STATISTIKA NIJE „MIŠLJENJE“

SPEKTAKULARNI TRIJUMF U SOROŠ REŽIJI

„Marš protiv zidova“, odlično organizovani masovni ulični spektakl, bio je zaista i veliko iznenađenje, s obzirom na to da je italijanska levica ovoga puta prvi put uspela da okupi sve svoje simpatizere, pa čak i direktne žrtve novih globalnih vremena – nezaposlenu sirotinju, osiromašene penzionere i mladi prekarijat koji u današnjoj Italiji preživljava od danas do sutra

Prema podacima ISTAT-a (Italijanski institut za statistiku) u 2016. se preko uhodane mreže krijumčara sa libijskih obala u sicilijanskim lukama iskrcalo oko 200.000 migranata. Nažalost, prognoze za 2017. još su alarmantnije jer je samo u prva četiri meseca pristiglo 44.000 novih izbeglica. Ili 33 posto više nego u istom periodu prošle godine, za razliku od ostalih EU zemalja, koje su, sudeći po podacima, očigledno odustale od saosećajnosti sa „žrtvama rata – zabeležen je drastičan pad priliva novih migranata od čak 84 odsto.

U Italiju stižu uglavnom muškarci, muslimani iz Zapadne Afrike, Bangladeša i Pakistana gde se trenutno ne vode ratovi, tako da većina ne ispunjava ni minimalne uslove za dobijanje političkog azila. Prihvatni centri su pred kolapsom i uprkos brojnim italijanskim apelima da i ostale članice EU poštuju briselski dogovor o migrantskim kvotama, većina zemalja je posle početnog entuzijazma i lošeg iskustva sa integracijom „novih stanovnika“ počela da blindira granice i policijskim kordonima, a često čak i vojskom, rasteruje nove migrante i bez milosti deportuje sve za koje je utvrđeno da nisu žrtve ratnog vihora već samo gladna sirotinja željna boljeg života.

[restrict]

Da egzodus biblijskih razmera iz Afrike i Azije predstavlja isključivo italijanski problem od kog Evropa sve više okreće glavu, svedoči i zvanični podatak da je Brisel u prošloj godini za zbrinjavanje migranata izdvojio samo 90 miliona, za razliku od Italije koja je u tu svrhu potrošila 4,5 milijarde evra. Brisel je tako i najvećim evroentuzijastima dokazao da je toliko medijski slavljena evropska solidarnost u praksi samo mrtvo slovo na papiru. 

A da je Italija prepuštena sama sebi i da je krajnje vreme da se Evropa uozbilji, upozorio je i Luiđi di Majo, mladi potpredsednik italijanskog Parlamenta iz redova opozicionog Pokreta pet zvezdica, koji je nedavno u Briselu održao konferenciju za novinare i tom prilikom naglasio da zbog svakodnevnog priliva hiljada migranata u Italiji vlada pravo vanredno stanje za koje su dobrim delom „zaslužni“ humanitarci iz NVO sektora i njihov taksi servis koji saobraća na relaciji Libija–Italija i postaje ozbiljan problem za italijansku državnu sigurnost. Di Majo je zapretio da nijedan „humanitarni brod“ više neće pristati u italijanske luke ukoliko gospoda iz NVO i dalje bude sprečavala da italijanska policija identifikuje migrante prilikom iskrcavanja i nastavila da krije ko ih i zašto finansira. „Molim Evropu da nam pomogne! U protivnom, ako budemo ostavljeni na cedilu da se sami borimo sa problemom invazije na Italiju, deportovaćemo sve migrante, zatvoriti granice i prestati da uplaćujemo u zajedničku evropsku kasu svake godine 16 milijardi evra.“ A da se nešto čudno dešava na uhodanoj migrantskoj transportnoj turi iz Libije ka Siciliji prvi je ukazao „Fajnenšel tajms“ koji u tekstu od 15. decembra 2016. objavljuje vest da su brojne NVO koje finansira Džordž Soroš u direktnom kontaktu sa libijskim krijumčarima migranata. Dodatno ulje na vatru dodao je prvi čovek Fronteksa (Evropske agencije za sigurnost granica) Fabris Ležeri, koji je zatražio reviziju kompletnog plana spasavanja migranata i direktno optužio desetak NVO da odbijaju saradnju sa zvaničnim organima koji žele da stanu na put kriminalnim bandama krijumčara migranata iz prostog razloga što su sa njima u dosluhu i na zajedničkom zadatku. Prozvane NVO i brojna udruženja za ljudska prava odgovaraju srceparajućim pričama o spasenim majkama i bebama iz pobesnelih talasa olujnog Mediterana koje državni mediji plasiraju u udarnim terminima i na prvim stranicama novina uz komentare „eksperata“ da samo pomračeni desničarski umovi mogu da ove svete ljude na plemenitom zadatku optužuju za mutne radnje i šurovanje sa kriminalcima.

 

ŠTA KAŽE ISTRAGA A jedan od drznika koji se usudio da se pozabavi aktivnostima i finansijerima „humanitarne flote kapetana Soroša“ je javni tužilac iz Katanije Karmelo Zukaro, koji je još u februaru od italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova zatražio odobrenje i novčana sredstva za pokretanje zvanične istrage o aktivnostima nekolicine NVO i, citirajući dosije Fronteksa, naglasio da sumnja da su one u direktnoj vezi sa libijskim krijumčarima. Zukaro već mesecima čeka odgovor od kompetentnog ministarstva, iako je poznato da procedura obično traje nekoliko dana. Tvrdi da za svoje sumnje ima i dokaze – svedočenja očevidaca da se „humanitarna spasavanja“ dešavaju isključivo u libijskim vodama i stoga postavlja logično pitanje: „Ako su njihove akcije humanitarne i legalne, zašto ta humanitarna flota plovi tajno, uglavnom sa ugašenim radarima, i uporno izbegava kontakte sa Fronteksom i Italijanskom obalskom stražom?“ Postoje i dokazi da su krijumčari u svakodnevnoj telefonskoj vezi sa ovim „humanitarcima“, koji krstare u graničnim libijsko-italijanskim vodama čekajući na poziv čim prastari gumeni čamci sa novim „tovarom roblja“ isplove iz libijskih luka tako da na vreme stignu da ga preuzmu i isporuče u Italiju.

Međutim, iz Rima umesto zvaničnog blagoslova otpočinje orkestrirana medijska hajka na Zukara sa uobičajenim repertoarom optužbi za rasizam, fašizam i neprofesionalno ponašanje nedostojno javnog tužioca koji „po nalogu desničara diže paniku i buni narod iako nema nijednog validnog dokaza za svoje somnabulističke tvrdnje“. U njegovu odbranu staje ceo italijanski opozicioni blok na čelu sa liderima Pokreta pet zvezdica koji upozorava da Italijani neće dopustiti diktaturu vladajućih levičara što pokušavaju da ućutkaju Zukara i onemoguće ga da razotkrije sve mutne radnje kojima se godinama planski uništava Italija. Na društvenim mrežama izbija pravi verbalni rat „mondijalista“ i „tradicionalista“, dok Zukaro uporno ponavlja da je njegov jedini greh što je ukazao na fenomen čije posledice mogu da budu pogubne za Italiju i po ko zna koji put zahteva da ministar unutrašnjih poslova što pre donese odluku o zvaničnom pokretanju istrage.

ČUDNA KOINCIDENCIJA Tužilac Zukaro je 3. maja pred specijalnom komisijom za odbranu italijanskog Senata puna tri sata detaljno ispitivan i tom prilikom usudio se da upozori: „Solidarnost je vrlo plemenita stvar, ali problem je u tome što postoje osobe čiji interesi nisu isključivo filantropski. Moje je pravo da sumnjam da neko ko finansira ove NVO ima i neke svoje skrivene interese da sistematski i organizovano dovodi svu tu afričku sirotinju u Italiju. Moj zadatak je da ukažem da ta mogućnost postoji i da nam je potrebna detaljna istraga kako bi se ili odagnale sumnje ili pak označili krivci i protiv njih preduzele odgovarajuće mere. Ovde je u igri budućnost i interes Italije!“

Zanimljivo je da se istoga dana u Rimu pojavio Džordž Soroš i hitno se sastao sa italijanskim premijerom Paolom Đentilonijem sa kojim se, po šturim agencijskim vestima koje su preneli vodeći italijanski mediji, zadržao u dužem prijateljskom razgovoru. S obzirom na to da se Soroš i Đentiloni nisu privatno sreli u nekom rimskom restoranu, već da je „prijateljski razgovor“ vođen u strogoj tajnosti u premijerskom kabinetu Palate Kiđi, italijanska javnost je s pravom ogorčena što je ostala uskraćena za informaciju o čemu su tom prilikom tačno razgovarali. Lučo Malan, senator Berluskonijeve Forca Italije, odmah je zatražio zvanično objašnjenje zašto je Đentiloni hitno primio kontroverznog multimilijardera Soroša i podsetio javnost da je ovaj opskurni čovek već jednom ekonomski ojadio Italiju kada je zbog njegovih berzanskih igrarija 1992. u jednom danu „izgorelo“ 40.000 milijardi lira valutnih rezervi i nacionalna valuta preko noći devalvirana za 30 procenata. „Pomenuti gospodin je ovaj evidentni dokaz sopstvene pohlepe bez granica tada, bez imalo stida i srama, opravdao kao legitimnu finansijsku operaciju. Sada se predstavlja kao veliki humanista i filantrop i opet nas uništava: podržava masovnu migraciju iz Afrike u Italiju, finansira promociju LGBT kulture i to čak i u osnovnim školama i obdaništima, zalaže se za liberalizaciju droga! Ovo je opasan čovek i bilo bi interesantno da saznamo razlog ove iznenadne posete, a pogotovo o čemu je naš premijer sa njim razgovarao. Posebno što je sastanak bio tajan i imajući u vidu da nije izdato nikakvo zvanično saopštenje.“

Na sajtu italijanske vlade ne postoji ni reč o ovom sastanku, premijer Đentiloni i dalje mudro ćuti i kategorično odbija da komentariše razloge Soroševe iznenadne posete. Detalj da je odbijen zahtev javnog tužioca Zukara da mu se omogući prikupljanje dokaza kroz praćenje svih telefonskih razgovora NVO flote koja i dalje slobodno vršlja po Siciliji, i prisustvo policije pri identifikaciji migranata, samo dodatno podgreva sumnje da je Soroš dojurio u Rim kako bi premijeru Đentiloniju stavio do znanja da „pod hitno treba da ućutka radoznalog javnog tužioca“.

 

SVI SMO MI MIGRANTI Da pomenute sumnje nisu potpuno neosnovane, svedoči i „Čudo u Milanu“, kako mnogi nazivaju spektakularni „Marš protiv zidova“, koji je uz neverovatnu medijsku pompu održan u Milanu 20. maja. Na ovom „čudu“ je oko 100.000 građana iskazalo svoju solidarnost sa migrantima u Italiji, ali i sa stotinama hiljada onih koji čekaju da iz Libije krenu na put u bolji život ka Italiji. Nepregledna kolona, koju su predvodili milanski gradonačelnik Đuzepe Sala, bivša evropska komesarka za ljudska prava Ema Bonino, predsednik Senata Pietro Graso i mnogobrojne VIP osobe italijanskog političkog i kulturnog radikal šik krema, nosila je transparente sa jasnim porukama dobrodošlice migrantima i uz zvuke zaglušujuće muzike Majkla Džeksona i grupe Aba igrala i pevala uzvikujući do iznemoglosti: „Dole granice! U Italiji niko nije stranac! Stop rasizmu! Refugees Welcome to Italy!“

Ovaj odlično organizovani masovni ulični spektakl bio je zaista i veliko iznenađenje, s obzirom na to da je italijanska levica ovoga puta prvi put uspela da okupi sve svoje simpatizere. Pa čak i direktne žrtve novih globalnih vremena – nezaposlenu sirotinju, osiromašene penzionere i mladi prekarijat koji u današnjoj Italiji preživljava od danas do sutra. Svi su ponosno zaogrnuti  u zlatno-srebrne imitacije termičkih pokrivača koji se pri spasavanju dele migrantima euforično skandirali: „Svi smo mi migranti.“

Tokom šest kilometara duge šetnje po centralnim milanskim ulicama, autor ovog teksta pokušao je da sazna od učesnika „Marša“ zašto podržavaju masovni priliv novih izbeglica kada je opštepoznato da novca nema i da su postojeći kapaciteti za prihvat pred eksplozijom. Posle sumnjičavih pogleda, sledio je uvek identični i prekorni odgovor: „Zato što tako treba! I zato što mi nismo rasisti i fašisti.“

Ovo je ujedno i potvrda deprimirajuće tvrdnje da ne postoje argumenti kojima bi se iz glava izmanipulisanih politički korektnih fanatika izbilo čelično uverenje, odnosno volja da za tuđi cilj idu do kraja; svim sredstvima, bez principa i bez razmišljanja. I da se tako nesvesno samo primitivno svrstavaju na jednu stranu i to bez pogovora, pa čak i protiv sopstvenih i konkretnih interesa.

Zanimljivo je da se niko od njih nije zapitao zašto se „elita“ koja je organizovala „Marš protiv zidova“ svojevremeno pobunila kada je odlučeno da se i u elitnom toskanskom letovalištu Kapalbio, gde većina njih poseduje velelepne letnjikovce, smestiti 50 migranata. „Mazo Notariani, jedan od promotora milanskog spektakla solidarnosti sa migrantima, za „Pečat“ ponavlja levičarsku mantru da „ne treba podizati zidove netolerancije, rasizma i straha“, ali na konkretno pitanje zašto je radikal šik Kapalbio podigao zidove za migrante kratko odgovara: „To je sasvim druga i komplikovana priča. Vi ste očigledno neka desničarka?“        

[/restrict]