Нужност националног буђења

Код нас има изазване мржње према народима који су нам учинили зло, али нема довољно национализма који је кључни инспиратор политике посвећене народним интересима. Тако је и са народом и са политичком елитом. Када се на то надовеже њен лично-партијски опортунизам, онда није ни чудо што тумарамо (гео)политичким странпутицама

У водећим светским круговима и утицајним западним медијима почело је да се прича о прекрајању граница на Балкану, као да живимо у другој половини 19. века. Готово преко ноћи заборављена је мантра која је гласила: „Границе више нису битне.“ Додуше, ми Срби добро знамо да су оне увек и те како биле битне. Само се радило о дуплим стандардима и великом раскораку између речи и дела евроатлантских моћника. У духу чувене револуционарне заповести из Животињске фарме – „Све животиње су једнаке, али неке животиње су једнакије од других“ – иако су границе начелно биле небитне и непроменљиве, тамо где су водећи западни центри процењивали да им користи, све је било супротно. Ми смо све то осетили на својој кожи. А сада су, очито, неки од њих закључили да је дошло време за велико територијално прекрајање Балкана – или бар стварање илузије да је тако како би тиме били изазвани њима потребни сукоби – па призивају духове балканских потреса.

[restrict]

НЕМОЋ ИНИЦИЈАТИВЕ Западна штампа пише о могућности размене територија између Београда и Приштине тако да нама припадне северно Косово а заузврат Албанцима препустимо Прешево и Бујановац. Тамошњи аналитичари тврде да је рок трајања Македоније каква данас постоји при крају, те разматрају на који начин би она била редефинисана или потпуно подељена. И они који су се на Западу клели у будућност Босне и Херцеговине све чешће признају да њој нема опстанка, односно да је неизбежно уједињење хрватских кантона са Хрватском и уважавање државности Републике Српске. Калкулише се и са некаквом аутономијом Санџака, тј. Рашке области унутар Србије, односно промени граница Црне Горе и Грчке у корист „Велике Албаније“.
У свему томе има много „рачуна без крчмара“ и медијског сензационализма, али немало тога је и те како реално. Битно је да мапа Балкана поново долази на „зелени сто“ са намером да се мења, али за то још постоје разне могућности. То, само по себи, за наш народ није нешто неповољно. Током серије војних и мирнодопских агресија на Србе са краја 20. и почетка 21. века, много тога нам је отето а преостали наш државно-национални простор је раскомадан. Логично је да нам је циљ да га поново повежемо и повратимо бар нешто од окупираних српских земаља, а не да бранимо статус кво. Разуме се, прагматично полазећи од тога да имамо што мању демографску, економску и сваку другу штету. Стар смо и исцрпљен народ, па би било фатално да срљамо и услед тога плаћамо велике цехове.
Али још горе од тога је да се кротко препустимо ономе што нам се лажно представља као судбина и не покушамо да нешто учинимо себи у прилог у околностима када то можемо. Нажалост, прибојавам се да идемо ка томе. Уплашени смо и деморалисани због онога што нам се десило у прошлости. Услед тога као да смо изгубили моћ иницијативе и активног деловања. Када нас баш дрско изазивају и притискају – донекле се опиремо. Но не делујемо офанзиво. Поготово не у ширим размерама и целовито, на начин који је нужан ако желимо да приступимо решавању српског питања.

СРПСКЕ ПАРЦИЈАЛНОСТИ Србија има некакву стратегију (не улазим сада дубље у њену оцену) у вези са Косовом и Метохијом. Стиче се утисак да наш државни врх већ има неки оквирни план и за ситуацију да велике силе ускоро наметну питање новог разграничења. Уверен сам да он не подразумева и размену територије, тј. нове наше губитке везане са централну Србију, али се прибојавам да су нам претензије врло ограничене када се ради о нашој јужној покрајини. Север Косова је битан, али зашто би се одрицали Косовског Поморавља где је велика концентрација Срба, манастира јужно од Ибра? Ако до поделе КиМ дође, она мора бити суштинска!
Република Српска има јасне циљеве када се ради о њеној будућности, а Додик је признао да има и снове у вези са решавањем српског питања. Они су, нажалост, такође врло „скромни“ када се ради о КиМ, али Бањалука је бар наговестила да разматра неке нове оквире српског националног и државног живота у околностима када у глобалним размерама провејава идеја о новој конфигурацији Балкана. Београд то није учинио. Ипак, и РС је прекомерно окренута себи. Тим пре је то Србија, чији грех је утолико већи што је међународно призната држава са традицијом српског „Пијемонта“, те је актуелним стањем уставно дефинисана као матична држава српског народа.
Утонуле у своје парцијалне рачуне, ни Србија, ни РС, не баве се на адекватан начин српским народом у Црној Гори који се суочава са идентитетским геноцидом тамошњег опскурног режима, све угроженијим Србима у Македонији (да и не говорим о прогону којем је тамо већ деценијама изложена СПЦ), затирањем наших сународника у Хрватској и Албанији. Да не идем толико далеко и кажем да и Срби тамо где су мањина или је држава антисрпска без обзира што је земаља српска као у случају Црне Горе – мисле само о сопственом опстанку, а не и о целовитом решавању српског питања. Док Србија и Српска то не морају и не смеју, питање је да ли Срби тамо где се скоро даве другачије и могу да поступају. И да ли су у стању да док спасавају конкретно дрво, адекватно виде и целу српску шуму.

ДАНАК ВЕКОВНИХ ПОДЕЛА Све речено је плод често недораслих политичких елита, разноврсног негативног искуства из прошлости, али и идентитетских проблема. При томе не мислим само на негативно наслеђе југословенства и титоизма. Ради се о нечему оптерећујућем што је југословенство увећало, али је, по принципу приче о јајету и кокошки (шта је од тога старије), њему претходило па и допринело. Ми Срби нисмо у потпуности постали модерна нација!
Вековима подељени у разне државе – сада чак и не улазим у верске поделе међу Србима већ се ограничавам на православце – нисмо створили јединствено српско друштво. Знамо ко смо и ко су нам браћа, али међусобно нисмо довољно упућени и повезани. И пре уједињена и на разне начине после њега, живели смо подељени у бар делимично различите просветне системе, културне оквире, зоне економске упућености итд. На то су се надовезали различити конкретни конфликти са другим народима и верским групама са суженим видицима који из тога произлазе.
То све није погодовало свестраном распростирању модерног српског национализма, схваћеног као наглашена приврженост свом народу. О систематском националном прагматизму да и не говорим. Њега у Срба нема ни у назнакама. Упркос томе, често нам странци пребацују да смо националисти. То више говори о њима него о нама. Велики и регионални играчи толико жуде да нам нешто отму или наметну, да свако наше опирање предимензионирају и погрешно тумаче. Међутим, ми смо нажалост далеко од онога што нам приписују.

ДЕФИЦИТ НАЦИОНАЛИЗМА То не значи да међу Србима, као и када се ради о било ком другом народу, нема шовинизма, схваћеног као изразита одбојност према другим народима. С обзиром на то шта смо доживели – од насилног превођења у друге религије и асимилације, преко погрома и прогона, до геноцида – било би невероватно да немало Срба не реагује макар изразито негативним емоцијама према онима које колективно за то криве. То да цео народ никада није одговоран за оно што чине његови (када се ради о Хрватима или Арбанасима без зазора кажем – многобројни) (гео)политички злочинци, не треба ни рећи. Али онај коме је велико зло учињено не резонује на научно-хладан начин већ са много страсти. Зато и страшни злочини учињени нашем народу код директно или индиректно погођених наших сународника понекада наилазе на одговор оличен у негативном ставу према народима које за то криве.
Али чак и Срби који су у том контексту шовинисти, ретко су то генерално, према свим другим народима или макар према оним народима у окружењу који ма где имају спорове са Србима. Оног старог и добро познатог – тек примера ради – европског или кинеског шовинизма код нас готово и нема. Укратко, код нас и те како има тзв. „асиметричног шовинизма“, али је мало заокруженог шовинизма. Срби из Крајине, Босне или Херцеговине, већ зависно од тога какво им је индивидуално или породично негативно искуство, имају одбојност према Хрватима или БХ муслиманима. Срби са Косова и Метохије и југа централне Србије – тако се некада односе према Арбанасима. У Бачкој су у фокусу Мађари, а на југоистоку Србије Бугари.
С друге стране, зачуђујуће је колико исти ти Срби који са подозрењем гледају ка народима из непосредног окружења што су их прогонили, могу да буду равнодушни па и беневолентни према народима са којима су Срби у сукобу у другим крајевима. Био сам сведок да Србин пореклом из наших западних крајева, а са негативним ставом према Хрватима, заговара некакав савез са Албанцима. Како каже: „И овако смо изгубили Косово, па онда је паметно да то што пре прихватимо и градимо добре односе са Шиптарима како бисмо на тој страни имали сигурна леђа када дође до неминовног сукоба са Хрватима који су нам највећи непријатељи.“ Штавише, иако за себе тврди да је велики Србин (што на неки начин и јесте), пун је разумевања за албанске аспирације, па и историјске фалсификате. Нешто слично, али другачије запаковано, чуо сам и од наших сународника из јужних крајева. У тој варијанти „Хрвати су ипак Европљани са којима можемо да нађемо заједнички језик па да имамо одрешене руке да се изборимо са Шиптарима“.

КРЊИ НАЦИОНАЛНИ ФРОНТ Таквих случајева сигурно има доста на разним српским странама. И ту се не ради о испољавању националног дефетизма од стране припадника овдашње анти-Србије. Чак и људи који себе сматрају великим Србима полазећи од свог става према једном делу „националног фронта“, на другим пољима су некада на сличним позицијама као екстремни другосрбијанци. И то је проблем. При томе, да не буде забуне, не заговарам да треба да постанемо тзв. свестрани шовинисти (по европским стандардима). Није добро мрзети друге, поготово невине из другог „табора“, ни када нам је из тог круга нама, нашим прецима или генерално народу нането велико зло. Међутим, људски је на конкретно зло одговорити и мржњом. Њу треба култивисати и превазилазити у духу националног прагматизма, али је смешно једнострано је осуђивати само у вези са нама (где је иначе, без обзира што смо највеће жртве током векова балканске голготе, у ма ком виду има и најмање).
Да се вратим кључном проблему. Нас држава не учи да будемо у позитивном смислу националисти. Не развија дубинско осећање љубави према српском народу у целини, односно националну посвећеност из које произлази спремност да се на разне начине делује у његовом интересу. У националном нихилизму се толико далеко иде да нико званично у Србији и не сме да каже да је наш интерес свестрано, укључујући и државно, повезивање српског простора. Пошто је већ тако, а јесте, онда није ни чудо што се несувисло копрцамо у околностима када је на помолу изградња новог Балкана.
Нити у официјелном смислу знамо шта хоћемо, нити, следствено претходном, за то спремамо јавност. А са скромним професионалним војним и другим ресурсима које држава има, без шире друштвене мобилизације за коју је потребна идејна припрема током дужег времена, она мало тога може да уради и ако се за то одлучи, када дође погодан тренутак. Наравно, ако пођемо од тога да уз сагласност Београда све није негде иза седам мора и гора испланирано да се сведе на пуку корекцију граница Републике Србије и БиХ. Другим речима да се све ограничи на стварање Велике Албаније и Велике Хрватске за шта би Београд и сам трасирао пут „разменом“ територија са првом и то без отварања српског питања које би – као минимум – подразумевало на интегративним основама дефинисање односа Србије са РС и Црном Гором. А РС би у поменутом црном сценарију остала у конфедерацији са муслиманским делом БиХ у оквиру неке територијално кориговане српско-бошњачке Босне и Херцеговине (нажалост и од неких припадника наше политичке елите у РС чуо сам да је за њих ревитализација дејтонских овлашћења ентитета боља опција од уједињења са Србијом).

СРПСКО ЛЕТО Надам се да не учествујемо у припремној игри за такав балкански „расплет“, тј. за почетак сецесије великог дела Македоније и онда уједињење тих територија са Косовом и Албанијом уз давање неких мрвица КиМ Београду. Ако су моје наде иоле основане, онда је време да за почетак престанемо да се заклињемо у целовитост БиХ и пријатељство са опскурним антисрпским режимом у Подгорици, те да на другој страни храбро, али аргументовано проговоримо о легитимним правима и тежњама српског народа схваћеног као целина.
Велики (пре свега се ради о игри Немаца који желе статус кво на Балкану и Англосаксонаца који су проценили да им се исплати да неке ствари ту мењају) већ седају за „зелени сто“ опремљени маказама и картама, а да бисмо из тога и ми профитирали, морамо да тражимо оно што нам припада и будемо спремни да се за то боримо. Довољно смо снажни да се и наши захтеви узму у обзир, а немамо право да се задовољавамо остварењем до бизарности крњих циљева. Да не би политичари имали ту простора за ценкање – али и генерално да бисмо почели коначно да устајемо и стајемо на стабилне ноге – важно је радити на буђењу српског национализма. Оног правог, конструктивног пре свега према себи, који нам озбиљно недостаје! А ако већ држава не обавља свој посао како треба, морају се активирати сви национално свесни сегменти нашег друштва и гласно, упорно, утемељено проговорити о нашим оправданим националним аспирацијама!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *