POSTMODERNI FAŠIZAM EMANUELA MAKRONA

FRANCUSKA I IZBORI

Približava se dan kada će Francuzi odlučiti kom će predsedničkom kandidatu poveriti svoju sudbinu za narednih pet godina. Apsolutni favorit je Emanuel Makron, kojeg podržavaju svi vodeći mediji, političari i osobe iz javnog i kulturnog života. Međutim, postoje i manje vidljivi krugovi podrške

Piše MARINA MUŠTOVIĆ

 Povodom francuskih predsedničkih izbora oglasio se i veoma politički korektni papa Francisko sa vrlo kriptovanom porukom: „Znam da je jedna kandidatkinja ekstremna i konzervativna desničarka. A za drugog kandidata ne znam ni ko je, ni odakle dolazi.“ Na društvenim mrežama pojavili su se, međutim, komentari da oštrom jezuitskom oku Horhea Bergolja sigurno nije promaklo iz kakvog miljea stiže Emanuel Makron, ali mu se kao modernom i emancipovanom papi učinilo da baš nije na mestu da „peva mimo hora“ i tvrdi da drugi kandidat stiže pravo iz pakla.

Jer posle najnovijih detalja koji su procurili u javnost, a tiču se članova Makronovog tima, njegovih tajnih finansijera, kontroverznih sledbenika, a posebno njegovog duhovnog oca i mentora Žaka Atalija, francusko javno mnjenje se našlo u čudu, tako da šanse za izborni trijumf više nisu toliko izvesne.
[restrict]

FRANCUSKA JE SAMO PROSTOR Desna ruka Emanuela Makrona je Pjer Berže, „udovac“ Iv Sen Lorana i naslednik njegovog modnog carstva. Pored toga što finansira sve progresivne bitke, ovaj veliki filantrop se već godinama zalaže za ukidanje hrišćanskih praznika i predlaže da se, kako se ne bi vređali muslimani, Božić preimenuje u „Praznik zime“, a Uskrs u „Praznik proleća“. Inače, većinski je vlasnik (64 odsto) dnevnog lista Mond.

Šef Makronove izborne kampanje je Bernard Murad, čelnik francuske filijale poslovne američke banke Morgan Stenli, ali i medijskog kolosa Altis/SFR, koji danas kontroliše 60 dnevnih listova i magazina, uključujući i francuske dnevnike Liberasion, Figaro, nedeljnik Ekspres, ali i radio i televizijske stanice RMC i BFM. Na primedbu da u predizbornoj kampanji nije obezbeđena fer utakmica, s obzirom na to da su mediji očigledno pod njegovom dirigentskom palicom otvoreno navijali za Makrona i utrkivali se u blaćenju Marin le Pen, Murad je odgovorio da sa uređivačkom politikom nema ništa pošto je „zamrznuo svoju direktorsku funkciju kako bi se posvetio vođenju izborne kampanje Emanuela Makrona“.

Ispostavilo se da Makronove političke ideje nisu preterano originalne. Pojedini analitičari tvrde da su direktno preuzete iz dokumenata Otvorenog društva Džordža Soroša uključujući čak i naziv samog pokreta U pokretu (En marche) koji nije ništa drugo nego direktni prevod imena Soroševe organizacije Move on koja promoviše liberalnu politiku američkih demokrata.

Pored propagiranja progresivnih ideja multikulturnog društva, ekologije i globalizacije i zalaganja za otvaranje granica i prihvat novih migranata, Makron obećava „više Evrope“, što njegovi protivnici tumače kao još više ovlašćenja i moći za Brisel nauštrb francuskog progresa i suvereniteta. U spoljnoj politici ne krije svoje simpatije za oružano rušenje „Asadovog diktatorskog i zločinačkog režima“, a istovremeno je i otvoreni neprijatelj drugog diktatora – Vladimira Putina.

Makron je sa predizbornog mitinga u Lionu poručio: „Ne postoji francuska kultura! Ali zato postoji kultura u Francuskoj koja je vrlo raznovrsna.“ Konzervativni filozof Alen Finkelkro je ovu izjavu prokomentarisao: „Između francuske kulture i kulture u Francuskoj postoji distanca koja razdvaja naciju od multikulturnog društva. Za one koji su se svrstali ispod zastave progresa Francuska nije istorija i tradicija, ona nije čak ni država već samo jedan prostor. Prostor Francuska je neutralno mesto gde se kulture slučajno sreću, tako da nema nikakve razlike između hrišćanske crkve i džamije.“

Pogotovo mu se zamera promocija mondijalističkog ideala čoveka kom kultura, tradicija, jezik i nacija ne predstavljaju ništa, budući da je, za razliku od ovih po njemu „slučajnih proizvoda istorije“, ta njegova jedina univerzalna vrednost „homo ekonomikus“ – pojedinac koji uvek deluje na ekonomsko racionalan način kako bi ostvario najveću korist u svakom ekonomskom kontekstu. Sudeći po Makronovom liku i delu on je i idealni prototip ovog postmodernog mutanta.

Njegova izjava da „islamski terorizam predstavlja samo logičnu posledicu nedostataka ekonomskih mogućnosti francuske muslimanske zajednice usled pogrešnog državnog socijalnog modela kojem je godinama bila izložena“ izazvala je brojne proteste na društvenim mrežama i sigurno mu oduzela mnoge glasove.

Ni izjava da „ne možemo da živimo u kućnom pritvoru zbog nekakvog nacionalnog identiteta“ nije oduševljeno prihvaćena od većine Francuza. Proizlazi da je nacionalni identitet neka vrsta zatvora iz kog treba pobeći: „Makronov čovek bez korena je univerzalni čovek koji može da bude sve ili ništa. S obzirom na to da njegov ekonomski program nudi drastične rezove i još veće siromašenje, jedno je sigurno: sa Makronom kao predsednikom postaćemo jedno veliko ništa“, poručila je Marin le Pen sa nedavnog pariskog mitinga.

PRETNJE IZ ISLAMSKOG TABORA Vest da je Makronova izborna kampanja dobrim delom (30 odsto) finansirana petro-dolarima iz bogatih zemalja Zaliva, za koje je poznato da su i glavni finansijeri radikalnih islamista i dobavljači oružja za borce iz redova ISIS-a, objavila je agencija AFP, a prenela većina dnevnih listova. Međutim, ovaj podatak je u rekordnom roku demantovan i svrstan u kategoriju „lažnih vesti“ a da se niko od velikih novinarskih pera nije pozabavio „bliskim susretima“ Emanuela Makrona sa saudijskim i katarskim vladarima. Vest da se u Parizu sastao sa saudijskim princom i potpredsednikom vlade Muhamedom bin Najefom bila je medijski nezanimljiva, ali se saudijska novinska agencija pobrinula da ovekoveči ovaj susret pa niko danas ne može da tvrdi da se radi o lažima desničara iz „fašosfere Marin le Pen“. Ispostavilo se da je upravo Makron zaslužan za potpisivanje ugovora o prodaji oružja Saudijcima vrednog 10 milijardi evra, ali i za alarmantnu činjenicu da je katarska vladajuća porodica El Tani u Francuskoj pokupovala skoro sve simbole francuskog luksuza – velelepne plemićke dvorce, hotele i restorane i tom prilikom specijalnim amandmanom, poznatijim kao „Katarski amandman“, bila potpuno oslobođena poreza.

Makrona sve više brine i slučaj njegovog bliskog saradnika Muhameda Saua, poznatog po izjavi: „Nikada nisam bio i nikada neću biti Šarli“ i vrlo bliskim kontaktima sa kontroverznom Zajednicom protiv islamofobije u Francuskoj.

Iako je rekao da se radi o „super tipu“ koji je ponekad pomalo radikalan, Makron je ipak morao da ga tokom izborne kampanje udalji od svetlosti reflektora. Ali to je izazvalo bes predsednika Zajednice Marvana Muhameda, koji je Makronu uputio preteće pismo gde ga upozorava da će ostati bez dva miliona muslimanskih glasova ukoliko smesta ne rehabilituje gospodina Saua i javno izjavi da će se kao francuski predsednik zalagati protiv „antimuslimanske histerije“. A to znači da neće dozvoliti proterivanje radikalnih imama, zatvaranje salafitskih džamija i da će tolerisati divljanje ekstremista – poput imama iz Bresta Rašida Abu Hudejfa koji upozorava decu da će se pretvoriti u majmune ukoliko slušaju muziku i njegovog kolege Abu Anasa koji tvrdi da je rukovanje muškarca i žene čista pornografija, kao i da je svaka žena koja izlazi na ulicu „nepokrivena“ samo obična kurva koju treba premlatiti.

FAŠIZAM U RUŽIČASTOJ SS UNIFORMI Pečat je već pisao o Makronovom spiritus movensu, ekonomisti Žaku Ataliju. Atali nije samo ekonomista već i filozof, sociolog, siva eminencija Jelisejske palate, a pre svega vizionar sa toliko širokim horizontima da je u stanju da predvidi čak i budućnost čovečanstva. Kakva je ta budućnost koja nas čeka? Najbolje da sami zaključite iz njegovog intervjua rimskoj Republici 14. avgusta 2014: „Ljudska reprodukcija biće zadatak mašina, a zahvaljujući kloniranju i matičnim ćelijama roditelji klijenti moći će da naručuju organe koje eventualno treba zameniti. Surogat majka moći će da bude svako, pa i osobe iz iste porodice, uključujući čak i bake. Deca dva lezbijska para začeta od istog donatora sperme moći će međusobno da sklapaju brakove i biće potpuno normalno ako u porodici ne postoje dede već samo bake. U daljoj budućnosti biće omogućeno da se deca začinju i rađaju uz pomoć spoljašnjih materica i to ne samo surogat majki već i životinja i robota, što će zaista biti velika prednost za ljudsku reprodukciju, jer drugi pol više neće biti potreban za rađanje potomstva. Ujedno, biće to i velika pobeda za žene koje će se definitivno osloboditi porođajnih muka.“

S obzirom na to da se spominju klijenti, sasvim je logično da će postojati i odgovarajuće „tržište života“ i da će u budućnosti vladati prava rasna higijena. Odnosno da će postojati kategorija bogatih i privilegovanih korisnika, koji će biti zdravi i dugovečni, i kategorija siromašnih i inferiornih donatora koji će služiti isključivo kao „rudnik za organe“ koje će kupovati bogataši. Baš kao i u odličnom britanskom filmu Ne daj mi nikad da odem (2010), nastalom po istoimenom romanu Kazua Išigura, kada šokirani gledaoci nisu ni sanjali da se ne radi samo o filmskoj fikciji već o budućnosti koja nas čeka ukoliko se ne stane na put progresivnoj eliti koja je već počela sa realizacijom ciljeva iz svoje postmoderne melting pot agende kako bi, kao u kakvom ključajućem loncu, eliminisala sve prepreke tipa porodice, nacije, kulture, pa čak i seksualnog identiteta.

Imajući u vidu neviđenu medijsku kampanju kojom se francuski birači plaše od fašizma koji će im doneti Marin le Pen, po mišljenju mnogih nezavisnih analitičara upravo ovi antifašisti predstavljaju fašiste najgore vrste: „Ovo je trijumf doktora Mengelea, a ovi politički korektni fašisti su isti kao i Hitlerovi nacisti, s jedinom razlikom što se sada zalažu za gej parade i nose ružičaste SS uniforme.“ Atalijeva razmišljanja, od kojih se ledi krv u žilama svakom normalnom čoveku, dobro su upozorenje da nas očekuje kapitalizam u kom će se bogata manjina sve više bogatiti i uz to i pretendovati da kao „super rasa“ može da radi sve što joj se prohte sa osiromašenom većinom izgubljene mase bez svojstava. A to bi ujedno bila i definicija postmodernog fašizma koji vreba iza levičarskih parola o svetu bez granica i multikulturnoj idili.    
[/restrict]