Vanzemaljac kao alegorija za ljubav Zapadu

Sila privlačnosti – delo Fjodora Bondarčuka u tipično američkom komercijalnom ruhu

Ruski SF spektakl koju upravo gleda i naša bioskopska publika, „Sila privlačnosti“ Fjodora Bondarčuka, neprijatni je dokaz novog vremena potrošačkog društva koje ne sme da poznaje nikakve granice, ideološke, kulturne, istorijske, niti bilo kakve druge sukobe i razlike

Naučna fantastika je u ruskoj kinematografiji retka pojava. Još je ređe da se bilo ko od tamošnjih autora odlučuje da snimi komercijalni film u ovom žanru i da uspe da za njega obezbedi zamašan budžet. To se dogodilo nasledniku čuvenog ruskog sineaste Sergeja Bondarčuka, sredovečnom i takođe slavnom režiseru i glumcu Fjodoru Bondarčuku, poznatom i po uspešnim delima kao što je svojevremeno bila ratna akciona drama „Deveta četa“, ali i po jedva osrednjim ostvarenjima kakav je recimo bio njegov prethodni rad, ratni spektakl „Staljingrad“. Najnovije režisersko oprobavanje Bondarčuka Mlađeg, SF film „Sila privlačnosti“, koji je nedavno dospeo i do naših bioskopa, međutim, daleko po lošem nadmašuje sve što je on do sada uradio. Zanimljivo je, doduše, da je najadekvatnija ocena njegovog filma u najmanju ruku ambivalentna. S jedne strane, najpre tehničke, nemoguće je ne pohvaliti povoljan vizuelni utisak koji, posebno na velikom ekranu, „Sila privlačnosti“ neminovno izaziva. Kadrovi lako osvajaju naklonost mlađe publike kojoj se svojom površnom privlačnošću, a suštinskom prazninom, film i obraća. Ovaj SF, naime, gotovo do bezobrazluka, mada deluje i iz čiste frustriranosti autora koji nije u stanju da adekvatno dokaže svoje kvalitete i potencijale, kopira savremeni hiperkomercijalni holivudski bioskopski spektakl. Da se u Bondarčukovom filmu kojim slučajem govori engleski, on se ni po čemu ne bi razlikovao od prezasićene holivudske komercijale kojom se godinama uporno i metodično pretovaraju multipleksi širom planete. Da li je u ovom slučaju bizarnog „pozitivnog sučeljavanja“ u svemu drugome do ekstrema suprotstavljenih strana, Istoka i Zapada, Rusije i Sjedinjenih Država, demonstrirano nivelisanje o pitanju učinka uništavanja gledaočevih sivih ćelija s obe strane gvozdene zavese, ili je primer da je kulturni rat koji se vodi paralelno sa svim drugim vidovima borbe ove dve strane sveta naprasno postao suvišan, gotovo da je sasvim nevažno. Jer „Sila privlačnosti“ je neprijatni dokaz novog vremena potrošačkog društva koje ne sme da poznaje nikakve granice, ideološke, kulturne, istorijske, niti bilo kakve druge sukobe i razlike. „Sila privlačnosti“ je dokaz da je proces pacifikovanja i zaglupljivanja potrošačke mase uspešno okončan, kao i da su trijumfalno obavljeni tranzicioni radovi u svim delovima sveta, pa čak i u Rusiji.

[restrict]

Novo vreme potrošačkog društva Globalizacija je posle gledanja ovog filma prva stvar na pameti svih koji još prkosno vladaju sopstvenim umom. Ruski superspektakl u tipično američkom komercijalnom ruhu (odmah, razume se, preuzet za distribuciju od strane američkog velikog studija „Juniverzala“ koji je, doduše, odavno u vlasništvu japanskog koncerna „Soni“) pojavljuje se kao opcija tek tokom poslednjih nekoliko godina. Akcioni spektakl „Metro“, koji je pre četiri godine u takođe apsolutno američkom maniru opisivao strahote ljudi u tragediji metro kompozicije zatrpane u tunelu, bio je svojevrstan predvodnik u ovom procesu amerikanizacije ruskog filmskog ukusa. Neke je čak i oduševio, a i zaradio je daleko bolje ocene od aktuelnog Bondarčukovog SF spektakla. „Sila privlačnosti“ je publici, međutim, donela i zadovoljstvo više pošto se pozabavila tipično američkom temom – idejom o postojanju vanzemaljaca koja se iz nekog razloga nije kao komercijalna opcija nametala u bilo kakvoj produkcionoj varijanti ruske kinematografije. I priča „Sile privlačnosti poštovala je dominantno prisustvo tinejdžerskih likova, do očaja, dosade i bola čak stereotipno predstavljenih kao buntovna masa praznoglavih junaka velikog srca uvek spremnih na predvodnički opštenarodni otpor protiv ugnjetavača i sa ovoga i bilo kog drugog sveta. I dok su američki celuloidni tinejdžeri skloni ratobornom afektu protiv svih, a za dobrobit demokratije i slobode pojedinca, ove njihove moderne ruske kopije su sklonije jednostavnije motivisanim vidovima otpora najpre iz osvetoljubivih poriva, a onda i iz čistog slovenskog osećanja pravdoljubivosti i čovečnosti.

Politički upliv autora Da bude jasnije, „Sila privlačnosti“ je dala priliku modernim ruskim tinejdžerima da se suoče sa pridošlim vanzemaljcima, čiji se brod nesrećnim slučajem strovalio u predgrađe Moskve, sravnivši nekoliko blokova zgrada, kao devojčica (lik kojim je svojevremeno karijeru započela Dru Barimor) u čuvenom srceparajućem hitu Stivena Spilberga „I Ti“. Dakle, shvativši vrednost, značaj i dobrodušnost naočitog vanzemaljca, nadvladali su potrebu da mu se osvete jer im je prilikom pada ubio prijatelje i brojne sugrađane, pa su uzvišenim naporima, sve do čak i samožrtvovanja, do kraja filma navalili da mu pomognu da, kao i I Ti, ode kući. Interesantan je pokušaj političkog upliva autora u ovu priču. Bondarčuk Mlađi je, naime, komentarišući svoj film izjavio kako je ona zapravo „socijalna alegorija“. A na šta? Pa na šta drugo nego na za Zapad rado prihvatljivu temu s kojom se praktično dokazuje nedemokratski režim Rusije. Za sve kojima nikada u životu ne bi palo na pamet da u „Sili privlačnosti“ prepoznaju bilo kakav sloj navodne socijalne ili ma kakve druge dubine, Bondarčuk je ponudio alegorični komentar na čuvene nemire iz 2013. godine u moskovskom predgrađu Birjulovo (u kome se i dešava „Sila privlačnosti“) nastale kao posledica ubistva ruskog mladića od strane migranata iz centralne Azije. Taj je sukob bio sladostrasno seciran i do maksimuma u zapadnih medijima korišćen kao dokaz nedemokratičnosti i političke rigidnosti ruske države koja je i tom prilikom stala na stranu politike nacionalista. U kakvom je, međutim, odnosu priča „Sile privlačnosti“ sa tim neredima nemoguće je utvrditi gledanjem ovog filma ma kako da ste promućurni kada je reč o otkrivanju alegoričnih poruka i prizora. Pomenuti vanzemaljac (u koga se, naravno, zaljubljuje buntovna tinejdžerka akciona heroina ovog filma), čiji je opstanak na moskovskim ulicama ugrožen od ruskih političara i krvoločne armije, teško deluje kao identifikacioni uzor za komparaciju sa nesrećnim migrantima koje iste strukture na vlasti takođe smrtonosno ugrožavaju. Ali Bondarčuk je tom izjavom zagrejao srca i svoje i inostrane publike slobodoumnih i u svakom smislu širokogrudih, samim tim i naprednih, shvatanja, potreba i političkih stremljenja. Njegov je film, čijih se dva sata i petnaestak minuta jedva savladavaju od silne sapunice, stereotipnih likova i dijaloga i bolno otrcanih kadrova akcije, lakonskih socijalnih angažmana i političkih principa, uspeo da zaradi preko milijardu rubalja od dosadašnje distribucije ili oko tridesetpet miliona dolara, što je blizu trostruko veće sume koja je navodno predstavljala njegov budžet. Ista ta publika koja je donela toliki novac autorima ovog filma uglavnom mu je pružila i pozitivne kritike iako ga je u ocenama na odgovarajućim mestima u sajber-svetu okarakterisala kao jedva mediokritetsko ostvarenje. Osrednjost evidentna i surovo dominantna kao nesnošljiva otežavajuća okolnost u njegovom postojanju nije sanirana ni velikim humanističkim, pa čak i (u lošem pokušaju) nekim filozofskim floskulama kao što je navodna ključna rečenica u njemu izgovorena od pomenute glavne junakinje: „Istina je da je Tuđinac iz dalekog sveta imao više poverenja u nas nego što ga mi sami imamo u sebe!“ 

[/restrict]