Сребреница заиста јесте била крајње добро смишљена намештаљка. Није то био први пут да су муслимани прибегли таквој тактици. Они су били мајстори обмане
Незаслужено непознат широј јавности, генерал португалске армије Карлос Мартинс Бранко по много чему је једна од важних недостајућих карика у предмету Сребреница. Као високи официр португалских оружаних снага (у саставу НАТО-а, то се подразумева) током сукоба деведесетих година прошлог века, Мартинс Бранко је више година боравио на просторима бивше Југославије. Формално, он се налазио у саставу мисије војних посматрача УН, али из подтекста његових мемоарских казивања, објављених у Лисабону крајем 2016. године, јасно је да пуко „посматрање“ није исцрпан опис његових задужења.
Као дисциплиновани војник, а уједно и искусан обавештајац, Мартинс Бранко је један од најкомпетентнијих сведока-инсајдера невидљиве позадине медијски мистификованих и циљано искривљених догађаја. Његова књига „Рат на Балкану“ богата је подацима и увидима који би остали недоступни не само просечној особи него чак и многим учесницима догађаја на нижем нивоу. Португалски официр не размеће се фондом чињеница којима располаже, и на основу вишегодишњег претходног општења са писцем ових редова јасно је да се није олако одлучио да своја сазнања и утиске стави на папир. Али хвала Богу да је то ипак учинио.
[restrict]
Мемоари Карлоса Бранка имају две средишње теме: Крајина и Сребреница. Обе теме аутор третира из критичког угла, што се не уклапа у званични наратив Запада и пакта коме је на терену служио. Међутим, ма колико се његови закључци неким факторима не свиђали, његови акредитиви су беспрекорни. Као што сам истиче (стр. 175): „Значај који је попримила Сребреница пред крај рата у Босни ме је подстакао да напишем овај текст, без обзира на то што је у питању догађај у коме нисам учествовао, али у односу на који сам имао приступ поверљивим подацима (informação privilegiada). Из мноштва разлога, моје постављење у главни штаб у Загребу показало се далеко интересантнијим него што сам на почетку могао и замислити. Многи војни посматрачи који су одлазили из мисије пролазили су кроз моју канцеларију, где су ми усмено преносили своје доживљаје.“
Очигледно је да је Карлос Бранко био довољно заинтригиран свиме што је чуо и видео да је током боравка у оперативној зони из својих уских професионалних задужења искорачио довољно да уради „домаћи задатак“ у вези са земљом и народом где су га надређени послали. Убрзо је схватио и значај „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића у односу на све што се око њега догађало: „Био сам запањен суровом јасношћу тог документа. Књига почиње са две лапидарне фразе: ’Наш циљ је исламизација муслимана’ и ’наше девизе су вера и борба’. Као политички програм, документ указује на један циљ стратешке природе (исламска држава) и на начин како до тога циља треба доћи (исламском револуцијом). Власт се има освојити једном широком побуном маса, уз учешће разних друштвених слојева, од сељака до интелектуалаца. Исламска држава која се у ’Декларацији’ заговара заснована је недвосмислено на теократском концепту друштва, где Божија власт управља наместо људских закона, што треба да се протегне на сва поља и све области личног живота појединаца. На такав начин, ислам би био примењен као глобално решење за све политичке, друштвене и економске проблеме“ (стр. 156).
Из поднаслова Карлос Бранкове књиге (Џихадизам, геополитика и дезинформација) јасно је да аутор у злом семену лажног ислама које је посејао идеолог „Исламске декларације“ види и праузроке сребреничке трагедије, коју описује у неколико бритких поглавља.
Други део Карлос Бранкових сећања односи се на напад хрватске војске на Крајину, што је уследило непосредно после Сребренице. О томе (стр. 138) пише следеће: „Операција Олуја трајала је три дана и њено окончање је објављено 6. августа. Тај датум обележава крај борбених дејстава, али уједно и почетак масовних пљачки и убијања српског становништва које није желело или није могло да побегне, многи међу њима услед старости. Свакодневно смо примали извештаје и сведочанства о убијању опкољених цивила. Чим су се завршиле војне операције, хрватска војска је прешла у напад на цивиле, ширећи терор међу незаштићеним становништвом, које се већином састојало из остарелих особа које нису, ни на који начин, представљали војну претњу по нове власти.“
Па истиче (стр. 139): „Понашање хрватских власти у материји људских права било је оличење ужасног цинизма.“ (O comportamento das autoridades croatas em matéria de Direitos Humanos foi de um cinismo atroz.)
Затим елаборира свој приказ на ову тему (стр. 139): „Међу мерама које су биле предузимане против цивилног становништва истицали су се паљење кућа и воћњака, убиства, физички напади, систематско понижавање и терор. Један типичан начин обрачунавања састојао се из бацања ручних бомби у домове док су се житељи још увек налазили унутра. По размерама које су ти акти попримили, а што би се једино могло назвати варварством и етничким геноцидом, као и по дужини њиховог трајања, не делује убедљиво да би се то могло догађати без одобрења највиших државних инстанци. И као што се већ раније догађало 1991. године, извршиоци су често били појединци у црним кошуљама, што је било прожето дубоким симболичким набојем, имајући у виду још увек жива сећања у том крају на Други светски рат.“
Извештај генерала Карлоса Мартинс Бранка са „хрватског ратишта“ неодољиво подсећа на сличне, ужаснуте извештаје италијанских официра деташираних у НДХ, пре више од пола века и са истог подручја, својим претпостављенима.
Где сте се налазили и какве су биле ваше званичне дужности током грађанских ратова у бившој Југославији деведесетих година?
У том периоду био сам војни посматрач Уједињених нација. Стигао сам у Загреб у августу 1994. а оперативно подручје сам напустио у фебруару 1996. Прво сам био распоређен у Мостару, затим у Шибенику и најзад у Загребу. Био сам вођа тима у Мостару и Шибенику, и заменик начелника оперативног штаба у Загребу.
Са ваше званичне осматрачнице у Загребу и путем контаката са колегама, да ли сте могли да пратите војне операције и политичке процесе који су се одвијали у Босни?
Да „пратим“ можда није права реч. Нашао сам се у прилици да надгледам и опсервирам војно стање на целом оперативном подручју тек из Загреба. У опису мога посла налазило се и то да надгледам развој војног стања. Поред тога, обављао сам инспекцијске посете на критичним тачкама, да бих могао да донесем оцену о тамошњим дешавањима. Такође смо пратили и развој политичке ситуације, али мање интензивно.
Када сте први пут обратили пажњу на Сребреницу као тачку сучељавања зараћених страна и у каквом контексту је то било?
На Сребреницу сам први пут обратио пажњу у јулу 1995, преко „Си-Ен-Ена“, када је енклава пала. Тада сам био у Шибенику. У том периоду нисам био свестан димензија проблема. Док делујете у појединим тимовима, ваш поглед на сукоб је у великој мери ограничен вашом зоном одговорности.
Током приближно три године пре српске војне операције у јулу 1995, да ли сте ви и ваше колеге из Мисије војних посматрача УН били упознати са оружаним нападима на српска села и цивиле који су долазили из сребреничке енклаве, и да ли вам је била позната чињеница да енклава није била демилитаризована, као што је предвиђао споразум потписан у априлу 1993?
Нисам тада био упознат са нападима на српско становништво које је живело око енклаве. Тога сам постао свестан тек када сам премештен у штаб, у Загребу. Као допуна претходног одговора, додао бих да је свет појединачних тимова војних посматрача врло узак. Познавање стања на терену је ограничено подручјем одговорности дотичног тима. У Шибенику смо у смештају имали ТВ, а у Мостару чак није било ни струје. Гледање телевизије био је недоступан луксуз. Познавање стања – посебно војног – увећава се у оној мери у којој се ви пењете нагоре по организацијској лествици и како опис вашег посла постаје сложенији. Када сам пристигао у Југославију, моје познавање земље и ситуације у њој било је површно. Временом, то се променило.
У вашој књизи Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација износите оцену да је војно освајање Сребренице од стране Срба било непотребно зато што се рат приближавао крају, а Сребреница је требало да припадне Србима у сваком случају по свим мировним плановима који су се разматрали. Међутим, да ли вам је познато да првобитан циљ те операције није било заузимање Сребренице него само обезбеђење коридора који је Сребреницу делио од оближње енклаве Жепа? Да ли бисте се сложили с тим да је заузимање, одлуком донетом 10. јула 1995, било опортунистички потез, условљен одсуством озбиљног отпора?
Рекао сам вам какво је било расположење главних међународних играча. Барем на нивоу Контакт групе. Након закључења политичког договора, то подручје би припало Србима. О том питању постојао је консензус. Познато ми је гледиште да заузимање Сребренице није било предвиђено првобитним планом. И да је одлука била донета на лицу места и то зато што није било отпора. Не бих могао да оценим намере иза свега тога, јер о томе никада нисам разговарао ни са једним српским руководиоцем.
Везано за само заузимање, тешко ми је да изводим закључке на основу података које имам. Али докази тактичке природе не сугеришу такав закључак. Таква замисао није очигледна. С друге стране, непосредна и добро организована евакуација сугерише претходно и брижљиво планирање. То не оставља утисак на брзину повученог потеза. Непрофесионално управљање ситуацијом – пре бих рекао, одсуство управљања – након завршетка операције, било је очајно. Освета је била очекивана, а босанско руководство је изгубило контролу над ситуацијом. Добро изведена евакуација жена, деце и остарелих остала је потпуно у сенци тих поступака, са добро познатим последицама.
Како бисте прокоментарисали енигматичну изјаву генерала Моријона, када је сведочио на суђењу Слободану Милошевићу 2002. године, да је „Сребреница била замка у коју је генерал Младић ушетао“?
Ако пођемо од мог приступа – да је постојао план да се енклава заузме – морао бих да се сложим са генералом Моријоном. Његова изјава и није толико енигматична, мада он није објаснио шта је тиме хтео да каже. То заиста јесте била крајње добро смишљена намештаљка. Није то био први пут да су муслимани прибегли таквој тактици. Они су били мајстори обмане.
При крају ваше књиге наводите неколико околности које вас наводе на сумњу да би се догађаји из јула 1995. могли окарактерисати као „геноцид“, све и узимајући у обзир несумњиво извршене злочине, укључујући погубљење ненаоружаних ратних заробљеника. Да ли бисте могли поновити ваше главне тезе?
Мислим да се ваше питање односи на убијање ненаоружаних ратних заробљеника. Стрељање неустановљеног броја мушкараца муслимана несумњиво представља ратни злочин. То је страшан злочин који се мора казнити, али се то не може сматрати геноцидом. Раздвајање војно способних мушкараца од осталих дислоцираних особа имало је јасну сврху, да се правда преузме у сопствене руке. Да се изврши одмазда за злочине које су муслимани непрекидно вршили над српским становништвом настањеним у околини енклаве током претходне две године. По информацијама које сам добио, то убијање је било дело локално мобилисаних војника чији су сродници били жртве Орићеве банде. Догађаји у Сребреници не могу се – и не смеју – бркати са догађајима у Крајини у августу 1995. Тада је хрватска војска предузела систематско и циљано убијање свих који нису побегли, мушкараца, жена и остарелих, а све то са благословом и по наређењу војног руководства. Нико није био поштеђен. Ова операција је била унапред испланирана и добро је документована. Стенографске белешке са састанка одржаног 31. јула (1995, прим. уредништва) на Брионима, где је председавао Туђман, стоје на располагању јавности. О овом питању западна средства обавештавања саучеснички ћуте.
Геноцид се односи на систематско истребљење одређене етничке скупине. То се није догодило у Сребреници. Нападач је ставио на располагање превозна средства за одвожење око 17.000 избеглица, што је око 50 одсто измештеног становништва, у суштини жена, деце и остарелих. Та чињеница није у складу с тезом о геноциду и заправо јој противречи.
После завршетка рата основано је неколико удружења сребреничке сирочади и удовица која раде уз велике фанфаре. Али да се догодио геноцид, не би остало ни сирочади ни жена о којима би се имала водити брига.
Колико је заробљеника било стрељано? То не знамо и то је врло тешко утврдити.
Ваша књига – и Србима, и Муслиманима и Хрватима користило би да је прочитају – написана је двадесет година после трагичних догађаја на које се односи. Зашто сте одлучили да напишете ову драгоцену књигу, и зашто сте чекали толико дуго да је објавите?
Писање књиге изискује време, а то је нешто што до сада нисам имао. То је питање могућности која нам се пружа.
Са искуством које сте стекли на Балкану, какав бисте савет данас дали балканским народима о томе како да најбоље сачувају мир и унапреде своје односе на подручју где заједно живе?
Сматрам да је Комисија за истину још увек најбољи инструмент да се подстакну одрживи мир и помирење, без обзира на то што неких од главних протагониста више нема међу живима. То је посебно значајно за будућа поколења. Хитно је потребно у Босни формирати Комисију за истину зато што је Босна и даље вишенационална држава где би се сукоби међу скупинама могли поновити. Такође постоји хитна потреба да се избегне да свака страна прича своју једнострану верзију догађаја, промовишући на такав начин искључиво сопствене „истине“. Само се помоћу Комисије за истину то може избећи.
Сат откуцава.
[/restrict]