GENERAL KARLOS MARTINS BRANKO – U Srebrenici nije bilo genocida

Srebrenica zaista jeste bila krajnje dobro smišljena nameštaljka. Nije to bio prvi put da su muslimani pribegli takvoj taktici. Oni su bili majstori obmane

Nezasluženo nepoznat široj javnosti, general portugalske armije Karlos Martins Branko po mnogo čemu je jedna od važnih nedostajućih karika u predmetu Srebrenica. Kao visoki oficir portugalskih oružanih snaga (u sastavu NATO-a, to se podrazumeva) tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka, Martins Branko je više godina boravio na prostorima bivše Jugoslavije. Formalno, on se nalazio u sastavu misije vojnih posmatrača UN, ali iz podteksta njegovih memoarskih kazivanja, objavljenih u Lisabonu krajem 2016. godine, jasno je da puko „posmatranje“ nije iscrpan opis njegovih zaduženja.

Kao disciplinovani vojnik, a ujedno i iskusan obaveštajac, Martins Branko je jedan od najkompetentnijih svedoka-insajdera nevidljive pozadine medijski mistifikovanih i ciljano iskrivljenih događaja. Njegova knjiga „Rat na Balkanu“ bogata je podacima i uvidima koji bi ostali nedostupni ne samo prosečnoj osobi nego čak i mnogim učesnicima događaja na nižem nivou. Portugalski oficir ne razmeće se fondom činjenica kojima raspolaže, i na osnovu višegodišnjeg prethodnog opštenja sa piscem ovih redova jasno je da se nije olako odlučio da svoja saznanja i utiske stavi na papir. Ali hvala Bogu da je to ipak učinio.

[restrict]

Memoari Karlosa Branka imaju dve središnje teme: Krajina i Srebrenica. Obe teme autor tretira iz kritičkog ugla, što se ne uklapa u zvanični narativ Zapada i pakta kome je na terenu služio. Međutim, ma koliko se njegovi zaključci nekim faktorima ne sviđali, njegovi akreditivi su besprekorni. Kao što sam ističe (str. 175): „Značaj koji je poprimila Srebrenica pred kraj rata u Bosni me je podstakao da napišem ovaj tekst, bez obzira na to što je u pitanju događaj u kome nisam učestvovao, ali u odnosu na koji sam imao pristup poverljivim podacima (informação privilegiada). Iz mnoštva razloga, moje postavljenje u glavni štab u Zagrebu pokazalo se daleko interesantnijim nego što sam na početku mogao i zamisliti. Mnogi vojni posmatrači koji su odlazili iz misije prolazili su kroz moju kancelariju, gde su mi usmeno prenosili svoje doživljaje.“

Očigledno je da je Karlos Branko bio dovoljno zaintrigiran svime što je čuo i video da je tokom boravka u operativnoj zoni iz svojih uskih profesionalnih zaduženja iskoračio dovoljno da uradi „domaći zadatak“ u vezi sa zemljom i narodom gde su ga nadređeni poslali. Ubrzo je shvatio i značaj „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića u odnosu na sve što se oko njega događalo: „Bio sam zapanjen surovom jasnošću tog dokumenta. Knjiga počinje sa dve lapidarne fraze: ’Naš cilj je islamizacija muslimana’ i ’naše devize su vera i borba’. Kao politički program, dokument ukazuje na jedan cilj strateške prirode (islamska država) i na način kako do toga cilja treba doći (islamskom revolucijom). Vlast se ima osvojiti jednom širokom pobunom masa, uz učešće raznih društvenih slojeva, od seljaka do intelektualaca. Islamska država koja se u ’Deklaraciji’ zagovara zasnovana je nedvosmisleno na teokratskom konceptu društva, gde Božija vlast upravlja namesto ljudskih zakona, što treba da se protegne na sva polja i sve oblasti ličnog života pojedinaca. Na takav način, islam bi bio primenjen kao globalno rešenje za sve političke, društvene i ekonomske probleme“ (str. 156).

Iz podnaslova Karlos Brankove knjige (Džihadizam, geopolitika i dezinformacija) jasno je da autor u zlom semenu lažnog islama koje je posejao ideolog „Islamske deklaracije“ vidi i prauzroke srebreničke tragedije, koju opisuje u nekoliko britkih poglavlja.

Drugi deo Karlos Brankovih sećanja odnosi se na napad hrvatske vojske na Krajinu, što je usledilo neposredno posle Srebrenice. O tome (str. 138) piše sledeće: „Operacija Oluja trajala je tri dana i njeno okončanje je objavljeno 6. avgusta. Taj datum obeležava kraj borbenih dejstava, ali ujedno i početak masovnih pljački i ubijanja srpskog stanovništva koje nije želelo ili nije moglo da pobegne, mnogi među njima usled starosti. Svakodnevno smo primali izveštaje i svedočanstva o ubijanju opkoljenih civila. Čim su se završile vojne operacije, hrvatska vojska je prešla u napad na civile, šireći teror među nezaštićenim stanovništvom, koje se većinom sastojalo iz ostarelih osoba koje nisu, ni na koji način, predstavljali vojnu pretnju po nove vlasti.“

Pa ističe (str. 139): „Ponašanje hrvatskih vlasti u materiji ljudskih prava bilo je oličenje užasnog cinizma.“ (O comportamento das autoridades croatas em matéria de Direitos Humanos foi de um cinismo atroz.)

Zatim elaborira svoj prikaz na ovu temu (str. 139): „Među merama koje su bile preduzimane protiv civilnog stanovništva isticali su se paljenje kuća i voćnjaka, ubistva, fizički napadi, sistematsko ponižavanje i teror. Jedan tipičan način obračunavanja sastojao se iz bacanja ručnih bombi u domove dok su se žitelji još uvek nalazili unutra. Po razmerama koje su ti akti poprimili, a što bi se jedino moglo nazvati varvarstvom i etničkim genocidom, kao i po dužini njihovog trajanja, ne deluje ubedljivo da bi se to moglo događati bez odobrenja najviših državnih instanci. I kao što se već ranije događalo 1991. godine, izvršioci su često bili pojedinci u crnim košuljama, što je bilo prožeto dubokim simboličkim nabojem, imajući u vidu još uvek živa sećanja u tom kraju na Drugi svetski rat.“

Izveštaj generala Karlosa Martins Branka sa „hrvatskog ratišta“ neodoljivo podseća na slične, užasnute izveštaje italijanskih oficira detaširanih u NDH, pre više od pola veka i sa istog područja, svojim pretpostavljenima.

Gde ste se nalazili i kakve su bile vaše zvanične dužnosti tokom građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina? 

U tom periodu bio sam vojni posmatrač Ujedinjenih nacija. Stigao sam u Zagreb u avgustu 1994. a operativno područje sam napustio u februaru 1996. Prvo sam bio raspoređen u Mostaru, zatim u Šibeniku i najzad u Zagrebu. Bio sam vođa tima u Mostaru i Šibeniku, i zamenik načelnika operativnog štaba u Zagrebu.

Sa vaše zvanične osmatračnice u Zagrebu i putem kontakata sa kolegama, da li ste mogli da pratite vojne operacije i političke procese koji su se odvijali u Bosni?

Da „pratim“ možda nije prava reč. Našao sam se u prilici da nadgledam i opserviram vojno stanje na celom operativnom području tek iz Zagreba. U opisu moga posla nalazilo se i to da nadgledam razvoj vojnog stanja. Pored toga, obavljao sam inspekcijske posete na kritičnim tačkama, da bih mogao da donesem ocenu o tamošnjim dešavanjima. Takođe smo pratili i razvoj političke situacije, ali manje intenzivno.

Kada ste prvi put obratili pažnju na Srebrenicu kao tačku sučeljavanja zaraćenih strana i u kakvom kontekstu je to bilo?

Na Srebrenicu sam prvi put obratio pažnju u julu 1995, preko „Si-En-Ena“, kada je enklava pala. Tada sam bio u Šibeniku. U tom periodu nisam bio svestan dimenzija problema. Dok delujete u pojedinim timovima, vaš pogled na sukob je u velikoj meri ograničen vašom zonom odgovornosti.

Tokom približno tri godine pre srpske vojne operacije u julu 1995, da li ste vi i vaše kolege iz Misije vojnih posmatrača UN bili upoznati sa oružanim napadima na srpska sela i civile koji su dolazili iz srebreničke enklave, i da li vam je bila poznata činjenica da enklava nije bila demilitarizovana, kao što je predviđao sporazum potpisan u aprilu 1993?

Nisam tada bio upoznat sa napadima na srpsko stanovništvo koje je živelo oko enklave. Toga sam postao svestan tek kada sam premešten u štab, u Zagrebu. Kao dopuna prethodnog odgovora, dodao bih da je svet pojedinačnih timova vojnih posmatrača vrlo uzak. Poznavanje stanja na terenu je ograničeno područjem odgovornosti dotičnog tima. U Šibeniku smo u smeštaju imali TV, a u Mostaru čak nije bilo ni struje. Gledanje televizije bio je nedostupan luksuz. Poznavanje stanja – posebno vojnog – uvećava se u onoj meri u kojoj se vi penjete nagore po organizacijskoj lestvici i kako opis vašeg posla postaje složeniji. Kada sam pristigao u Jugoslaviju, moje poznavanje zemlje i situacije u njoj bilo je površno. Vremenom, to se promenilo.

U vašoj knjizi Rat na Balkanu – džihadizam, geopolitika i dezinformacija iznosite ocenu da je vojno osvajanje Srebrenice od strane Srba bilo nepotrebno zato što se rat približavao kraju, a Srebrenica je trebalo da pripadne Srbima u svakom slučaju po svim mirovnim planovima koji su se razmatrali. Međutim, da li vam je poznato da prvobitan cilj te operacije nije bilo zauzimanje Srebrenice nego samo obezbeđenje koridora koji je Srebrenicu delio od obližnje enklave Žepa? Da li biste se složili s tim da je zauzimanje, odlukom donetom 10. jula 1995, bilo oportunistički potez, uslovljen odsustvom ozbiljnog otpora?

Rekao sam vam kakvo je bilo raspoloženje glavnih međunarodnih igrača. Barem na nivou Kontakt grupe. Nakon zaključenja političkog dogovora, to područje bi pripalo Srbima. O tom pitanju postojao je konsenzus. Poznato mi je gledište da zauzimanje Srebrenice nije bilo predviđeno prvobitnim planom. I da je odluka bila doneta na licu mesta i to zato što nije bilo otpora. Ne bih mogao da ocenim namere iza svega toga, jer o tome nikada nisam razgovarao ni sa jednim srpskim rukovodiocem.

Vezano za samo zauzimanje, teško mi je da izvodim zaključke na osnovu podataka koje imam. Ali dokazi taktičke prirode ne sugerišu takav zaključak. Takva zamisao nije očigledna. S druge strane, neposredna i dobro organizovana evakuacija sugeriše prethodno i brižljivo planiranje. To ne ostavlja utisak na brzinu povučenog poteza. Neprofesionalno upravljanje situacijom – pre bih rekao, odsustvo upravljanja – nakon završetka operacije, bilo je očajno. Osveta je bila očekivana, a bosansko rukovodstvo je izgubilo kontrolu nad situacijom. Dobro izvedena evakuacija žena, dece i ostarelih ostala je potpuno u senci tih postupaka, sa dobro poznatim posledicama.

Kako biste prokomentarisali enigmatičnu izjavu generala Morijona, kada je svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću 2002. godine, da je „Srebrenica bila zamka u koju je general Mladić ušetao“?

Ako pođemo od mog pristupa – da je postojao plan da se enklava zauzme – morao bih da se složim sa generalom Morijonom. Njegova izjava i nije toliko enigmatična, mada on nije objasnio šta je time hteo da kaže. To zaista jeste bila krajnje dobro smišljena nameštaljka. Nije to bio prvi put da su muslimani pribegli takvoj taktici. Oni su bili majstori obmane.

Pri kraju vaše knjige navodite nekoliko okolnosti koje vas navode na sumnju da bi se događaji iz jula 1995. mogli okarakterisati kao „genocid“, sve i uzimajući u obzir nesumnjivo izvršene zločine, uključujući pogubljenje nenaoružanih ratnih zarobljenika. Da li biste mogli ponoviti vaše glavne teze?

Mislim da se vaše pitanje odnosi na ubijanje nenaoružanih ratnih zarobljenika. Streljanje neustanovljenog broja muškaraca muslimana nesumnjivo predstavlja ratni zločin. To je strašan zločin koji se mora kazniti, ali se to ne može smatrati genocidom. Razdvajanje vojno sposobnih muškaraca od ostalih dislociranih osoba imalo je jasnu svrhu, da se pravda preuzme u sopstvene ruke. Da se izvrši odmazda za zločine koje su muslimani neprekidno vršili nad srpskim stanovništvom nastanjenim u okolini enklave tokom prethodne dve godine. Po informacijama koje sam dobio, to ubijanje je bilo delo lokalno mobilisanih vojnika čiji su srodnici bili žrtve Orićeve bande. Događaji u Srebrenici ne mogu se – i ne smeju – brkati sa događajima u Krajini u avgustu 1995. Tada je hrvatska vojska preduzela sistematsko i ciljano ubijanje svih koji nisu pobegli, muškaraca, žena i ostarelih, a sve to sa blagoslovom i po naređenju vojnog rukovodstva. Niko nije bio pošteđen. Ova operacija je bila unapred isplanirana i dobro je dokumentovana. Stenografske beleške sa sastanka održanog 31. jula (1995, prim. uredništva) na Brionima, gde je predsedavao Tuđman, stoje na raspolaganju javnosti. O ovom pitanju zapadna sredstva obaveštavanja saučesnički ćute.

Genocid se odnosi na sistematsko istrebljenje određene etničke skupine. To se nije dogodilo u Srebrenici. Napadač je stavio na raspolaganje prevozna sredstva za odvoženje oko 17.000 izbeglica, što je oko 50 odsto izmeštenog stanovništva, u suštini žena, dece i ostarelih. Ta činjenica nije u skladu s tezom o genocidu i zapravo joj protivreči.

Posle završetka rata osnovano je nekoliko udruženja srebreničke siročadi i udovica koja rade uz velike fanfare. Ali da se dogodio genocid, ne bi ostalo ni siročadi ni žena o kojima bi se imala voditi briga.

Koliko je zarobljenika bilo streljano? To ne znamo i to je vrlo teško utvrditi.

Vaša knjiga – i Srbima, i Muslimanima i Hrvatima koristilo bi da je pročitaju – napisana je dvadeset godina posle tragičnih događaja na koje se odnosi. Zašto ste odlučili da napišete ovu dragocenu knjigu, i zašto ste čekali toliko dugo da je objavite?

Pisanje knjige iziskuje vreme, a to je nešto što do sada nisam imao. To je pitanje mogućnosti koja nam se pruža.

Sa iskustvom koje ste stekli na Balkanu, kakav biste savet danas dali balkanskim narodima o tome kako da najbolje sačuvaju mir i unaprede svoje odnose na području gde zajedno žive?

Smatram da je Komisija za istinu još uvek najbolji instrument da se podstaknu održivi mir i pomirenje, bez obzira na to što nekih od glavnih protagonista više nema među živima. To je posebno značajno za buduća pokolenja. Hitno je potrebno u Bosni formirati Komisiju za istinu zato što je Bosna i dalje višenacionalna država gde bi se sukobi među skupinama mogli ponoviti. Takođe postoji hitna potreba da se izbegne da svaka strana priča svoju jednostranu verziju događaja, promovišući na takav način isključivo sopstvene „istine“. Samo se pomoću Komisije za istinu to može izbeći.

Sat otkucava.       

[/restrict]