STO DANA TRAMPA

U politikološkim studijama utvrđeno je da baš u prvih stotinu dana vlasti predsednici uspostavljaju temelje za sprovođenje svoje političke agende. Njihov politički kapital tada je najveći, a Kongres često raspoložen za saradnju. Kako je Tramp to iskoristio?

Ovako je to izgledalo u brojevima: tokom prvih sto dana predsedničkog mandata Donald Tramp je „ispalio“ više od 500 objava na Tviteru. Od toga su oko dve trećine tipične predsedničke objave o tekućim zbivanjima, politički komentari i rasprave, u pedesetak njih se žali na medije, a u nešto više od 20 iznosi nategnute političke teorije na granici konspirologije. Održao je devet konferencija za novinare, četiri veća mitinga, do sada nije posetio nijednu stranu zemlju, ali je zato ugostio 16 stranih lidera. Među njima egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija, japanskog premijera Šinza Abea i kineskog lidera Si Đinpinga. Potpisao je 29 zakonskih predloga i doneo 78 izvršnih mera. Posetio je devet saveznih država, a tokom trideset dana je boravio u nekom od svojih imanja, često igrajući partiju golfa.

Presek posle prvih sto dana je poprilično usiljena mera – ova vremenska distanca ne mora da znači ništa u odnosu na četvorogodišnji mandat. „Sto dana“ je postao politički relevantan period od kada je Napoleon umakao sa Elbe, a u američkoj politici medijski je atraktivan od prvog predsedničkog mandata Frenklina Delana Ruzvelta. Ruzvelt je na samom početku iskoristio snažan naboj svog političkog kredibiliteta da donese niz mera koja su ustanovile „Nju dil“, seriju društvenih i ekonomskih reformi osmišljenih za izbavljenje SAD iz teške ekonomske krize. Medijsku pažnju privlačili su zanimljivi, dinamični rokovi, što je umeo da iskoristi i kao političko sredstvo. Od Ruzvelta nijedan predsednik nije imao tako burnu zakonodavnu inicijativu u prvih sto dana.

Trampu za sada nije prošla jedna velika zakonodavna inicijativa – opoziv Obamakera. Mark Tizen u kolumni za Vašington post, uz blagonaklon pogled na Trampovih prvih sto dana, beleži i da se baš uoči ove prekretnice u Beloj kući grozničavo tragalo za nekim zakonskim projektom koji može da prođe – reč je o ponovnom pokušaju da se opozove Obamaker ili čak da se predstavi Trampov reformski paket poreskog sistema koji, kako tvrde upućeni, još uvek nije zaokružen. Očigledno je da ovakva žurba može da napravi više štete nego koristi.

[restrict]

PREDRASUDE I OČEKIVANJA Kod donošenja suda o Trampovih prvih sto dana odlučujuće značajne su predrasude i očekivanja, a snažan emotivni naboj koji je izazvao njegov izbor neizbežno je doveo i do vrlo oprečnih procena ovog početnog perioda.

Dok su se katastrofična predviđanja pokazala kao pogrešna, čak se i među liberalnim medijskim poslenicima pojavilo olakšanje što su se američke institucije pokazale sposobne da kontrolišu nepredvidljivog Trampa. Neki idu i korak dalje i smatraju da je njihova opoziciona delatnost, koja je počela prvih postizbornih časova, dala i praktične rezultate. Dok su za neke Trampovi prvi koraci dosledno ispunjavanje obećanja, drugi tu vide napad na vrednosti i institucije koje su mu poverene na upravu i staranje. 

Dejvid Remnik, novinar Njujorkera, piše da Trampov „nativizam i čisto transakciono sagledavanje politike“ čine da predsednik bude nehajan prema demokratskim vrednostima i ispunjenje starih strahovanja o imanentnoj slabosti demokratskog sistema. Remnik beleži da Tramp postojano radi na „poništavanju tekovina Obamine ere“. Međutim, to tvrdo jezgro Trampovih pristalica vidi kao odličnu vest! Da stav prema nekim ključnim rezultatima Obamine vlade predstavlja izrazitu vododelnicu svedoči i to kakav se stav zauzima spram obimnosti usvojenih zakonskih predloga koje je Tramp potpisao.

Naime, Tramp je stavio svoj potpis tokom prvih sto dana mandata na više usvojenih zakonskih predloga od Bila Klintona, Džordža Buša Mlađeg i Baraka Obame. Ali Trampovih 39 potpisanih zakona zaprema svega 39 stranica sa 79.003 reči, dok je Obama u istom periodu svog prvog mandata potpisao 14 zakona – na 1.602 stranice sa 1.122.603 reči (prema podacima on-lajn baze GovTrak). Da li će se ceniti obimniji ili manje obimni zakonski predlozi zavisi od toga šta se očekuje da radi federalna Vlada: manje obimni zapravo najčešće predstavljaju opoziv postojećih mera i regulativa. Trampove pristalice očekuju baš takve mere iako sa 13 zakonskih predloga koji predstavljaju opoziv nekih mera Tramp nije uradio bogzna šta u ovom smislu. 

Slična situacija je i u spoljnoj politici. Očekivanja da će doći do relaksacije američko-ruskih odnosa koji su zapali u ozbiljnu krizu do sada se nisu pomakla sa mrtve tačke. Ali tu potencijalno opasnu činjenicu nezanemarljiv deo američkog javnog mnjenja ne sagledava u negativnom svetlu. Naprotiv, komentator Gardijana je u vezi s Trampovih sto dana ukazao da se Reks Tilerson pomakao iz političke pasivnosti kada je uputio nekoliko oštrih reči Rusima u vezi sa situacijom u Siriji. I Trampova intervencija u Siriji takođe izaziva ambivalentne reakcije: tvrdim konzervativcima se generalno ne dopada mešanje u bliskoistočne sukobe, dok su pojedini liberalni mediji pozdravili Trampovu spremnost da mu kao putokaz posluži Obamina „crvena linija“ u vezi sa tobožnjom sirijskom upotrebom hemijskih agenasa.

 

SAMOPERCEPCIJA Pođimo od centra zbivanja: kako Tramp vidi prvih sto dana sopstvenog predsedničkog mandata. Ukratko, Tramp smatra da je početak njegovog predsednikovanja uspešan. „Nećemo samo da se desi prenos političke moći od jedne do druge stranke, već umesto toga želimo prenos moći iz Vašingtona, i vraćanje te moći narodu.“

Ove reči deluju prilično populistički maglovite – teško je izdvojiti neku meru kojom je američki politički sistem izmenjen tako da je postao demokratičniji ili da je odlučivanje u manjoj meri koncentrisano u rukama političke klase u Vašingtonu.

Ako se zagrebe ispod površine uopštenih fraza u tekstu u kojem Tramp izlaže svoje uspehe tokom prvih sto predsedničkih dana, vidi se ono što je potpuno očekivano: nabrajanje uspešnih zakonskih inicijativa, ukinutih regulativa, odustajanje od nekih međunarodnih sporazuma (na primer Transpacifičkog partnerstva) i ukazivanje da će se intenzivno raditi na promeni odredaba drugih (sporazuma NAFTA). Potom je tu i ukazivanje kako američki saveznici sada ozbiljnije shvataju SAD, a da je napadom na Siriju ova država pokazala svoju spremnost da poštuje sopstvene „crvene linije“.

Možda najviše čudi svojevrsno „centriranje Trampa“ koje se odigralo prethodnih meseci. Iako je u prvih nekoliko postinauguracionih dana pokušao da sprovede neke svoje oštrije i nepopularne mere – na primer donošenje izvršnog ukaza „Zaštita nacije od ulaska stranih terorista u Sjedinjene Američke Države“ – sada se njegovi zakonodavni napori odvijaju u uobičajenim koordinatama američke politike. Istoričar Morton Keler u intervjuu za Atlantik navodi kako se vide znaci da on teži ka politikama, ličnostima i političkim odlukama koje su u velikoj meri konvencionalne.

Slično je i sa personalnim naimenovanjima u Trampovoj administraciji. Tramp je od samog početka tvrdio kako njegova administracija „radi kao podmazana“ što po svoj prilici nije bilo tačno. Mnoga naimenovanja nisu prošla, a gotovo sva su bila meta oštrih kritika. Ali najnovija zbivanja ukazuju da je i tu situacija stabilnija nego ranije.

Posle neslavne smene generala Majkla Flina zbog obmanjivanja potpredsednika Majka Pensa o svojim vezama sa ruskim zvaničnicima (čiji domet i eventualne posledice nisu do kraja razjašnjene) usledilo je i slabljenje uticaja Trampovog glavnog političkog stratega Stiva Benona. Insajderske informacije iz Bele kuće ukazuju da je ojačala „njujorška struja“ oličena u Trampovoj ćerki Ivanki i njenom suprugu Džeradu Kušneru. Ako se izuzme ovaj snažan uticaj predsednikovog porodičnog okruženja, najviše drugih naimenovanja predstavlja potpuno uobičajene političke izbore.

 

KANDIDAT, PREDSEDNIK I JEDAN VELIKI USPEH Od izbora u novembru do inauguracije u januaru Tramp je uvideo da je vođenje Sjedinjenih Država komplikovan posao, teži od, na primer, snimanja rijaliti programa Pripravnik. U intervjuu za Rojters Tramp je izjavio kako radi više nego ranije u životu. „Mislio sam da će biti lakše.“ Prema rečima republikanskog stratega Riča Gelena, Tramp „uči dok radi, što je opasno, ali makar uči“.

Kao izuzetno veliki uspeh izdvaja se postavljanje Nila Gorsača za sudiju Vrhovnog suda SAD. Nijedan predsednik u skorijoj prošlosti nije uspeo da postigne ovako krupan uspeh i imenuje sudiju koga mnogi konzervativci smatraju za dostojnog naslednika Antonija Skale, posvećenog hrišćanina i konzervativca koji je preminuo pre četrnaest meseci. U ranijoj komunikaciji sa pojedinim američkim konzervativcima autor ovih redova imao je prilike da se uveri da je prilikom opredeljivanja za Trampa ovo pitanje imalo veliku ulogu: odabrali su ga zato što su verovali da postoji šansa da on imenuje konzervativnog sudiju u Vrhovni sud, dok su bili sigurni da Hilari Klinton ovako nešto ne bi ni palo na pamet. Ovo jasno ukazuje koliko se u američkoj javnosti pažnja pridaje ovom naimenovanju, što pak ne treba da čudi s obzirom na to da sastav Vrhovnog suda može da presudnije utiče na razvoj američkog društva od mnogih efemernih i srednjoročnih predsedničkih odluka.

Pored ovoga Tramp je bio prilično izdašan i kod donošenja „izvršnih mera“ – ukupno 78. Postoje tri vrste ovih akata: izvršna naređenja, predsednički memorandumi i proklamacije. Proklamacije uglavnom nemaju veću težinu (ako zanemarimo Linkolnovu proklamaciju oslobođenja koja je bila veoma dalekosežna), a predsednički memorandumi uglavnom delegiraju zadatke koje je Kongres već usvojio a predsednik ih raspoređuje određenim telima izvršne vlasti. Ključna su, međutim, izvršna naređenja kojima predsednik može da zaobiđe složenu zakonodavnu proceduru i mnogi ih smatraju merom predsednikovog upražnjavanja moći. Tramp je izdao tridesetak ovih akata kojima reguliše različita pitanja od borbe protiv dampinga cena aluminijuma i čelika, preko podsticaja američke radne snage i kupovine proizvoda, do obaveštavanja Kongresa da je izvršen napad na Siriju.

Tramp će verovatno ovom sredstvu pribegavati i u budućnosti. Međutim, bojazan unosi što ovakva mera, zavisna prevashodno od predsednikove volje, može da bude pod snažnim uticajem Trampovih kaprica, neodlučnosti i potpuno nepredvidljivih promena raspoloženja. O „Trampovoj doktrini“ koja služi kao manje-više zadati okvir na čijim se temeljima donose pojedinačne odluke nema ni govora. To unosi priličnu opasnost. Ne samo da će Tramp doneti odluku o novoj vojnoj avanturi podstaknut srceparajućim televizijskim izveštajima. Mada postoji i ta grozna mogućnost. Već da će, ukoliko njegova nastojanja na unutrašnjem planu naiđu na snažno protivljenje – a šanse za tako nešto su prilično velike – sistematski nastojati da te neuspehe kompenzuje hazarderskim ponašanjem na spoljnopolitičkoj areni.

A reč je, razume se, o hazarderskim igrama sa vrlo visokim ulozima…     

[/restrict]