Ванземаљац као алегорија за љубав Западу

Сила привлачности – дело Фјодора Бондарчука у типично америчком комерцијалном руху

Руски СФ спектакл коју управо гледа и наша биоскопска публика, „Сила привлачности“ Фјодора Бондарчука, непријатни је доказ новог времена потрошачког друштва које не сме да познаје никакве границе, идеолошке, културне, историјске, нити било какве друге сукобе и разлике

Научна фантастика је у руској кинематографији ретка појава. Још је ређе да се било ко од тамошњих аутора одлучује да сними комерцијални филм у овом жанру и да успе да за њега обезбеди замашан буџет. То се догодило наследнику чувеног руског синеасте Сергеја Бондарчука, средовечном и такође славном режисеру и глумцу Фјодору Бондарчуку, познатом и по успешним делима као што је својевремено била ратна акциона драма „Девета чета“, али и по једва осредњим остварењима какав је рецимо био његов претходни рад, ратни спектакл „Стаљинград“. Најновије режисерско опробавање Бондарчука Млађег, СФ филм „Сила привлачности“, који је недавно доспео и до наших биоскопа, међутим, далеко по лошем надмашује све што је он до сада урадио. Занимљиво је, додуше, да је најадекватнија оцена његовог филма у најмању руку амбивалентна. С једне стране, најпре техничке, немогуће је не похвалити повољан визуелни утисак који, посебно на великом екрану, „Сила привлачности“ неминовно изазива. Кадрови лако освајају наклоност млађе публике којој се својом површном привлачношћу, а суштинском празнином, филм и обраћа. Овај СФ, наиме, готово до безобразлука, мада делује и из чисте фрустрираности аутора који није у стању да адекватно докаже своје квалитете и потенцијале, копира савремени хиперкомерцијални холивудски биоскопски спектакл. Да се у Бондарчуковом филму којим случајем говори енглески, он се ни по чему не би разликовао од презасићене холивудске комерцијале којом се годинама упорно и методично претоварају мултиплекси широм планете. Да ли је у овом случају бизарног „позитивног сучељавања“ у свему другоме до екстрема супротстављених страна, Истока и Запада, Русије и Сједињених Држава, демонстрирано нивелисање о питању учинка уништавања гледаочевих сивих ћелија с обе стране гвоздене завесе, или је пример да је културни рат који се води паралелно са свим другим видовима борбе ове две стране света напрасно постао сувишан, готово да је сасвим неважно. Јер „Сила привлачности“ је непријатни доказ новог времена потрошачког друштва које не сме да познаје никакве границе, идеолошке, културне, историјске, нити било какве друге сукобе и разлике. „Сила привлачности“ је доказ да је процес пацификовања и заглупљивања потрошачке масе успешно окончан, као и да су тријумфално обављени транзициони радови у свим деловима света, па чак и у Русији.

[restrict]

Ново време потрошачког друштва Глобализација је после гледања овог филма прва ствар на памети свих који још пркосно владају сопственим умом. Руски суперспектакл у типично америчком комерцијалном руху (одмах, разуме се, преузет за дистрибуцију од стране америчког великог студија „Јуниверзала“ који је, додуше, одавно у власништву јапанског концерна „Сони“) појављује се као опција тек током последњих неколико година. Акциони спектакл „Метро“, који је пре четири године у такође апсолутно америчком маниру описивао страхоте људи у трагедији метро композиције затрпане у тунелу, био је својеврстан предводник у овом процесу американизације руског филмског укуса. Неке је чак и одушевио, а и зарадио је далеко боље оцене од актуелног Бондарчуковог СФ спектакла. „Сила привлачности“ је публици, међутим, донела и задовољство више пошто се позабавила типично америчком темом – идејом о постојању ванземаљаца која се из неког разлога није као комерцијална опција наметала у било каквој продукционој варијанти руске кинематографије. И прича „Силе привлачности поштовала је доминантно присуство тинејџерских ликова, до очаја, досаде и бола чак стереотипно представљених као бунтовна маса празноглавих јунака великог срца увек спремних на предводнички општенародни отпор против угњетавача и са овога и било ког другог света. И док су амерички целулоидни тинејџери склони ратоборном афекту против свих, а за добробит демократије и слободе појединца, ове њихове модерне руске копије су склоније једноставније мотивисаним видовима отпора најпре из осветољубивих порива, а онда и из чистог словенског осећања правдољубивости и човечности.

Политички уплив аутора Да буде јасније, „Сила привлачности“ је дала прилику модерним руским тинејџерима да се суоче са придошлим ванземаљцима, чији се брод несрећним случајем стровалио у предграђе Москве, сравнивши неколико блокова зграда, као девојчица (лик којим је својевремено каријеру започела Дру Баримор) у чувеном срцепарајућем хиту Стивена Спилберга „И Ти“. Дакле, схвативши вредност, значај и добродушност наочитог ванземаљца, надвладали су потребу да му се освете јер им је приликом пада убио пријатеље и бројне суграђане, па су узвишеним напорима, све до чак и саможртвовања, до краја филма навалили да му помогну да, као и И Ти, оде кући. Интересантан је покушај политичког уплива аутора у ову причу. Бондарчук Млађи је, наиме, коментаришући свој филм изјавио како је она заправо „социјална алегорија“. А на шта? Па на шта друго него на за Запад радо прихватљиву тему с којом се практично доказује недемократски режим Русије. За све којима никада у животу не би пало на памет да у „Сили привлачности“ препознају било какав слој наводне социјалне или ма какве друге дубине, Бондарчук је понудио алегорични коментар на чувене немире из 2013. године у московском предграђу Бирјулово (у коме се и дешава „Сила привлачности“) настале као последица убиства руског младића од стране миграната из централне Азије. Тај је сукоб био сладострасно сециран и до максимума у западних медијима коришћен као доказ недемократичности и политичке ригидности руске државе која је и том приликом стала на страну политике националиста. У каквом је, међутим, односу прича „Силе привлачности“ са тим нередима немогуће је утврдити гледањем овог филма ма како да сте промућурни када је реч о откривању алегоричних порука и призора. Поменути ванземаљац (у кога се, наравно, заљубљује бунтовна тинејџерка акциона хероина овог филма), чији је опстанак на московским улицама угрожен од руских политичара и крволочне армије, тешко делује као идентификациони узор за компарацију са несрећним мигрантима које исте структуре на власти такође смртоносно угрожавају. Али Бондарчук је том изјавом загрејао срца и своје и иностране публике слободоумних и у сваком смислу широкогрудих, самим тим и напредних, схватања, потреба и политичких стремљења. Његов је филм, чијих се два сата и петнаестак минута једва савладавају од силне сапунице, стереотипних ликова и дијалога и болно отрцаних кадрова акције, лаконских социјалних ангажмана и политичких принципа, успео да заради преко милијарду рубаља од досадашње дистрибуције или око тридесетпет милиона долара, што је близу троструко веће суме која је наводно представљала његов буџет. Иста та публика која је донела толики новац ауторима овог филма углавном му је пружила и позитивне критике иако га је у оценама на одговарајућим местима у сајбер-свету окарактерисала као једва медиокритетско остварење. Осредњост евидентна и сурово доминантна као несношљива отежавајућа околност у његовом постојању није санирана ни великим хуманистичким, па чак и (у лошем покушају) неким филозофским флоскулама као што је наводна кључна реченица у њему изговорена од поменуте главне јунакиње: „Истина је да је Туђинац из далеког света имао више поверења у нас него што га ми сами имамо у себе!“ 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *