Zašto (srpska) dijaspora ne glasa?

Piše Miodrag Kreculj (Minhen)

Izbori su uvek više od kolokvijalne „građanske dužnosti“, političke računice i običnog biranja, to je prilika solidarisanja sa društvenim i tradicionalnim vrednostima, rehabilitacija posustalog zajedništva, iskazivanja simboličnog interesa i privrženosti državi i naciji za razliku od sve glasnijih globalista

Koju moć na izborima ima birač kad se za njegovu naklonost beskompromisno nadmeću političari i partije da jednoj programskoj ponudi pretpostavi drugu u uverenju da je odabrao najbolju? Na aprilskim predsedničkim izborima izlaznost u rasejanju bila je jedva merljivih nekoliko promila, u ozbiljnom neskladu kolektivne političke moći i pokazane motivacije birača. Nije u pitanju planirani bojkot već lakmus stanja i vrh ledenog brega, simptom institucionalno zapuštenog odnosa i potrebe da se stvari dovedu u sklad obostranih interesa.

[restrict]

ODNOS MATICE I RASEJANJA Tražiti uzroke samo na jednoj strani i upirati optužujuće prstom na državu kao dežurnog krivca daleko je od istine i objektivnog sagledavanja situacije. Međusobni odnos matice i rasejanja dugi niz godina opterećuju nataloženi kompleksni problemi u koje prioritetno spada tehnička realizacija biračkog prava, o čemu je bezbroj puta bilo reči i predloga da se putem pisma i elektronskog biranja motiviše što više građana, i omogući se jednostavno i jeftino učešće u biračkom procesu. Otvoreno rečeno, slabom odzivu kumovali su nezainteresovana država i dijasporski defetizam, sedativ kolektivne savesti: Kako god glasali, osim političara, ništa se ne menja. Svi su oni isti, korumpirani, nesposobni, ogrezli u nepotizmu i kriminalu.

Ali izbori su upravo jedinstvena prilika, koja se ne propušta da bi se stvari menjale i bile drugačije nego što jesu. Iskoristiće ih, u protivnom, oni koji ne žele promene, biraće revnosno „svoje političare“, daće im legitimitet kako bi sačuvali stečeno uz njihovu pomoć, i tako ukrug dok će se jadikovke nezadovoljnih apstinenata oriti rasejanjem. Ko ništa ne preduzima da unapredi ekonomiju, politički sistem, privredu, da obogati nacionalnu kulturu ili poboljša odnos matice i milionskog rasejanja, već pasivno stoji po strani, ignorišući raspisane izbore, sebe unapred lišava moralnog prava na kritiku rezultata izbora.

U teorijski mogućoj i postojećim okolnostima teško zamislivoj situaciji (bez mogućnosti biranja internetom) da je dijaspora sa više od milion birača izašla na birališta u procentu u kome su Turci izašli u Nemačkoj (41 odsto) na ponovljenim parlamentarnim izborima novembra 2016, ne samo u konzulatima već i u sportskim halama i drugim prostorijama prilagođenim za izbore, verovatno premijer Vučić ne bi već u prvom izbornom krugu odneo ubedljivu pobedu, a u eventualnom drugom ishod bi bio krajnje neizvestan, ravan herojskom podvigu.

PRAVO GLASA Ne treba se zavaravati, niko nije imun na predrasude, još manje se nekom može uskratiti pravo na sopstveno mišljenje, ali ako su predrasude i lično mišljenje protivni opštim interesima, dužnost je preventivno ukazati na štetnost takvih stavova kako bi opasnost od negativnih posledica bila otklonjena. Apsolutno su neprihvatljive naizgled benigne izjave koje rasejanje distanciraju od Srbije: „Otišli smo i živimo van Srbije, politiku ostavimo građanima Srbije i usredsredimo se na naša pitanja.“ Ili, „mi imamo svoj život ovde gde smo, i događaji u matici nas se ne tiču“. Ko tako misli u velikoj je zabludi, prvo, zato što je netačno, drugo, nije prirodno, i treće, veoma je opasno jer takav javni egocentrizam ne samo da zagovara političku i svaku drugu distancu već indukuje slično reagovanje suprotnog smera koje u ekstremnoj konsekvenci negira svaku međusobnu povezanost i samu pripadnost Srbiji.

Svojevremeno, vođene su u srpskoj javnosti „ničim izazvane“ žučne polemike uperene protiv rasejanja i njegovog učešća na izborima pod vrlo prizemnim motom „oni ne žive ovde i ne mogu svojim glasom da utiču na naše živote“, demagoški dobro „spakovano“, ali to je ne samo protivzakonito (Ustav i zakoni garantuju svakom državljaninu Srbije ista prava gde god da se nalazi) već je uvredljivo i nemoralno sumnjati u dobronamernost onih koji su vezani za Srbiju familijama, imovinom, prijateljima, uspomenama i mnogo čim nematerijalnim što čini sadržaj života svakog čoveka. Još veća besmislica je teza: „Samo oni koji plaćaju porez mogu da glasaju!“ Ne samo zato što je protivustavna – biračko pravo nije deljivo niti je uslovljeno porezom – nego je protivna zdravom razumu jer takav uslov je bestidni moralni nihilizam političkih štetočina. Apsurdna konstrukcija uslovljavanja biračkog prava porezom pre svega ne stoji jer građani u dijaspori učestvuju u svim davanjima, redovno izmiruju poreske obaveze, plaćaju PDV, ako se bave malom privredom i zanatstvom, plaćaju porez na dobit, akcize, takse, carine i sve dažbine kojima pune državni budžet, za razliku od 2.000.000 studenata i penzionera koje bi taj uslov diskriminisao i lišio biračkog prava zbog neplaćanja poreza.

DISKRIMINACIJA Kao što nacija nije prirodna pojava nego čedo Francuske revolucije, tako je i čovek „političko biće“, Aristotelov savremeni „zoon politikon“ u ambijentu iznuđenog političkog vakuuma zemalja boravka bez domicilnog biračkog prava, decenijama marginalizovan i pasivan izgubio je naviku učešća u političkim poslovima, a novu nije stekao, uprkos od 2004. godine u konzulatima obezbeđene nekomforne mogućnosti biranja. Ravnodušnost i neinspirativna politička ponuda nisu jedini motiv slabog odziva građana u rasejanju daleko ispod svih očekivanja. Nepotrebno komplikovana procedura registracije, često ekstremna udaljenost od birališta, nedovoljna, takoreći, nikakva obaveštenost o stranačkim programima preko Javnog servisa, jedinog „otvorenog“ elektronskog medija koji građani plaćaju (pred skupštinske izbore 2014. prezentacije stranaka emitovane su ne u realnom već odloženom terminu od ponoći do tri sata radnim danima, a na vanrednim skupštinskim izborima 2016. uopšte nije bilo prezentacije) što je evidentna diskriminacija rasejanja. Država je dužna da obezbedi redovnu isplatu penzija, školovanje dece, lečenje građana, da se stara o nezaposlenima, redu i bezbednosti, ali kao inicijator i organizator izbora dužna je da se stara i o jednakoj informisanosti građana, što u rasejanju nije bio slučaj.

Moći birati je suština političke slobode, univerzalno građansko pravo i legitimacija svakog demokratskog društva, ali bez jednake obaveštenosti svih građana i jednakih uslova njegove realizacije praktično je beskorisno. Svi državljani Republike Srbije, gde god da se nalaze, neprikosnoveni su nosioci njenog suvereniteta i vlasti koju građani ostvaruju preko izbora. Šta god ko mislio, izbori su uvek više od kolokvijalne „građanske dužnosti“, političke računice i običnog biranja, to je prilika solidarisanja sa društvenim i tradicionalnim vrednostima, rehabilitacija posustalog zajedništva, iskazivanja simboličnog interesa i privrženosti državi i naciji za razliku od sve glasnijih globalista, nemaštovitih plagijatora potrošenih internacionalističkih ideja, kako reče profesor dr Momčilo Pavlović: „Komunističkim internacionalistima država i teritorija nisu bitne, prošlost je prevaziđena, a patriotizam nevažna stvar.“ Naprotiv, sve je životno važno, i teritorija i prošlost i patriotizam jer rodoljublje nije bahato srbovanje, pevanje himne i busanje u „junačke grudi“ već dosledna borba za očuvanje nacionalnog identiteta, jezika, vere, kulture, tradicije, otklanjanja uzroka socijalne bede, „bele kuge“, „odliva mozgova“ i učešće u nacionalnim političkim poslovima koji se podjednako tiču svih, a izbori su prilika koja se ne propušta. Zato samo pasivno razumevanje posledica nije dovoljan uslov, ali je neophodan preduslov saniranja uzroka i pronalaženja mogućih rešenja koja će postojeće ukupno stanje pokrenuti sa mrtve tačke i pomoći prevazilaženje zanemarljive izlaznosti i izneverenog poverenja.           

[/restrict]