Nužnost nacionalnog buđenja

Kod nas ima izazvane mržnje prema narodima koji su nam učinili zlo, ali nema dovoljno nacionalizma koji je ključni inspirator politike posvećene narodnim interesima. Tako je i sa narodom i sa političkom elitom. Kada se na to nadoveže njen lično-partijski oportunizam, onda nije ni čudo što tumaramo (geo)političkim stranputicama

U vodećim svetskim krugovima i uticajnim zapadnim medijima počelo je da se priča o prekrajanju granica na Balkanu, kao da živimo u drugoj polovini 19. veka. Gotovo preko noći zaboravljena je mantra koja je glasila: „Granice više nisu bitne.“ Doduše, mi Srbi dobro znamo da su one uvek i te kako bile bitne. Samo se radilo o duplim standardima i velikom raskoraku između reči i dela evroatlantskih moćnika. U duhu čuvene revolucionarne zapovesti iz Životinjske farme – „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih“ – iako su granice načelno bile nebitne i nepromenljive, tamo gde su vodeći zapadni centri procenjivali da im koristi, sve je bilo suprotno. Mi smo sve to osetili na svojoj koži. A sada su, očito, neki od njih zaključili da je došlo vreme za veliko teritorijalno prekrajanje Balkana – ili bar stvaranje iluzije da je tako kako bi time bili izazvani njima potrebni sukobi – pa prizivaju duhove balkanskih potresa.

[restrict]

NEMOĆ INICIJATIVE Zapadna štampa piše o mogućnosti razmene teritorija između Beograda i Prištine tako da nama pripadne severno Kosovo a zauzvrat Albancima prepustimo Preševo i Bujanovac. Tamošnji analitičari tvrde da je rok trajanja Makedonije kakva danas postoji pri kraju, te razmatraju na koji način bi ona bila redefinisana ili potpuno podeljena. I oni koji su se na Zapadu kleli u budućnost Bosne i Hercegovine sve češće priznaju da njoj nema opstanka, odnosno da je neizbežno ujedinjenje hrvatskih kantona sa Hrvatskom i uvažavanje državnosti Republike Srpske. Kalkuliše se i sa nekakvom autonomijom Sandžaka, tj. Raške oblasti unutar Srbije, odnosno promeni granica Crne Gore i Grčke u korist „Velike Albanije“.
U svemu tome ima mnogo „računa bez krčmara“ i medijskog senzacionalizma, ali nemalo toga je i te kako realno. Bitno je da mapa Balkana ponovo dolazi na „zeleni sto“ sa namerom da se menja, ali za to još postoje razne mogućnosti. To, samo po sebi, za naš narod nije nešto nepovoljno. Tokom serije vojnih i mirnodopskih agresija na Srbe sa kraja 20. i početka 21. veka, mnogo toga nam je oteto a preostali naš državno-nacionalni prostor je raskomadan. Logično je da nam je cilj da ga ponovo povežemo i povratimo bar nešto od okupiranih srpskih zemalja, a ne da branimo status kvo. Razume se, pragmatično polazeći od toga da imamo što manju demografsku, ekonomsku i svaku drugu štetu. Star smo i iscrpljen narod, pa bi bilo fatalno da srljamo i usled toga plaćamo velike cehove.
Ali još gore od toga je da se krotko prepustimo onome što nam se lažno predstavlja kao sudbina i ne pokušamo da nešto učinimo sebi u prilog u okolnostima kada to možemo. Nažalost, pribojavam se da idemo ka tome. Uplašeni smo i demoralisani zbog onoga što nam se desilo u prošlosti. Usled toga kao da smo izgubili moć inicijative i aktivnog delovanja. Kada nas baš drsko izazivaju i pritiskaju – donekle se opiremo. No ne delujemo ofanzivo. Pogotovo ne u širim razmerama i celovito, na način koji je nužan ako želimo da pristupimo rešavanju srpskog pitanja.

SRPSKE PARCIJALNOSTI Srbija ima nekakvu strategiju (ne ulazim sada dublje u njenu ocenu) u vezi sa Kosovom i Metohijom. Stiče se utisak da naš državni vrh već ima neki okvirni plan i za situaciju da velike sile uskoro nametnu pitanje novog razgraničenja. Uveren sam da on ne podrazumeva i razmenu teritorije, tj. nove naše gubitke vezane sa centralnu Srbiju, ali se pribojavam da su nam pretenzije vrlo ograničene kada se radi o našoj južnoj pokrajini. Sever Kosova je bitan, ali zašto bi se odricali Kosovskog Pomoravlja gde je velika koncentracija Srba, manastira južno od Ibra? Ako do podele KiM dođe, ona mora biti suštinska!
Republika Srpska ima jasne ciljeve kada se radi o njenoj budućnosti, a Dodik je priznao da ima i snove u vezi sa rešavanjem srpskog pitanja. Oni su, nažalost, takođe vrlo „skromni“ kada se radi o KiM, ali Banjaluka je bar nagovestila da razmatra neke nove okvire srpskog nacionalnog i državnog života u okolnostima kada u globalnim razmerama provejava ideja o novoj konfiguraciji Balkana. Beograd to nije učinio. Ipak, i RS je prekomerno okrenuta sebi. Tim pre je to Srbija, čiji greh je utoliko veći što je međunarodno priznata država sa tradicijom srpskog „Pijemonta“, te je aktuelnim stanjem ustavno definisana kao matična država srpskog naroda.
Utonule u svoje parcijalne račune, ni Srbija, ni RS, ne bave se na adekvatan način srpskim narodom u Crnoj Gori koji se suočava sa identitetskim genocidom tamošnjeg opskurnog režima, sve ugroženijim Srbima u Makedoniji (da i ne govorim o progonu kojem je tamo već decenijama izložena SPC), zatiranjem naših sunarodnika u Hrvatskoj i Albaniji. Da ne idem toliko daleko i kažem da i Srbi tamo gde su manjina ili je država antisrpska bez obzira što je zemalja srpska kao u slučaju Crne Gore – misle samo o sopstvenom opstanku, a ne i o celovitom rešavanju srpskog pitanja. Dok Srbija i Srpska to ne moraju i ne smeju, pitanje je da li Srbi tamo gde se skoro dave drugačije i mogu da postupaju. I da li su u stanju da dok spasavaju konkretno drvo, adekvatno vide i celu srpsku šumu.

DANAK VEKOVNIH PODELA Sve rečeno je plod često nedoraslih političkih elita, raznovrsnog negativnog iskustva iz prošlosti, ali i identitetskih problema. Pri tome ne mislim samo na negativno nasleđe jugoslovenstva i titoizma. Radi se o nečemu opterećujućem što je jugoslovenstvo uvećalo, ali je, po principu priče o jajetu i kokoški (šta je od toga starije), njemu prethodilo pa i doprinelo. Mi Srbi nismo u potpunosti postali moderna nacija!
Vekovima podeljeni u razne države – sada čak i ne ulazim u verske podele među Srbima već se ograničavam na pravoslavce – nismo stvorili jedinstveno srpsko društvo. Znamo ko smo i ko su nam braća, ali međusobno nismo dovoljno upućeni i povezani. I pre ujedinjena i na razne načine posle njega, živeli smo podeljeni u bar delimično različite prosvetne sisteme, kulturne okvire, zone ekonomske upućenosti itd. Na to su se nadovezali različiti konkretni konflikti sa drugim narodima i verskim grupama sa suženim vidicima koji iz toga proizlaze.
To sve nije pogodovalo svestranom rasprostiranju modernog srpskog nacionalizma, shvaćenog kao naglašena privrženost svom narodu. O sistematskom nacionalnom pragmatizmu da i ne govorim. Njega u Srba nema ni u naznakama. Uprkos tome, često nam stranci prebacuju da smo nacionalisti. To više govori o njima nego o nama. Veliki i regionalni igrači toliko žude da nam nešto otmu ili nametnu, da svako naše opiranje predimenzioniraju i pogrešno tumače. Međutim, mi smo nažalost daleko od onoga što nam pripisuju.

DEFICIT NACIONALIZMA To ne znači da među Srbima, kao i kada se radi o bilo kom drugom narodu, nema šovinizma, shvaćenog kao izrazita odbojnost prema drugim narodima. S obzirom na to šta smo doživeli – od nasilnog prevođenja u druge religije i asimilacije, preko pogroma i progona, do genocida – bilo bi neverovatno da nemalo Srba ne reaguje makar izrazito negativnim emocijama prema onima koje kolektivno za to krive. To da ceo narod nikada nije odgovoran za ono što čine njegovi (kada se radi o Hrvatima ili Arbanasima bez zazora kažem – mnogobrojni) (geo)politički zločinci, ne treba ni reći. Ali onaj kome je veliko zlo učinjeno ne rezonuje na naučno-hladan način već sa mnogo strasti. Zato i strašni zločini učinjeni našem narodu kod direktno ili indirektno pogođenih naših sunarodnika ponekada nailaze na odgovor oličen u negativnom stavu prema narodima koje za to krive.
Ali čak i Srbi koji su u tom kontekstu šovinisti, retko su to generalno, prema svim drugim narodima ili makar prema onim narodima u okruženju koji ma gde imaju sporove sa Srbima. Onog starog i dobro poznatog – tek primera radi – evropskog ili kineskog šovinizma kod nas gotovo i nema. Ukratko, kod nas i te kako ima tzv. „asimetričnog šovinizma“, ali je malo zaokruženog šovinizma. Srbi iz Krajine, Bosne ili Hercegovine, već zavisno od toga kakvo im je individualno ili porodično negativno iskustvo, imaju odbojnost prema Hrvatima ili BH muslimanima. Srbi sa Kosova i Metohije i juga centralne Srbije – tako se nekada odnose prema Arbanasima. U Bačkoj su u fokusu Mađari, a na jugoistoku Srbije Bugari.
S druge strane, začuđujuće je koliko isti ti Srbi koji sa podozrenjem gledaju ka narodima iz neposrednog okruženja što su ih progonili, mogu da budu ravnodušni pa i benevolentni prema narodima sa kojima su Srbi u sukobu u drugim krajevima. Bio sam svedok da Srbin poreklom iz naših zapadnih krajeva, a sa negativnim stavom prema Hrvatima, zagovara nekakav savez sa Albancima. Kako kaže: „I ovako smo izgubili Kosovo, pa onda je pametno da to što pre prihvatimo i gradimo dobre odnose sa Šiptarima kako bismo na toj strani imali sigurna leđa kada dođe do neminovnog sukoba sa Hrvatima koji su nam najveći neprijatelji.“ Štaviše, iako za sebe tvrdi da je veliki Srbin (što na neki način i jeste), pun je razumevanja za albanske aspiracije, pa i istorijske falsifikate. Nešto slično, ali drugačije zapakovano, čuo sam i od naših sunarodnika iz južnih krajeva. U toj varijanti „Hrvati su ipak Evropljani sa kojima možemo da nađemo zajednički jezik pa da imamo odrešene ruke da se izborimo sa Šiptarima“.

KRNJI NACIONALNI FRONT Takvih slučajeva sigurno ima dosta na raznim srpskim stranama. I tu se ne radi o ispoljavanju nacionalnog defetizma od strane pripadnika ovdašnje anti-Srbije. Čak i ljudi koji sebe smatraju velikim Srbima polazeći od svog stava prema jednom delu „nacionalnog fronta“, na drugim poljima su nekada na sličnim pozicijama kao ekstremni drugosrbijanci. I to je problem. Pri tome, da ne bude zabune, ne zagovaram da treba da postanemo tzv. svestrani šovinisti (po evropskim standardima). Nije dobro mrzeti druge, pogotovo nevine iz drugog „tabora“, ni kada nam je iz tog kruga nama, našim precima ili generalno narodu naneto veliko zlo. Međutim, ljudski je na konkretno zlo odgovoriti i mržnjom. Nju treba kultivisati i prevazilaziti u duhu nacionalnog pragmatizma, ali je smešno jednostrano je osuđivati samo u vezi sa nama (gde je inače, bez obzira što smo najveće žrtve tokom vekova balkanske golgote, u ma kom vidu ima i najmanje).
Da se vratim ključnom problemu. Nas država ne uči da budemo u pozitivnom smislu nacionalisti. Ne razvija dubinsko osećanje ljubavi prema srpskom narodu u celini, odnosno nacionalnu posvećenost iz koje proizlazi spremnost da se na razne načine deluje u njegovom interesu. U nacionalnom nihilizmu se toliko daleko ide da niko zvanično u Srbiji i ne sme da kaže da je naš interes svestrano, uključujući i državno, povezivanje srpskog prostora. Pošto je već tako, a jeste, onda nije ni čudo što se nesuvislo koprcamo u okolnostima kada je na pomolu izgradnja novog Balkana.
Niti u oficijelnom smislu znamo šta hoćemo, niti, sledstveno prethodnom, za to spremamo javnost. A sa skromnim profesionalnim vojnim i drugim resursima koje država ima, bez šire društvene mobilizacije za koju je potrebna idejna priprema tokom dužeg vremena, ona malo toga može da uradi i ako se za to odluči, kada dođe pogodan trenutak. Naravno, ako pođemo od toga da uz saglasnost Beograda sve nije negde iza sedam mora i gora isplanirano da se svede na puku korekciju granica Republike Srbije i BiH. Drugim rečima da se sve ograniči na stvaranje Velike Albanije i Velike Hrvatske za šta bi Beograd i sam trasirao put „razmenom“ teritorija sa prvom i to bez otvaranja srpskog pitanja koje bi – kao minimum – podrazumevalo na integrativnim osnovama definisanje odnosa Srbije sa RS i Crnom Gorom. A RS bi u pomenutom crnom scenariju ostala u konfederaciji sa muslimanskim delom BiH u okviru neke teritorijalno korigovane srpsko-bošnjačke Bosne i Hercegovine (nažalost i od nekih pripadnika naše političke elite u RS čuo sam da je za njih revitalizacija dejtonskih ovlašćenja entiteta bolja opcija od ujedinjenja sa Srbijom).

SRPSKO LETO Nadam se da ne učestvujemo u pripremnoj igri za takav balkanski „rasplet“, tj. za početak secesije velikog dela Makedonije i onda ujedinjenje tih teritorija sa Kosovom i Albanijom uz davanje nekih mrvica KiM Beogradu. Ako su moje nade iole osnovane, onda je vreme da za početak prestanemo da se zaklinjemo u celovitost BiH i prijateljstvo sa opskurnim antisrpskim režimom u Podgorici, te da na drugoj strani hrabro, ali argumentovano progovorimo o legitimnim pravima i težnjama srpskog naroda shvaćenog kao celina.
Veliki (pre svega se radi o igri Nemaca koji žele status kvo na Balkanu i Anglosaksonaca koji su procenili da im se isplati da neke stvari tu menjaju) već sedaju za „zeleni sto“ opremljeni makazama i kartama, a da bismo iz toga i mi profitirali, moramo da tražimo ono što nam pripada i budemo spremni da se za to borimo. Dovoljno smo snažni da se i naši zahtevi uzmu u obzir, a nemamo pravo da se zadovoljavamo ostvarenjem do bizarnosti krnjih ciljeva. Da ne bi političari imali tu prostora za cenkanje – ali i generalno da bismo počeli konačno da ustajemo i stajemo na stabilne noge – važno je raditi na buđenju srpskog nacionalizma. Onog pravog, konstruktivnog pre svega prema sebi, koji nam ozbiljno nedostaje! A ako već država ne obavlja svoj posao kako treba, moraju se aktivirati svi nacionalno svesni segmenti našeg društva i glasno, uporno, utemeljeno progovoriti o našim opravdanim nacionalnim aspiracijama!

[/restrict]