом разграничењу које аутор, унутар духовне ситуације времена (савремености), поставља и развија кроз утврђивање блискости између феномена булшит/bullshit (који „испуњава подручја адвертајзинга и јавних односа, у њиховим блиским везама са подручјем политике“, каже нам писац на стр. 149) и запањујуће „савременог налога: fuck nuance“ (154) што пажљивијег читаоца обавезује на лични увид. А ја се враћам на поменуто антрополошко круниште унутар тог веома занимљиво писаног есеја „Између bullshit и fuck nuance“ (137–156). О чему је реч? О Ломпаровом рафинирано призваном „чулу за нијансе“ које са углађеним тактом осенченим иронијом „открива да постоје аристократска и плебејска сујета“ (146) о којој се ни jугословенски филозофи-прексисовци, а ни социолози [М. Марковић, Супек, Грлић, Враницки, Љ. Тадић, Животић, Пешић-Голубовић, Д. Мићуновић, Свет. Стојановић, Кувачић, Инђић] и од њих кетман-дистанцирани филозофи [В. Павићевић, В. Кораћ], нити психолози и психијатри [У. Јекић, Ј. Ристић, М. Штернић, В. Јеротић], нису ни помишљали, нити се усуђивали да размишљају, а камоли да истражују културно-класне дефиниције антиподних феномена: аристократско-плебејско! Јер то није било само ретро него и кажњиво: Лепоглавом или Сремском Митровицом! Тако смо – без трунке чуђења пред деценијама ћутања, а са приличном дозом закаснелог стида – коначно тек сада, захваљујући професору Ломпару, у стању да чујемо следеће: „Аристократска [сујета] значи одбијање: ускраћивање, одрицање, подношење“ и насупрот: „плебејска значи – приграбљивање, присиљавање, узимање.“ (146). Из тога проистиче како „аристократска подразумева да је ја вредније од свега чиме би га свет могао обавезати; плебејска, пак, подразумева да је ја вредно онолико колико обавеже свет собом. Чулу за нијансе не промиче да постоје аристократски и плебејски однос према истини.“ (146) За аристократски однос „истина је недовољна“ јер „увек има нечег око ње, иза ње, поред ње, пре и после ње, што је од велике важности за човекову оријентацију у свету и расветљавање саме егзистенције. Плебејски однос полази од сазнања о томе да је истина – непотребна“. Нацрт ове разлике далекосежан је: утолико више уколико није схваћен. А видели смо: није био ни схваћен, ни тумачен – од стране оних који су објективно били позвани то да учине – у мутно време титоистичког комунизма!

И на крају, писац овог тако успело разуђеног полицентричног есеја суочава нас са суштински битним питањем: на којој врсти духовне енергије, културне снаге и моралне непоткупљивости може бити постављен вишезначан смисао садржаја ове књиге? Одговор на ово питање добијамо у препознавању судбине човека који зна шта значи казати не и који кроз непроходну шуму беса „корача на начин правог – као исправног, истинског, усправног и несавременог – човека с оне стране ситних и крупних јавних пакости, сасвим у складу са сопственим осећањем живота.“ (115) Оваквом ауторском ставу ништа се не може ни пришити, ни одузети. Јер према тако сазданом средишту личности сви наступи „савремености“ – немоћни су. Чак је и она последња могућа и очекивана инстанца: завист – узалудна. Препући ће! Излизаће се. Без ефекта.

У својим, видели смо и утврдили, тако непорециво оригиналним есејистичким остварењима нијансирано утемељених полазишта и ставова, Мило Ломпар са аналитичким достојанством позиву несвакидашње достојног универзитетског професора, и не покушава да избегне или прећути известан мисаони улог који у његовим особеним тезама има и даје одмерен допринос појединих утицајних умова високо продуховљене Европе какве, данас, нажалост – чак и по некој жуђеној аналогији! – више нема (Еразмо, Ангелус Силесијус, Ниче, Николај Берђајев, Хајдегер, Бертран Расел, Т. С. Елиот, Џорџ Орвел, несрећна Роза Луксембург, Карл Јасперс, Хана Арент, Емил Сиоран, Лешек Колаковски…). Уз све друге стилске одлике, ова околност врсним есејима Мила Ломпара, поред надахнуте мисаоне слободе, даје и онај повишено будан степен дијалектичности који сведочи о духовној и културној посебности аутора о коме је овде реч. Ови есеји могу се читати на више начина. Што се мене тиче, саодређујем ове есеје њиховој целини из два угла: 1) могу се читати, како и сам аутор воли да каже, као један сложено развијен, полицентричан есеј, али и 2) као склоп низа есеја чија се појединачна тематска усмереност може, са задовољством, тако (издвојено) читати и разматрати, иако нас поједини међу њима изнова упућују на друге, који претходе или следе.

Са сваке странице књиге Похвала несавремености читаоце дочекује мисаона слобода свести о узвишено несавременом над видовима текућег, идеолошки наметљиво „савременог“ – сетимо се само контроверзних примера необуздано наметљивог секуларног свештенства: Крлежа, Милан Богдановић, Марко Ристић, Коча Поповић, Радомир Константиновић, Добрица Ћосић, Латинка Перовић – које Ломпар сталожено хладно, и раније (Моралистички фрагменти 2007, Дух самопорицања 2011–2015, Повратак српском становишту 2014, Полихисторска истраживања 2016) неопозиво прониче, расветљава, демаскира, доследно редефинише њихову укупну (духовну, моралну, друштвену и политичку) позицију унутар сумњивог светилишта савремености!

Ломпарова Похвала несавремености је велико изненађење и освежење у врсти есеј. Потпуно особен – полицентричан или поливалентан есеј. Ту је све насупрот површном, понављачком исходу идеолошке (искривљене) свести; све насупрот слабе инвенције, насупрот досадног стила – ако се оно што је досадно писано уопште сме означити „стилом“ – а што нажалост, тако често, данас, искрсава на нашој домаћој сцени: шире и уже академској, универзитетској или књижевној. Пред нама је нов, асоцијативно веома разуђен, а магичном копчом несавремености целовито умрежен метод есеја. Надахнут и заиста откривалачки.                       

[/restrict]