Зашто (српска) дијаспора не гласа?

Пише Миодраг Крецуљ (Минхен)

Избори су увек више од колоквијалне „грађанске дужности“, политичке рачунице и обичног бирања, то је прилика солидарисања са друштвеним и традиционалним вредностима, рехабилитација посусталог заједништва, исказивања симболичног интереса и привржености држави и нацији за разлику од све гласнијих глобалиста

Kоју моћ на изборима има бирач кад се за његову наклоност бескомпромисно надмећу политичари и партије да једној програмској понуди претпостави другу у уверењу да је одабрао најбољу? На априлским председничким изборима излазност у расејању била је једва мерљивих неколико промила, у озбиљном нескладу колективне политичке моћи и показане мотивације бирача. Није у питању планирани бојкот већ лакмус стања и врх леденог брега, симптом институционално запуштеног односа и потребе да се ствари доведу у склад обостраних интереса.

[restrict]

ОДНОС МАТИЦЕ И РАСЕЈАЊА Тражити узроке само на једној страни и упирати оптужујуће прстом на државу као дежурног кривца далеко је од истине и објективног сагледавања ситуације. Међусобни однос матице и расејања дуги низ година оптерећују наталожени комплексни проблеми у које приоритетно спада техничка реализација бирачког права, о чему је безброј пута било речи и предлога да се путем писма и електронског бирања мотивише што више грађана, и омогући се једноставно и јефтино учешће у бирачком процесу. Отворено речено, слабом одзиву кумовали су незаинтересована држава и дијаспорски дефетизам, седатив колективне савести: Како год гласали, осим политичара, ништа се не мења. Сви су они исти, корумпирани, неспособни, огрезли у непотизму и криминалу.

Али избори су управо јединствена прилика, која се не пропушта да би се ствари мењале и биле другачије него што јесу. Искористиће их, у противном, они који не желе промене, бираће ревносно „своје политичаре“, даће им легитимитет како би сачували стечено уз њихову помоћ, и тако укруг док ће се јадиковке незадовољних апстинената орити расејањем. Ко ништа не предузима да унапреди економију, политички систем, привреду, да обогати националну културу или побољша однос матице и милионског расејања, већ пасивно стоји по страни, игноришући расписане изборе, себе унапред лишава моралног права на критику резултата избора.

У теоријски могућој и постојећим околностима тешко замисливој ситуацији (без могућности бирања интернетом) да је дијаспора са више од милион бирача изашла на биралишта у проценту у коме су Турци изашли у Немачкој (41 одсто) на поновљеним парламентарним изборима новембра 2016, не само у конзулатима већ и у спортским халама и другим просторијама прилагођеним за изборе, вероватно премијер Вучић не би већ у првом изборном кругу однео убедљиву победу, а у евентуалном другом исход би био крајње неизвестан, раван херојском подвигу.

ПРАВО ГЛАСА Не треба се заваравати, нико није имун на предрасуде, још мање се неком може ускратити право на сопствено мишљење, али ако су предрасуде и лично мишљење противни општим интересима, дужност је превентивно указати на штетност таквих ставова како би опасност од негативних последица била отклоњена. Апсолутно су неприхватљиве наизглед бенигне изјаве које расејање дистанцирају од Србије: „Отишли смо и живимо ван Србије, политику оставимо грађанима Србије и усредсредимо се на наша питања.“ Или, „ми имамо свој живот овде где смо, и догађаји у матици нас се не тичу“. Ко тако мисли у великој је заблуди, прво, зато што је нетачно, друго, није природно, и треће, веома је опасно јер такав јавни егоцентризам не само да заговара политичку и сваку другу дистанцу већ индукује слично реаговање супротног смера које у екстремној консеквенци негира сваку међусобну повезаност и саму припадност Србији.

Својевремено, вођене су у српској јавности „ничим изазване“ жучне полемике уперене против расејања и његовог учешћа на изборима под врло приземним мотом „они не живе овде и не могу својим гласом да утичу на наше животе“, демагошки добро „спаковано“, али то је не само противзаконито (Устав и закони гарантују сваком држављанину Србије иста права где год да се налази) већ је увредљиво и неморално сумњати у добронамерност оних који су везани за Србију фамилијама, имовином, пријатељима, успоменама и много чим нематеријалним што чини садржај живота сваког човека. Још већа бесмислица је теза: „Само они који плаћају порез могу да гласају!“ Не само зато што је противуставна – бирачко право није дељиво нити је условљено порезом – него је противна здравом разуму јер такав услов је бестидни морални нихилизам политичких штеточина. Апсурдна конструкција условљавања бирачког права порезом пре свега не стоји јер грађани у дијаспори учествују у свим давањима, редовно измирују пореске обавезе, плаћају ПДВ, ако се баве малом привредом и занатством, плаћају порез на добит, акцизе, таксе, царине и све дажбине којима пуне државни буџет, за разлику од 2.000.000 студената и пензионера које би тај услов дискриминисао и лишио бирачког права због неплаћања пореза.

ДИСКРИМИНАЦИЈА Као што нација није природна појава него чедо Француске револуције, тако је и човек „политичко биће“, Аристотелов савремени „зоон политикон“ у амбијенту изнуђеног политичког вакуума земаља боравка без домицилног бирачког права, деценијама маргинализован и пасиван изгубио је навику учешћа у политичким пословима, а нову није стекао, упркос од 2004. године у конзулатима обезбеђене некомфорне могућности бирања. Равнодушност и неинспиративна политичка понуда нису једини мотив слабог одзива грађана у расејању далеко испод свих очекивања. Непотребно компликована процедура регистрације, често екстремна удаљеност од биралишта, недовољна, такорећи, никаква обавештеност о страначким програмима преко Јавног сервиса, јединог „отвореног“ електронског медија који грађани плаћају (пред скупштинске изборе 2014. презентације странака емитоване су не у реалном већ одложеном термину од поноћи до три сата радним данима, а на ванредним скупштинским изборима 2016. уопште није било презентације) што је евидентна дискриминација расејања. Држава је дужна да обезбеди редовну исплату пензија, школовање деце, лечење грађана, да се стара о незапосленима, реду и безбедности, али као иницијатор и организатор избора дужна је да се стара и о једнакој информисаности грађана, што у расејању није био случај.

Моћи бирати је суштина политичке слободе, универзално грађанско право и легитимација сваког демократског друштва, али без једнаке обавештености свих грађана и једнаких услова његове реализације практично је бескорисно. Сви држављани Републике Србије, где год да се налазе, неприкосновени су носиоци њеног суверенитета и власти коју грађани остварују преко избора. Шта год ко мислио, избори су увек више од колоквијалне „грађанске дужности“, политичке рачунице и обичног бирања, то је прилика солидарисања са друштвеним и традиционалним вредностима, рехабилитација посусталог заједништва, исказивања симболичног интереса и привржености држави и нацији за разлику од све гласнијих глобалиста, немаштовитих плагијатора потрошених интернационалистичких идеја, како рече професор др Момчило Павловић: „Комунистичким интернационалистима држава и територија нису битне, прошлост је превазиђена, а патриотизам неважна ствар.“ Напротив, све је животно важно, и територија и прошлост и патриотизам јер родољубље није бахато србовање, певање химне и бусање у „јуначке груди“ већ доследна борба за очување националног идентитета, језика, вере, културе, традиције, отклањања узрока социјалне беде, „беле куге“, „одлива мозгова“ и учешће у националним политичким пословима који се подједнако тичу свих, а избори су прилика која се не пропушта. Зато само пасивно разумевање последица није довољан услов, али је неопходан предуслов санирања узрока и проналажења могућих решења која ће постојеће укупно стање покренути са мртве тачке и помоћи превазилажење занемарљиве излазности и изневереног поверења.           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *